Творац Сретењског устава – од прогона до заборава

Осим што је 15. фе­бру­ар Дан др­жав­но­сти, ово је и Дан устав­но­сти јер је у Кра­гу­јев­цу, 1835. го­ди­не усво­јен пр­ви нај­ви­ши прав­ни акт у исто­ри­ји Ср­би­је – Сре­тењ­ски устав. Ње­го­вог твор­ца, Ди­ми­три­ја Да­ви­до­ви­ћа, 183 го­ди­не на­кон што је Ср­би­ји по­да­рио је­дан од нај­мо­дер­ни­јих и нај­де­мо­крат­ски­јих уста­ва то­га до­ба, са­мо се рет­ки се­ћа­ју. Ни у ове пра­знич­не да­не ни­су на­ја­вље­не зва­нич­не по­се­те ње­го­вом гро­бу у Сме­де­ре­ву. Ме­сто где по­чи­ва овај зна­ме­ни­ти Ср­бин ни­је у аген­ди др­жав­них и ло­кал­них зва­нич­ни­ка, иако се на про­ле­ће ове го­ди­не на­вр­ша­ва и 180 го­ди­на од ње­го­ве смр­ти.

Око пу­стог гро­ба на ста­ром гро­бљу у „ср­цу” Сме­де­ре­ва, од­зва­ња ти­ши­на. „Ди­ми­три­је Да­ви­до­вић, сав Ср­бин”, епи­таф ис­пи­сан ста­ром срп­ском ор­то­гра­фи­јом на над­гроб­ној пло­чи, а ко­ји је сам осми­слио, остао је да­нас као је­ди­на опо­ме­на да је овај чо­век за­и­ста и био сав Ср­бин.

Те­ко­ви­не ко­је је оста­вио у ама­нет свом на­ро­ду, не­из­бри­сив су исто­риј­ски траг.

Осим што је на­пи­сао Устав ко­јим се у Ср­би­ји уки­да фе­у­да­ли­зам, а власт де­ли на за­ко­но­дав­ну, суд­ску и из­вр­шну, Да­ви­до­вић је утвр­дио и бо­је др­жав­не за­ста­ве, осми­слио грб ди­на­сти­је Обре­но­вић... Био је и отац срп­ског но­ви­нар­ства, пу­бли­ци­ста, из­да­вач, ди­пло­ма­та, лич­ни кне­жев ле­кар, се­кре­тар, са­вет­ник.

Ро­ђен је у Зе­му­ну 1789. го­ди­не. Шко­ло­вао се у род­ном гра­ду, Пе­шти, Срем­ским Кар­лов­ци­ма, а са 24 го­ди­не од­ла­зи у Беч да сту­ди­ра ме­ди­ци­ну. Али, жи­вот у та­да­шњој пре­сто­ни­ци Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је, од­во­ди га дру­гом по­зи­ву – но­ви­нар­ству. За­јед­но са Ди­ми­три­јем Фру­ши­ћем, ко­га је Да­ви­до­вић по­зна­вао још од шко­ло­ва­ња у Пе­шти, осни­ва „Но­ви­не серб­ске”, пр­ве но­ви­не на ма­тер­њем је­зи­ку у Бе­чу где је у то вре­ме жи­ве­ло мно­го углед­них Ср­ба. До­зво­лу им је дао лич­но пр­ви аустриј­ски цар Франц. По­кре­нуо је Да­ви­до­вић и сво­ју штам­па­ри­ју, 1. ав­гу­ста 1813. ка­да об­ја­вљу­ју пр­вих 200 при­ме­ра­ка. Вре­ме­ном су по­че­ли да пи­шу и ве­сти о зби­ва­њи­ма у Ср­би­ји. Ди­ми­три­је је са­ра­ђи­вао са ве­ли­ким љу­ди­ма по­пут Ву­ка Сте­фа­но­ви­ћа Ка­ра­џи­ћа, Јер­не­ја Ко­пи­та­ра, Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког и дру­гих. На­кон де­се­так го­ди­на но­ви­не су за­па­ле у фи­нан­сиј­ску кри­зу, а Да­ви­до­вић у ду­го­ве.

