Јовановић: Нико нема права да Србију уцењује по мери својих геополитичких интереса

Резолуција Савета безбедности УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, NATO, ОЕБС-а, ОИК, АУ, ЕАУ.

Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир и свих преговора о статусу. Услед озбиљних грешака ранијих србских власти, из система УН проистекли су и неки неповољни документи саветодавног, необавезујућег карактера.

Изузетно је битно да се данас и убудуће не чине сличне или веће грешке које би отежале положај и перспективе Србије у будућности.

Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

„Погодба“ - Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве.

Чланство - да, али без уцена и „уникатне чланарине“.

Гаранције ЕУ, за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне.

Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац да их прихвати и потпише, а прави циљ да утврди обавезе Србије у корист друге стране и да на тај начин добије основ за бескрајне уцене: „Ако желите чланство!“

Из резолуције СБ 1244 извршене су само оне одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ни једна одредба којима се гарантују права Срба и Србије.

Из Бриселског споразума од 2013 Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили - успостављање Заједнице србских општина.

EULEX је прихваћен као „статусно неутралан“, у стварности, био је и остао кључни инструмент за успостављање илегалне квази државе на делу територије Србије. Остале су нерасветљене озбиљне сумње на коруптивно понашање.

Само извршавање неизвршених обавеза према Србима и Србији, истинска непристрасност, откривање и процесуирање одговорних за злочине према Србима - могу отклонити неповерење.

Србија је у досадашњим преговорима отишла предалеко у давању уступака Приштини и Западу а за узврат није добила ни приближну заштиту својих права и интереса. Београд из тога треба да извуче одговарајуће закључке.

Не треба да иде у нове договоре и обавезе нити у нови „правно обавезујући споразум“ све док се претходно не изврше све обавезе према Србији и србском народу укључујући слободан и безбедан повратак 250.000 протераних у етничком чишћењу.

Каква би то била нормализација без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи?

Статус Косова и Метохије за Србију је кључно питање које је отворено дотле док се преговорима не дође до праведног и одрживог решења како је предвиђено резолуцијом СБ УН 1244. Нико нема права да Србију уцењује постављањем било каквих рокова, или да намеће решења по мери својих геополитичких интереса.

Обавеза и напори Србије да се обезбеде основна људска права припадника србског народа на Косову и Метохији као што су лична безбедност, слобода кретања, неприкосновеност права својине - уживају пуну подршку грађана. То и старање да се обезбеди поштовање статуса и неотуђивих права Српске православне цркве не умањују нити отклањају суштински интерес, а то је - статус Покрајине у складу са резолуцијом СБ 1244 и уставом Србије.

Нису прихватљиви индиферентност или чак и повлађивање злонамерној пропаганди да је Косово и Метохија тег о врату Србије којег треба што пре да се ослободи да би њена економија и грађани кренули у будућност, инвестиције, развој, виши животни стандард, већи природни прираштај, готово, у земаљски рај. То је још једна велика обмана.

Животни стандард и економија у свакој земљи зависе од економске политике и система, од диверсификације економске сарадње и извора инвестиција а не од одустајања од било којег виталног националног или државног интереса.

Праведни компромис је могућ само у оквиру резолуције СБ 1244 и Устава Србије. Није компромис нити одрживо решење да Приштина добије независност, економска и природна богатства, чланство у УН, UNESCO, ОЕБС, а Срби међународну на место административне границе, статус припадника националне мањине и НВО ЗСО.

Имајући у виду изнето, а посебно измењене услове, неадекватност формата преговора, уцењивачку димензију везивања статуса Косова и Метохије са преговорима о чланству Србије у ЕУ, данас не постоје услови за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења.

Ти услови се могу створити укључивањем Русије и Кине, односно, враћањем процеса у Уједињене нације у коме је и започет.

Србија је била и остаје спремна да тражи компромис, усклађује интересе, али не на брисаном, неозначеном простору, већ на терену принципа и права. Не би смела да напушта терен права и принципа и да, хита у будућност бољег живота дајући предност неправу у односу на право. И право је део стварности.

Нуђење тзв. модела две Немачке је провидан покушај оправдавања, заваравања и понуда за „чување образа“.

Ситуације, међународне околности , порекло и корени проблема, нису упоредиви.

Србија није бивша СРН, нити Косово и Метохија бивша НДР.

Србија је већ рекла шта мисли о ултиматуму Габриела Зигмара. Било би добро када би и Европа и ЕУ изразили своја мишљења пре него што Зигмару пређе у навику да проглашава који делови чине, а који не чине територије других земаља.

Да ли је икоме потребан омаж Минхенском споразуму 80 година после?

(из излагања на Округлом столу о Косову и Метохији, у Београду, 20. фебруара 2018.)

Факти