Лужички Срби: Други Срби и други србски

У источној Немачкој одвајкада живи народ који себе зове „Срби“, а свој језик „србски“. Лужички Срби, мали западнословенски народ, успели су да се одупру изузетно јакој вековној германизацији. Руски сорабиста, Дмитриј Пољаков, говори за Russia Beyond о везама Лужичких Срба и других Словена и о шансама за културни опстанак овог народа.

У Србији, наравно, добро знају да у источној Немачкој, у општинама Котбус и Бауцен, одвајкада живи народ који себе зове „Срби“, а свој језик зове „србски“. Немци их зову Sorben, а пре Другог светског рата звали су као и све аутохтоне Словене источне Немачке Wenden или Winden, сами Лужичани себе зову  Serbja у Горњој Лужици и Serby и Доњој Лужици.

Лужички Срби су мали западнословенски народ протестантске и католичке вере, који имају два стандартна језика: горњолужичкосрбски (има 23 хиљада говорника) и доњолужичкосрбски (око 7 хиљада говорника) који се већ налази на граници изумирања. То су западнословенски језици, који су генетски блиски пољском и чешком језику. Сви лужички Срби су до једнога билингве и подједнако добро говоре и свој матерњи, и немачки језик.

О њиховој тешкој историјској судбини и о односима Лужичких Срба према Србији и Русији Russia Beyond разговара са др Дмитријем Пољаковом, доцентом на Руском државном универзитету друштвено-хуманистичких наука у Москви (РГГУ), који један од неколико Руса не само истражује, него и влада србсколужичким језицима.

Russia Beyond: Дмитриј, зашто Лужички Срби себе називају Србима (Serbja / Serby), а свој језик србским (serbsce / serbski)? Од када они живе у источној Немачкој? Какве везе они имају са Србима на Балкану? Да ли су повезани са њима пореклом, језиком или традицијама?

Дмитриј Пољаков: Сви Словени су повезани пореклом, језиком и традицијама. Сви Словени пре око хиљаду и по година били смо још фактички један народ, али и у прасловенско доба (до 8. века) међу Словенима је било различитих племена и савеза племена. Исти етноним и лингвоним могу да говоре о томе да су вероватно тесније везе између лужичких и балканских Срба постојале у раније прасловенско доба, пре словенских миграција на југ и запад. 

У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани.

Јевгениј Михајлов

Иначе, данашњи Лужички Срби су остатак једне групе западних Словена, полапско-балтичких, који су се населили на овој територији још у време Велике сеобе народа  и већ у 7. веку сукобили су се са Германима. У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани. Последњи човек који је говорио полапски језик умро је у 18. веку. Лужичким Србима је пошло за руком да дуго пружају отпор асимилацији, тако да их је још почетком 19. века још било 250 хиљада. Међутим, индустријализација и, благо речено, бурни догађаји у 20. веку, тј. ратови и нацизам у Немачкој, а затим и источнонемачка социјалистичка индустријализација, учинили су своје.

Колико укупно Лужичких Срба данас живи у Немачкој?

По најоптимистичнијим проценама – око 50 хиљада.

Град Бауцен

Јевгениј Михајлов

Лужички Срби редовно на Интернету шире апеле у којима тврде да су изложени германизацији и асимилацији, траже помоћ, мада имају неку културну аутономију и одређена права у Немачкој. Колико је њихов опстанак реално у опасности и какву помоћ траже?

Лужички Срби су једини аутохтони словенски народ која живи на територији Немачке и има статус националне мањине (поред Данаца, Фризијаца и Рома). Тај статус је чак потврђен и у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице. Они имају свој културни центар, своје позориште, своје одборнике у органима локалне самоуправе, организују разне лужичке манифестације, понекад се могу видети чак и двојезични натписи.

Лужички Срби су вековима били изложени интензивној асимилацији од стране Немаца, али ипак се за садашње процесе у Лужици, по мом мишљењу, не може децидирано тврдити да се ради о германизацији. Економска криза је захватила читаву Европу и сада се мање средстава издваја за многе образовне, научне и културне пројекте, тако да ни Лужички Срби нису изузетак. Наравно, смањено финансирање културних иницијатива погубније је за мале, него за велике народе, и у том смислу се може говорити о томе да су Лужички Срби, као и сваки мали народ, данас у веома тешкој ситуацији.

Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине. Тај статус је потврђен у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице.

Јевгениј Михајлов

У вези са тим се чини да лужичкосрпске националне организације (пре свега Домовина и Матица лужичкосрбска) не треба да траже средства за финансирање својих пројеката само од немачке државе, него и из других извора. То би поред приватних донација могла да буде помоћ разних фондова суседних држава, пре свега Пољске и Чешке, које имају дугу традицију помагања Лужичким Србима. Пољска и Чешка им активно помажу и данас: од 2004. ради пољско-лужичко друштво Pro Lusatia, којe организује међународне научне конференције, Дане лужичке културе, креативне вечери уз учешће лужичке интелигенције, догађаје у знак сећања на личности лужичкосрбског националног препорода, организује посјете лужичких политичара и активиста Пољској (и пољских Лужици), а бави се и књижевним издаваштвом. Подржава Лужичане и Чешка, у којој активно делује Друштво пријатеља Лужице (основано још 1907.), које издаје научно-популарни магазин „Česko-lužický věstník”. У Србији постоји научно-образовни пројекат „Растко Лужица”, који окупља научнике и истраживаче из Србије. Лужички Срби често испољавају симпатије према балканским Србима, а лужичкосрбски добровољци су учествовали у југословенским ратовима 1990-их на страни Срба.

 Да ли Русија помаже малом словенском народу који је на ивици опстанка? Да ли је раније помагала?

Д.П.: У 19. веку су Лужичким Србима помагали руски трговци-мецене, културни посленици, научници који су били наклоњени словенској идеји, чувени слависти Измаил Срезњевски, Осип Бодјански, Петар Прејс, Виктор Григорович, Александар Гиљфердинг. У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубаља, што је у оно време био прилично велики новац. Нема података о помоћи на званичном нивоу.

Последњих година руска помоћ Лужичким Србима је имала више морални, него материјални карактер. Разне руске културне и просветне организације су се обраћале немачким властима са апелима да се не дозволи значајно смањење финансирања делатности лужичкосрбских организација. Треба рећи да је то имало ефекта, јер слична колективна писма и петиције, које се, наравно, не упућују само из Русије, имају одређени успех и заиста коригују потезе немачких власти. Наравно, после 2014. руско-немачки односи, на жалост, у све горем стању, па очигледно да има мање могућности за неки утицај на немачке институције.

У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубаља, што је у оно време био прилично велики новац. // Новине на лужичкосрбском језику.

Јевгениј Михајлов

Постоји ли шанса за опстанак Лужичких Срба и њиховог језика?

Проблема има веома много, али време ће показати. Волео бих да постоји.

Jевгениј Михајлов,

Russia beyond