Черчил и Стаљин: Рогови у врећи против заједничког непријатеља

Винстон Черчил није био љубитељ Совјетског Савеза (благо речено), али је знао да савезници само заједничким снагама могу победити Хитлера. Ради добрих савезничких односа једном је чак и пио са Стаљином.

Винстон Черчил, премијер Велике Британије 1940-1945. и 1951-1955, познат је по своме политичком наслеђу и красноречивим говорима. Примери говорничке вештине попут фраза: „Борићемо се са њима и на плажама“ или „Био је то њихов звездани тренутак“, надахнули су Британију у Другом светском рату и помогли становништву да издржи бомбардовање.

Па ипак, Черчил је имао заклетог непријатеља много пре него што су нацисти дошли на власт у Немачкој. Он је био конзервативни политичар и мрзео је бољшевике од 1917. године, а за Владимира Лењина је говорио да је то „стомачни тифус“ који је убачен у Русију. Ни комунисти нису имали боље мишљење о Черчилу.

На пример, Лав Троцки је за њега рекао да је „поборник капиталистичког насиља“ који тежи да угуши пролетерске масе у њиховој борби за слободу. Током читаве своје политичке каријере Черчил је критиковао СССР, изузев када им је претио заједнички непријатељ.

„Рекао бих пар лепих речи и о ђаволу”

Карикатура Винстона Чечила са српом и чекићем око врата као симбол савеза са Русијом, преузета из бугарског пронацистичког пропагандистичког часописа из периода Другог светског рата, пре него што су Руси ослободили Бугарску 1944. године.

Getty Images

Черчил је 1940. постао премијер. Од почетка Другог светског рата, од 1939. до 1941. он је био опрезан у коментарима везаним за СССР. Нико није знао на чијој страни ће се наћи Москва. У октобру 1939. године, убрзо после уласка совјетских трупа у Пољску, Черчил је изговорио свој најпознатији коментар везан за Русију: „Не могу да предвидим дејства Русије. То је загонетка одевена у мистерију унутар енигме“.

Све је постало јасно 22. јуна 1941. године када је нацистичка Немачка напала СССР. Тада је било јасно да су Лондон и Москва на истој страни. Одлучан као и увек, Черчил је одмах пружио подршку Совјетима. То је овако објаснио: „Да је Хитлер извршио напад на пакао ја бих у британском парламенту рекао пар лепих речи и о ђаволу“, рекао је тада премијер свом секретару.

Добио би опкладу

У јавности је о новом савезнику говорио бираним речима. У свом првом обраћању нацији 22. јуна рекао је: „Нико није био доследнији противник комунизма током последњих 25 година... Али све је то засенила садашња ситуација (...) Према томе, опасност по Русију је и опасност по нас и по Сједињене Америчке Државе, и оно што подстиче Русе на борбу за своје огњиште и свој дом треба да подстиче све слободне људе и слободне народе у сваком делу земаљске кугле“.

Јосиф Стаљин и Винстон Черчил на конференцији у Јалти, фебруар 1945.

Getty Images

Тада су многи британски политичари и високи официри били скептични у погледу перспектива Совјетског Савеза, предвиђајући да ће Русија издржати највише пола године. Черчил им је говорио: „Могу да се опкладим да ће се Руси и за две године борити, и чак побеђивати“. Време је показало да је био у праву.

Непуних месец дана касније Велика Британија и СССР су потписали Споразум о узајамној помоћи у борби против Хитлера. Па ипак, и даље је међу њима постојала тензија, нарочито по питању отварања другог фронта у Европи.

Незгодна алијанса 

Јосиф Стаљин и Винстон Черчил у Кремљу, Москва.

Getty Images

За разлику од Френклина Рузвелта, Стаљин никада Черчилу није био пријатан преговарач. Када је британски премијер посетио Москву у августу 1942. године да саопшти Стаљину о плановима Велике Британије везаним за напад на Немачку у Африци, а не у Европи, совјетски лидер је најпре оптужио савезнике да су кукавице и да не испуњавају своја обећања.

Двојица лидера су пронашли заједнички језик тек трећег дана преговора, када су сами седели у малој просторији и много пили. Високи британски дипломата Александар Кадоган је „затекао Винстона и Стаљина како седе за столом за којим је било много разноврсне хране и много флаша“.

Черчил је пио кавкаско вино, за разлику од сиротог Кадогана кога је Стаљин приморао да пије нешто „веома жестоко“. Сутрадан је британски премијер напустио Москву можда и са главобољом, али је свакако био задовољан, јер је Стаљин пристао да сачека док се отвори други фронт.

Медени месец се ближи крају 

Британски војници, учесници Параде победе савезника у Берлину, одмарају се испод великог плаката са портретима Черчила, Рузвелта и Стаљина у Јалти.

Getty Images

„Он је похвално говорио о Стаљину за време рата, нарочито 1942. године“, потврдио је Ричард Лангворт, историчар који се бавио Черчилом. Заиста, после своје посете Москви британски премијер је Стаљина окарактерисао као „великог суровог господара рата“ с којим је СССР имао среће у ратним годинама.

То, међутим, никада није значило да је Черчил наклоњен Стаљину или да је променио своје мишљење о комунизму. „Никада не заборављајте да су бољшевици крокодили... Не могу имати ни најмање поверење у њих“, написао јеон Ентонију Идну 1942. године.

Убрзо по завршетку рата, у марту 1946. године Черчил (тада више није био премијер) је одржао свој чувени говор у Фултону (Мисури), где је изразио „симпатију и добру вољу“ Британије према Русији, али је уједно упозорио на комунистички утицај који се шири по целом свету и истакао ширење совјетског утицаја у Европи: „Од Шчећина на Балтику до Трста на Јадрану гвоздена завеса је спуштена преко целог континента“. Говор тако истакнутог политичара постао је својеврсни оријентир. Убрзо затим су дојучерашњи савезници постали супарници. Тако је почео Хладни рат.

Олег Јегоров,
Russia beyond