Седам најпознатијих паса у руској култури

Према кинеском календару 2018. година је година Пса. Што се тиче Русије, у њој се овим животињама сваке године посвећује велика пажња. У руској култури се пси доживљавају као верни и одани човекови помоћници, било да су измишљени или стварни, било да су свемирски путници или помоћници научника.

1. Муму 

Слуга Герасим грли пса по имену Муму, пре него што ће га по наредби своје госпође бацити у воду.

Игор Пчелко/Издавачка кућа „Совјетска Русија“, 1978.

„Герасим је утопио Мумуа“ – то је једна од најпознатијих фраза коју деца изговарају када проучавају руску књижевност. Сви знају за причу „Муму“, коју је 1854. написао Иван Тургењев. У причи сурова госпођа наређује своме слузи, снажном али глувонемом и послушном Герасиму, да се отараси јединог бића које он воли – маленог пса по имену Муму.

Герасим је најпре покушао да прода Мумуа на пијацу, али је пас прегризао конопац којим је био везан и вратио му се. Тада је госпођа наредила слузи да убије пса. Герасим се растужио, али није могао да не изврши наређење, и утопио је сиротог Мумуа, а затим заувек побегао од своје госпође. Муму је постао симбол невине жртве људске грубости. Нажалост, то је улога коју пси често играју у руској књижевности.

2. Каштанка 

Илустрација уз причу Антона Чехова „Каштанка“, 1903, акварел, Д. Кардовски.

Sputnik

Каштанка је пас из истоимене приче Антона Чехова написане 1887. године. То је прелепи мали „мешанац јазавичара и луталице“. Он живи са мрачним дрводељом који много пије, бије пса и лоше га храни. Једном је Каштанка случајно залутала. Пронашао ју је пролазник и удомио.

То је био дресер циркуских животиња. У његовој кући Каштанка се среће са другим животињама – мачком, гусаном и свињом. Сви они живе заједно и пас је потпуно срећан. У сваком случају, живи боље него код дрводеље. Међутим, док је једном наступала на сцени чула је свог старог власника и његовог сина како је вичу по имену из публике и брзо им је притрчала. Верност је важнија од свега!

3. Павловљеви пси 

Иван Павлов и његове колеге са Катедре за физиологију Војномедицинске академије у Петрограду, 1914.

Sputnik

Познати научник и нобеловац Иван Павлов (1849–1936) био је цењен и у Руској империји и у Совјетском Савезу. Његова истраживања су знатно проширила сазнања о човековој физиологији. Пси су му били врло важни помоћници у научном раду.

За Павлова се прича да никада није нанео бол ниједном псу и да је увек учино све како би псима побољшао услове живота. Његов најпознатији експеримент са псима тицао се рефлекса. Павлов је хранио псе када се упали лампа и код њих се временом почела лучити пљувачка чим се упали лампа, независно од тога хоће ли добити храну.

Постоји чак и виц у коме Павловљев пас прича своме компањону: „Гледај шта могу да урадим овом деди. Чим пустим пљувачку он се осмехне и напише нешто у своју бележницу!“ Термин „Павловљев пас“ постао је симбол пожртвовања у име науке. У Русији чак постоје и споменици Павловљевим псима.

4. Шарик (из романа „Псеће срце“) 

Мали Шарик пре операције после које ће постати човек. Сцена из филма „Псеће срце“ (1988)

„Ленфильм“

Овај роман је Михаил Булгаков написао 1925. године. Пас луталица се после операције претвара у човека. Резултат показује да су пси понекад пристојнија и учтивија бића од људи. Јунак романа је успешни научник, професор Филип Преображенски. Он је на улици у Москви пронашао јадног и гладног пса, одвео га кући, дао му име Шарик и извршио на њему експеримент.

Професор је успео да пресади псу виталне органе тек упокојеног пијанице, после чега Шарик почиње да се претвара у човека. Некадашњи добри и паметни пас постаје човек кога је искварио лицемерни совјетски систем. Почиње да пије и клевеће свог „творца“ Преображенског, како би му узео стан. Шокирани професор поново врши операцију после које се његов „питомац” поново враћа у обличје пса Шарика.

5. Лајка, Белка и Стрелка (и други свемирски пси) 

Белка, Стрелка, њихова штенад и пар других паса фотографисани су 1961. године. Белка је шеста слева тако (црна са белим челом, стоји), Стрелка је осма слева (бела, стоји).

В. Жихаренко/TASS

Совјетски космонаут Јуриј Гагарин био је први човек који је летео у свемир. Било је то 1961. године. Пре тога је СССР у више наврата слао у космос псе да би се проверило може ли живо биће преживети тај лет. Сви пси су били луталице које су научници удомили и гајили, и опходили се према њима што је могуће боље знајући да се живот тих паса може трагично завршити.

Лајка је прво живо биће које је летело Земљином орбитом. Било је то 1957. године у свемирском броду „Спутник-2“. Лансирање је било успешно, али космичка индустрија у то време није била у стању да врати „Спутник“ на Земљу, тако да је малена Лајка угинула у космосу.

То је, међутим, омогућило научницима да усаврше совјетске свемирске бродове, тако да су 1960. године послали у орбиту два пса – Белку и Стрелку. Они су провели у орбити нешто више од 24 часа и за то време су 17 пута обишли око Земље. И Белка и Стрелка су успешно преживеле лет и вратиле се кући, а затим још дуго и срећно живеле у Институту за космичка истраживања. Може се рећи да су ова два пса утрла људима пут у свемир, тако да је њихов одмор био заслужен.

6. Бели Бим – Црно ухо 

Совјетски глумац Вјачеслав Тихонов у улози Ивана Ивановича, Бимовог власника, у сцени из филма „Бели Бим Црно ухо“ редитеља Станислава Ростотског.

TASS

Бели Бим Црно ухо је пас из истоименог романа који је совјетски писац Гаврил Тројепољски написао 1971. године. То је шкотски сетер необичне беле боје. Одгајио га Иван Иванович, стари ратни ветеран који је после женине смрти живео сам. Када се Иван Иванович разболео услед компликација са старом раном из рата, Бим је остао препуштен сам себи, збуњен и усамљен.

Он очајнички покушава да пронађе свог власника и сусреће различите људе, добре и лоше. Неки га туку и муче, а други му помажи и лече ране. Пас је угинуо у азилу само неколико часова пре него што ће га Иван Иванович наћи. Иако је измишљен, Бим је постао својеврсни „руски Хачико“, пас који симболизује верност и оданост.

7. Шарик (из дечије приче о Простоквашину) 

Шарик и његов пријатељ, мачак Матроскин.

Global Look Press

Овај симпатични пас је имењак Булгаковљевог Шарика (та реч на руском значи „лоптица“ и често се у Русији користи као име пса). Створио га је дечији писац Едуард Успенски. Шарик је постао врло популаран захваљујући цртаним филмовима „Простоквашино“, приказаним 1978. године.

Шарик је један од тројице из Простоквашина. Друга двојица су паметни дечак по надимку Чика Фјодор и мачак Матроскин. Сва тројица живе у селу Простоквашину. За разлику од рационалног практичара Матроскина, Шарик је непоправљиви романтичар који увек запада у невоље.

На пример, он је страстан ловац, али не може да поднесе убијање животиња, и зато му другари дају „фото-пиштољ“, комбинацију пиштоља и камере, помоћу које може да „лови“, а да никога не повреди. И поред тога што је Шарик сав некако збуњен, он је одличан другар, увек је добар и дарежљив, и воли природу.

Олег Јегоров,
Russia beyond