Ватрено крштење
Tоком Балканских ратова и Великога рата начелник војног санитета, србски пуковник др Роман Сондермајер (1861–1923), имао је три сина са супругом Станиславом: Владислава, потпуковника авијације; Тадију (1882–1967), нашег славног пилота ловца из Великога рата и најмлађег Станислава (1898, Београд –1914), који је, као и старији брат Тадија, похађао Другу мушку гимназију и био одличан средњошколац. Станислав се све време угледао на браћу која су му била очигледни узори, а особито на средњег брата јер му је по годинама био ближи. Поред тога, сва тројица су била задојена косовским заветом, чојством и јунаштвом. Ваља имати још на уму да су они, по мајчиној страни, унуци Димитрија Ђурића (1838–1893), ђенерала потоњих Обреновића.
Школске 1913/1914, по свршетку шестог разреда гимназије (по старом), Станислав се потпуно на своју руку, уз противљење родитеља одметну, те приступи нашој војсци недалеко од Шапца као добровољац, гледајући да и он буде у некој од коњичких јединица, јер му је и брат Тадија био у Коњичкој дивизији.
Мали на крају буде послат у Трећи коњички пук под командом пуковника Петра Саватића. Претпостављени су веома добро знали чије је он дете, тако да су га стално држали на оку и давали му позадинске послове курира, тимарења и исхране коња и слично.
Малом Сондермајеру није било право што је скоро стално у позадини, а он се пријавио да се бори и брани нападнуту Отаџбину. Сматрао је да је и поред тога што је млад и науснице му се мало нагаравиле, ипак дорастао свом ратном задатку јер је увелико био, за свој број година, добар јахач и пристојно је научио да барата хладним и ватреним оружјем (коњичком сабљом и карабином). Није му било право што су га стално сматрали као да је још дете, а не момак. Скоро увек је подносио Команди писмене и усмене молбе, али без икаквог успеха.
Станислав је многима додијао и да би малом молба била услишена дозволе му на крају да буде у једном од јуриша српске коњице при покушају ослобођења Шапца, када су се аустроугарске трупе Деветог корпуса једва одржале. Јуриш је извршен, 5. августа 1914, код села Добрића (између Шапца и Богославца). Противничка војска се у први мах поколебала, али је ипак остала не штедећи муницију, тако да се Шумадијска дивизија првог позива морала повући. Један од краћих рафала шварц-лозеа покоси и малог Станислава који се све време јуриша трудио да буде у првим бојним редовима током свог ватреног крштења, очигледно се не плашећи ничега. По свршетку тог неуспешног коњичког напада, када се трупе Фрањине Јосипа још нису почеле повлачити назад преко Дрине, Сташка су нашли где и даље чврсто држи карабин, лежећи полеђушке, широм отворених очију. Испод окрвављеног копорана мали је на себи имао морнарску одећу какву су ондашња градска деца његовог узраста најчешће носила. У једном од џепова нашли су Сташкову последњу школску књижицу шестог разреда са фотографијом на којој је одевен као матроз. Пошто је био малолетан ту је књижицу заправо носио као легитимацију. У другом џепу нађен је и његов мали ратни дневник замотан у марамицу.
Несрећни Станислав Сташко Р. Сондермајер се сматра најмлађим палим србским борцем током славне Церске битке. Брижне мајке села Богославца нашавши ово племенито дете окупале су га и честито сахраниле као своје, док су девојке исплеле за њега, као да им је био рођени брат, венчиће свежа пољска цвећа. Вест о његовој погибији измамила је сузе многим нашим војницима и официрима увелико огрубелих од претходних ратовања. Сазнавши шта се догодило Исидора Секулић му је посветила прозну песму „Тихе риме”, док је његов разредни старешина, проф. Миодраг Ибровац, прибележио: „Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части”...
Станислав и данас почива на средишњем делу села Богославца где је био од почетка сахрањен, а о чијем се гробу и данас честито брину добри људи из тог села.
Станислава, супруга др Романа, а мати најмлађег сина Сташка, је као врла Српкиња, када је неумитна војна започета, иако је већ била оболела, отишла да помаже као болничарка. Она је само неколико дана пре Сташкове погибије умрла од рака, вест која је погодила све из благородне породице Сондермајер...
Сташкова јуначка погибија и то за време ватреног крштења, скоро се у потпуности поклапа са истоветним догађајем о коме нам детаљно приповеда Лав Толстој у роману Рат и мир, када говори о Пеђи Ростову, најмлађем брату Наташином. Пеђа је, ако се тако може рећи, био Сташков исписник, који је исто желео да учествује у одбрани нападнуте Отаџбине. Био је добровољац у коњици (руски хусари) и стари Кутузов га је постранце чувао јер је веома добро знао његове родитеље. После безбројних Пеђиних молби, малом дозволе да учествује у протеривању Наполеонових гренадира из Русије. И у том првом његовом јуришу падне од залуталог француског танета. Последње што је видео док је падао на леђа чврсто држећи сабљу било је велико плаво небо, које брзо постаде вечни мрак...
Коста Ђ. Кнежевић,
Политика
- Извор
- / vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Руски војници извели су удар на паркинг за авионе на аеродрому у рејону Авиаторског, уништивши један од стационираних летелица. На Купјанско-Сватовском правцу руске снаге су подигле за
Остале новости из рубрике »