РТ: Стаљинград - битка која је преокренула ток Другог светског рата

Извор: Восток / РТ

Другог фебруара се обележава 75. годишњица немачке предаје у Стаљинграду. Иако петомесечна битка остаје симбол Другог светског рата, њен практични значај за победу над нацистима заслужује више пажње.

1. Нанети огромни губици

Стаљинград је била највећа и најкрвавија битка у историји ратовања. Процене се разликују, али се сматра да су борбе између августа 1942. и фебруара 1943. довеле до два милиона жртава, са више од милион мртвих.

Немачки Вермахт врши ваздушни напад на Стаљинград у септембру 1942. © Берлинер Верлаг / Архив

Ово није био само одраз због укључених снага у битку, већ и конкретних околности - све више опсесивна жеља Адолфа Хитлера да освоји град док је губио све више и више трупа против Совјета, који су бранили своју домовину под новом-издатом наредбом 227 Јосифа Стаљина, "Ни корак назад!".



Бојно поље у граду је било веома жестоко, а битка се сматра са најкрвавијим уличним борбама у историји - а које су још увек познате под називом "рат пацова" од стране Немаца - где је постојала једнака претња од тога да ли ће вас погодити снајпер, бити заседа приликом преласка улице, или сачекати бајонети у канализацији ноћу. Ову тактику касније су фаворизовали Совјети, а који су желели да обезбеде да нацистичке снаге буду стално буду узнемирене и напете.

То је био рат који је исцрпљивао Немачку, оно што је себи могла приуштити далеко мање од Совјетског Савеза.

Немачки војници и "Стаг III" оклопно борбено возило, окт. 1942 © Немачки федерални архив

"За Немце битка постаје млин за месо. Свака дивизија коју они шаљу бива ослабљена, тако да морају да извуку нове дивизије са бокова. Према подацима о губицима 6. армије, већина дивизија је улазила у борбу спремно. У року од седам дана, оне су постајале ослабљене или исцрпљене. Тактика исцрпљивања је била феноменална. Напади Луфтвафеа само су погоршавали ствари. Почетком новембра, они су остали без дивизија" каже амерички историчар Дејвид Гланц, описујући ток борбе.

Совјетски војници током борбе, 1942/43 © Шерл / Глобал лук прес

Војници елитне немачке 6. армије нису били одређени да би се у борби заменили "један за један" са новообученим регрутима, људима са села, нити су панцери направљени да месецима буду заглављени на статичким положајима и да буду уништени из "гнезда" са другог спрата, а према којем нису могли чак ни да подигну цеви. Идеја константног, агресивног ангажмана, без обзира на велике губитке, уроњена је у руску историјску војну доктрину. Она је нашла своју примену и у Другом светском рату, где су Совјети имали значајну предност у људству, па тако и у Стаљинграду - Хитлер је плесао по њиховој мелодији.

2. Немци доживели свој први велики пораз

Стаљинград је нападнут у склопу операције "Барбароса", а којом је замишљено да се раздвоје совјетске снаге и да се омогући Немачкој приступ великим налазиштима нафте на Кавказу. Али, како се битка развијала, она је убрзо прерасла у нешто много веће, а чији је развој био изван свих оперативних планова.

Члан Врховног штаба Совјетске војске генерал Г. К. Жуков на подручју Стаљинграда 1942. године © Татјана Балашова / Глобал лук пресс

Када је маршал Жуков успешно извршио свој план да окружи ослабљене немачке снаге, то је представљало највећи пораз и окружење трупа Вермахта од почетка рата. У поређењу са тим, истовремена победа савезника у Ел Аламеину укључивала је снаге и жртве које су биле најмање десет пута мање.

19.11.1942. Совјетске трупе су почеле да нападају немачки фронт у Стаљинграду са артиљеријским нападима. На фотографији дејствују ракени бацачи "Каћуша" © Шерл / Глобал лук прес

"У Москви 1941. Немци су били одбачени, а овде су били уништени. Раније су могли рећи да је ово привремени преокрет, али овде је Хитлер наредио да се 6. армија поново оформи од темеља - то није пораз који се могао сакрити", каже Константин Залески, истакнути историчар.


Совјетски лидери гледају мапу Сталинграда, 1. децембар 1942; с лева на десно: Никита Хрушчов, Алексеј Иларионович, Алексеј Чујанов, Андреј Еременко, фото © Олег Кноринг

После разарајућих губитака само 18 месеци раније, Црвена армија је могла да потврди надмоћност над окупаторима-освајачима, како функционалношћу побољшане доктрине и тактике, тако и платформом за будуће успешне битке, као и изузетним тријумфом самим по себи.

