РТ: Како су САД отишле од подршке Курда, до подршке Турској против њих за само девет дана

23.01.2018. год.

Извор: Восток / РТ, Игор Огородњев

Амерички државни секретар Рекс Тиллерсон је остао уздржан јер се Вашингтон очајнички бори да не би био искључен из Сирије од својих савезника - након кризе којој су САД помогле да ескалира пре само неколико дана.

За сво уздржавање и преокрет става који амерички званичници сада раде, хронологија дешавања од Африна до Анкаре је изненађујуће једноставна.

13. јануар

САД најављују стварање "Пограничних безбедносних снага" под руководством Курда, да одбију "оживљавање Исламске државе", које делују на четвртини територије Сирије коју сада контролише курдска мањина.

15. јануар

Турски предсједник Реџеп Таип Ердоган назива ове снаге "војском терора" и обећава да ће их "задавити прије него што се роде", рекавши да ће ускоро напасти северозападну сиријску енклаву Африн. Анкара је саопштила да их САД нису консултовале и да је Вашингтон прекршио обећање да више неће наоружавати курдске снаге, а које Турска сматра за терористе.

17. јануар

Тилерсон медијима: "Та цела ситуација је погрешно приказана, погрешно описана, неки су погрешили. Уопште не стварамо "Пограничне безбедносне снаге".

У међувремену, портпарол Пентагона Адриан Ранкин-Галовеј говори о 8.000-10.000 курдских милитана у Африну: "Ми их не сматрамо делом наших операције против терориста и ми их не подржавамо. Нисмо уопште повезани са њима. "

20. јануар

Турска напада Африн. Ако овде није било довољно неискрености, ваздушни напади Турске и копнена операција названи су операција "Маслинова грана". Турска је саопштила да ће у оквиру сиријске границе створити дубоку "безбедносну зону" дубине 30 километара и најавила план офанзиве даље на исток.

21. јануар

"Турска је савезник НАТО-а, то је једина земља НАТО са активним побуњеницима унутар својих граница и Турска има легитимне безбедносне проблеме", рекао је амерички министар одбране Џејмс Матис. "Решићемо ово."

22. јануар

Тилерсон Турској: "Да видимо да ли можемо сарађивати с вама како бисмо створили врсту безбедносне зоне која вам је можда потребна." Врста зоне безбедности која ће деловати на истој територији као "Пограничне безбедносне снаге"? Те снаге које су наводно биле суштинске за операције за пораз терориста? Неважно је и све ово.

фото: REUTERS / RT

Сада, Тилерсон заслужује неку симпатију. Ако се Ал-Каида претворила у Исламску државу последњи пут када су америчке снаге напустиле регион, у шта ће се Исламска држава претворити? Турско-курдске тензије такође представљају сукоб, и није кривица Вашингтона што Анкара њен савезник у НАТО-у, док су курдске снаге пружиле највећу мотивацију САД-у против Исламске државе. Све у свему, Вашингтон сада покушава да направи најбоље од лоших руку.

фото: REUTERS / RT

Али, цела епизода је симболична за неусклађену и пропалу стратегију коју су Сједињене Државе у протеклих седам година имале у Сирији. Шта су мислиле САД да ће се десити након стварања "пограничних безбедносних снага"? Као и тинејџер који се неочекивано враћа кући са тетоважом, није унапред рекао Анкари јер је сигурно схватио каква ће бити реакција, или су можда потцениле Ердоганов бес - и опет - пре него што избаце низ неупоредивих негирања.

Већи проблем је што Вашингтон подржава стране који имају мало заједничких циљева изван своје мисије да униште Исламску државу - што за већину њих више није приоритет, а за неке никада није ни био. И поред скоро легендарних про-демократских покрета из 2011. године, ниједан од њих уопште не дели америчке циљеве.

У ствари, већина вероватно доводи у питање зашто су САД чак и тамо. За Сиријце, ово је њихов сопствени сукоб, Турска граничи са њом, Курди су дуго желели своју властиту државу, па је чак и Русија ту по званичном захтеву Асада. Жеља Американке да обоји својим бојама Курде или Турску или било кога другог у Сирији показује да ће рвање постати део пост-конфликтне фазе, али сви остали имају већу мотивацију, већи легитимитет или обоје. Дакле, на тренутном нивоу ангажовања - где не може чак ни да подржи своје коње на недељу дана - Вашингтон је вероватно најбољи у тихом помагању, не палећи шибице, а затим удаљавајући се срамотно, док други воде стварне ратове.