Пет судбоносних победа руске армије

У својој дугој историји Русија је много пута ратовала и често побеђивала. Неке од тих победа ни до дана-данашњег нису изгубиле на значају.

Битка против Мамаја (1374-1380) 

„Куликовска битка“, Михаил Авилов, уље на платну,1943.

Руски музеј, Санкт Петербург./Global Look Press

Од средине 13. века руске кнежевине су у мањој или већој мери политички и економски зависиле од Златне Хорде. Крајем 14. века је ојачала Московска кнежевина и покушала да се ослободи те зависности.

Када је 1359. године убијен кан Берди Бег у Златној Хорди је завладао хаос у борби за престо.

Руске кнежевине су биле упућене на Мамаја, једног од главних монголских војсковођа. Он није био Џингис-канов потомак и није имао право да влада Златном Хордом. Па ипак, Мамај је фактички узурпирао власт поставивши кана Булака на престо као своју марионету.

Московски кнез Дмитриј Иванович (касније познат као Донски) одбио је 1374. године да плаћа данак Монголима, после чега је уследила читава серија сукоба. Након пораза у бици на реци Пјани 1377. године, Руси су наредне године потукли Монголе у бици на реци Вожи. Била је то прва већа победа руске војске у борби против Златне Хорде.

Кулминација тог рата је била Куликовска битка 1380. године. Мамајеве трупе су потучене до ногу тако да он више није могао задржати власт у Златној Хорди. Нови монголски владар је постао Џингис-канов потомак Токтамиш.

Победом у Куликовској бици руске кнежевине се нису ослободиле од монголске власти. Токтамиш је поново успоставио ту власт спаливши Москву 1382. године. Русија се коначно ослободила од Монгола тек 100 година касније, после „великог стајања“ на реци Угри 1480. године.

Па ипак, значај победе у Куликовској бици је био велики. Власт и војни престиж Монгола су доведени у питање. Они више нису били у стању да поврате онај утицај на Русе који су имали пре битке.

Битка је уједно дефинисала будућност руске државе, јер се у њој Московска кнежевина наметнула као политички центар око кога су се ујединиле руске кнежевине.

Велики Северни рат (1700-1721) 

„Битка код Гангута“, Маурис Бакоа (1724—1727)

Централни војно-поморски музеј

То је био један од најважнијих ратова у руској историји јер је означио препород Русије као империје.

Руска држава је годинама покушавала да заузме Ливонију и Естонију и да тако обезбеди излаз на Балтичко море. Последњи већи покушај је учињен за време Ивана IV, али без успеха – тада су Московску царевину победиле Шведска и Пољско-литванска државна заједница.

После таквог горког искуства Петар Велики се темељитије припремио за наредни рат. Северна алијанса Русије и Пољско-литванске државне заједнице, Данске и Саксоније, планирала је да сруши Шведску краљевину као хегемона Источне и Северне Европе.

Шведски краљ Карл XII је, међутим, победио све чланице Северне алијансе, тако да је Русија на крају остала сама очи у очи са моћном шведском армијом. Битка код Нарве 1701. године била је катастрофална за руску армију и приморала је Петра Првог да спроведе корените војне реформе.

Руски цар је са великом упорношћу постигао свој главни циљ – пробио је „прозор у Европу“. Он је 1703. године основао град Санкт Петербург, будућу престоницу Русије, на земљи коју је одузео Швеђанима, а затим је са својом модернизованом армијом коначно потукао Шведску у Полтавској бици (1709), да би 1714. у бици код Гангута однео прву важну победу руске флоте.

Мировним споразумом склопљеним у Ништаду 1721. године Русија је стекла огромну територију Ливоније, Естоније и Ингрије, као и део Карелије. Тако је створена Руска империја која је затим почела да игра акивну улогу у европској политици.

Руско-турски рат (1768–1774) 

Иван Ајвазовски, „Чесменска битка“, ноћ 25-26. јун 1770. године.