3. Дајемо наду свету

Неоправдано, они који називају "Стаљинград" као "симболичан" данас говоре више у апстрактном и иконографском смислу. Али за оне који су живјели у Другом светском рату и живели у страху од инвазије или смрти, важност битке за морал била је далеко хитнија.

Немачки "Јункери Ју 87" на Источном фронту, 1942 © Шерл / Глобал лук прес

"Постојало је осећај да ако падне град, да ће свр бити изгубљено", каже историчар Јохен Хеллбецк, објашњавајући да је у Британији чак и у то време, значај битке био јасан сваком слушаоцу радиа.

С обзиром на опадање ресурса у Немачкој, уништавање ауре непобедивости која је обавила њихове снаге, одмах је на читаву судбину Другог светског рата ставила другачије светло.

Стаљинград је био "шок за немачку популацију", каже Залескии.

За многе грађане ово је била прва сазнање да би оно што је до тада била тријумфална инострана авантура могла завршити на њиховом прагу, и да ће сваки чин варварства имати своју освету, као што се и заиста догодило.

Заузврат, немачка пропаганда је убрзо постала болеснија, а само две недеље касније Јозеф Гоебелс је направио свој апокалиптични говор, инсистирајући на томе да је сам опстанак његовог народа био у равнотежи и те је упитао своју публику: "Да ли желите тотални и радикалнији рат више од свега што можемо замислити? "

4. Послати Хитлера преко ивице

"Проблем је био што је Хитлер толико улагао у пропагандне термине - чак је и Гебелс био забринут око тога колико је уложено у заузимање Стаљинграда, јер је то било питање поноса", каже Ентони Бивор, начитанији ратни историчар.

На Хитлер надгледа параду победе у Варшави 1939.

Али питање је дубље. Хитлеров брзи успон, како политички, тако и војни, ослањали су се на манијско самопоуздање и оптимизам који је било пренето у операцију Барбароса 1941. године. Чак и пре Стаљинграда, након што је Совјетски Савез одбио да се преда у два планирана два месеца, Фирер је био, бар подсвесно, свестан да први пут да крај игре не изгледа обећавајуће.

Повећавање жртава, уместо смањивања губитака се удвостручило у тражењу велике победе. И када је почео борба, то је поновљао и поновљао, чак и када више није било војног оправдања за заузимање града.

Реализација пораза уништила је Хитлера. Напустио је природно окружење и сесије са Вагнером, а редовне ињекције амфетамина и депресија га је спречавала чак и да се обрати нацији.

Овако су два његова лична помоћника Ото Гуенше и Хајнз Линге описали његово ментално стање када су их совјети.

Јозеф Гобелс и Адолф Хитлер 1943. године, за годину дана је постао приметно слабији и депресивнији

"Напади нервних иритација су се повећали. У једном тренутку Хитлерова кравата је била сувише стегнута и зауставила му је циркулацију. Панталоне су му биле предуге. Жалио се на свраб коже. Сумњао је да је отров свуда, на сапуну, у креми за бријање или у пасти за зубе и тражио је да се оне детаљно анализирају. Такође је требало проверавати воду која је коришћена за кување хране. Хитлер је грицкао нокте и чачкао уши. Зато што је патио од несанице, узимао је сву могућу пилуле за спавање", стоји у документу, познатом као Хитлерова књига.

У наредне две године се повукао даље у заблудама и уценама буквално у свој подземни бункер.

5. Немачки пораз

Неки историчари воле да тврде да је то било децембра 1941. године - када је Хитлер био заустављен на рубовима Москве, а неки када су Сједињене Државе су ушле у рат након Перл Харбура.

Нацисти заправо никада нису направили никакав даљњи напредак у Русији, осим Битке у Харкову у марту 1943. године, где су једва освојили другу битку на Источном фронту, те никад нису испели извести ниједну успешну војну кампању.

Војник Црвене армије подиже црвену заставу у Стаљинграду почетком 1943. © Берлинер Верлаг / Архив / Глобал лук прес

Победа у Стаљинграду није спасила само милионе Руса од Хитлерове окупације, већ и милионе другде, што је вероватно скратило рат за месеце или године.

Игор Огороднев