По га­ше­њу ли­ста пи­сао је Ми­ло­шу Обре­но­ви­ћу мо­ле­ћи га да у Ср­би­ји на­ста­ви са ра­дом. Убр­зо по­ста­је пр­ви кне­жев се­кре­тар и по­ро­дич­ни ле­кар. Да­ви­до­вић је по на­ло­гу кне­за не­ко вре­ме ра­дио на Уста­ву, ко­ји је упр­кос Ми­ло­ше­вом од­ла­га­њу, ипак усво­јен на Сре­те­ње 1835.

На сна­зи је био са­мо две не­де­ље. Ипак, до­вољ­но да до да­нас оста­не нај­ли­бе­рал­ни­ји Устав ко­ји је Ср­би­ја има­ла. Упра­во због сло­бо­да ко­је је овај нај­ви­ши до­ку­мент да­вао обич­ном чо­ве­ку, а под при­ти­ском ве­ли­ких европ­ских си­ла, Ми­лош Обре­но­вић га је уки­нуо, сва­лив­ши кри­ви­цу на уста­во­твор­ца. И то ни­је све. Кнез је Да­ви­до­ви­ћа пре­ко но­ћи пен­зи­о­ни­сао и про­те­рао из Бе­о­гра­да. Ди­ми­три­је је ода­брао да жи­вот са по­ро­ди­цом на­ста­ви у Сме­де­ре­ву, ка­ко је из­ја­вио, због ле­по­те пре­де­ла и здрав­стве­них раз­ло­га. Оста­ло је за­бе­ле­же­но да је до­био ку­ћу у цен­тру гра­да, има­ње у око­ли­ни и апа­на­жу од 300 злат­них гро­ша го­ди­шње. Про­гон је, ипак, пот­пу­но скр­хао овог сло­бо­до­ум­ног чо­ве­ка, очи­то, пре­ви­ше ли­бе­рал­ног за вре­ме у ком је жи­вео. 

У Сме­де­ре­ву ни­је на­шао свој мир. Умр­ли су му су­пру­га и де­ца, а ње­го­ви по­след­њи да­ни би­ли су те­шки и ту­жни. Са­мо­вао је у бе­ди, за­бо­ра­вљен од свих. Пре­ми­нуо је у 48. го­ди­ни, 25. мар­та 1838. Са­хра­њен је на свом има­њу, ка­ко му се не би знао гроб. Вест о ње­го­вој смр­ти ни­су пре­не­ли у Ср­би­ји. Чак ни но­ви­не ко­је је по­кре­нуо и био пр­ви уред­ник. Евро­па је о ово­ме са­зна­ла из ли­сто­ва ко­је су Ср­би из Угар­ске из­да­ва­ли у Пе­шти. 

Тек ка­да је Ми­ло­ше­ва стра­хо­вла­да за­вр­ше­на, Да­ви­до­ви­ћев гроб је про­на­ђен и по­смрт­ни оста­ци пре­не­ти на сме­де­рев­ско гро­бље и по­ло­же­ни по­ред цр­кви­це из 15. ве­ка. На­жа­лост, нај­ве­ћи број гра­ђа­на Ср­би­је не зна где по­чи­ва тво­рац пр­вог срп­ског Уста­ва. Ни­је ма­ло ни Сме­де­ре­ва­ца ко­ји не зна­ју да је у цен­тру њи­хо­вог гра­да са­хра­њен Ди­ми­три­је Да­ви­до­вић, као ни да је баш у њи­хо­вом гра­ду про­вео по­след­ње три го­ди­не жи­во­та. 

Тра­ди­ци­ја не­до­вољ­ног по­што­ва­ња ли­ка и де­ла чо­ве­ка ко­ји је дао ве­ли­ки до­при­нос у ства­ра­њу мо­дер­не Ср­би­је, на­жа­лост, на­ста­вља се. Да­ви­до­вић је од­у­век ужи­вао ве­ћи углед у све­ту, не­го у соп­стве­ној зе­мљи у ко­јој је умро и по­чи­ва за­бо­ра­вљен.

Оливера Милошевић,
Политика