Ајвазовска галерија, Крим

Рат који је Катарина II водила против Османлијског царства један је од најважнијих у низу многобројних руско-турских конфликата. У њему се прославило неколико изузетних руских војсковођа.

У бици на Кагули 1770. године, једној од највећих у 18. веку, руска војска је са 40.000 војника на челу са Петром Румјанцевом до ногу потукла турску војску која је бројала 150.000 људи.

Легендарни војсковођа Александар Суворов је са 5.000 војника победио пет пута бројнију турску војску у бици код Козлуџе 1774. године. То је био један од одлучујућих окршаја у овом рату.

Славне победе су однете и на мору. У поморској бици код Чесме 1770. године уништена је већина турске флоте.

Кучук-Кајнарџијски мировни споразум (1774) омогућио је Руској империји да се учврсти на црноморској обали, да осигура кримске градове Керч и Јеникале, да има војно-поморску базу у Црном мору, као и да се стара о хришћанима у Молдавији и Влашкој, које су се као вазалне кнежевине потчињавале Османском царству.

Према овом споразуму Кримски канат је постао независан од Османлијског царства, а заправо је прешао под снажан утицај Русије, да би коначно био припојен Русији 1783. године. Треба истаћи да је Канату припадало полуострво Крим, али и велика територија на обали Азовског и Црног мора.

Све у свему, овај рат је омогућио Русији да се знатно прошири на југ јер је Османлијско царство почело да се смањује.

Француска инвазија на Русију и Рат шесте коалиције (1812-1814) 

„Улазак руске војске у Париз, 31 марта 1814“, непознати уметник.

Сверуски музеј Пушкина, Санкт Петербург

После пораза од Наполеона у Рату четврте коалиције 1807. године Руска империја је била принуђена да се придружи Континенталној блокади Велике Британије, што је Русији нанело екномску штету.

Правила наметнута руским властима су била понижавајућа, тако да је Русија ускоро престала да их поштује. Рат је био неизбежан. Почео је 1812. године уласком Велике армије на руску територију.

Руски команданти су били свесни Наполеоновог талента и зато су избегавали велику битку коју је он толико желео.

До те битке је дошло тек на прилазима Москви, код села Бородина. Ниједна страна није имала предност.

Француски император није имао никакве користи од окупације руске престонице. Био је принуђен да напусти Москву не склопивши мир нити примирје са руским императором Александром I.

Одступање Велике армије је било права катастрофа. Она се потпуно распала услед великих хладноћа, герилских напада и непрекидног надирања руске армије. Скоро 90% војника у армији која је бројала 680.000 побијено је, заробљено, нестало или је дезертирало.

Руска армија је 1814. године стигла до Париза, а Наполеон се одрекао престола.

После победе над Наполеоном порастао је углед Русије у свету. Руска империја је постигла оно што други нису успели током читаве деценије.

Други светски рат 

Постављање заставе на Рајхстаг. Берлин, 1945.

Музеј „Мултимедија Арт“ Москва (МАММ)

Победа над нацистичком Немачком и њеним савезницама најважнији је догађај у руској историји. Тај рат се знатно разликовао од свих претходних јер је у питању био опстанак нације.

Совјетска армија је пред рат почела да добија савремену војну технику, али је крајем 1930-их после великих чистки остало врло мало способних команданата, јер су многи високи официри стрељани.

Катастрофална ситуција у првим годинама ратовања довела је у питање и само постојање Совјетског Савеза.

Консолидација читавог народа, свеобухватни партизански рат и нова генерација талентованих команданата су фактори који су омогућили да Русија избегне пораз и однесе победу. Совјетски народ је ту победу платио животима 27 милиона људи.

Други светски рат је допринео јачању геополитичког статуса СССР-а. У ослобођеној Источној Европи су успостављени режими наклоњени Совјетском Савезу.

СССР је постао једна од двеју светских суперсила – војноиндустријски горостас који је само 12 година након завршетка разорног рата успео да пошаље први сателит у свемир.

Борис Јегоров,
Russia beyond