Војевање Обрада Хорњака

Србски добровољачки покрет, који је достигао своје највише домете и остварио најзначајније циљеве у Великом рату посебно је захватио Војводину. Он је био део свеукупног ратног напора Краљевине Србије, али и део националних, ратних, политичких и социјалних тежњи дела србског народа који је живео у оквирима Аустроугарске.

Истраживањем ослободилачког покрета у Зрењанину се бави историчарка Владислава Игњатов, кустос у овдашњем Народном музеју где је приредила две изложбе о овој теми. Отежавајућа околност на овим просторима је била околност што је овде живео велики број Срба, а они су присилно мобилисани у Аустроугарску војску, тада највећег непријатеља Србије

Већ у првој години рата од јула 1914. до јула 1915. године у војску Хабзбуршке монархије из Торонталске жупаније, са данашњег зрењанинског подручја, односно средњег Баната, мобилисано је око 110.000 одраслих мушкараца, од 18. до 42. године. Они су чинили 20 одсто становништва те жупаније. Највећи број мобилисаних Срба упућен је на Источни фронт, према Русији.

Након борби код Пшемисла 1915. и након офанзиве руског генерала Брусилова, јуна 1916. долази до масовне предаје Срба, руској војсци. Логори за заробљене аустроугарске војнике налазили су се широм Русије.

Многи младићи који су имали војну обавезу, као и они који још нису постали аустроугарски војни обвезници, бежали су у Србију, пре него што је она нападнута од Аустроугарске монархије. Пребеглице из Баната, као и из Срема, изражавале су жељу да се боре против Аустроугарске.

Већ након почетка рата, 1914. доста аустроугарских војника, Срба из Војводине, поготово из Баната и Срема, предавало се руској војсци. Потом су ступали међу српске добровољце. Њихову судбину је поделио и Обрад Хорњак. Он је рођен у 1898. у Србском Елемиру поред Великог Бечкерека. Његов отац Рада је био један од вођа познате Елемирске буне у којој су најамни земљорадници устали против неправди и угњетавања сиротиње.

За то је осуђен на вишегодишњу робију у аустроугарски казаматима. Син Обрад је одвезао коњску запрегу коју је Аустроугарска одузела у ратне сврхе, али је, мада је био малолетан и није могао бити мобилисан, задржан у војсци. После краће обуке он је пребачен у јединицу на ратиште али није хтео да се бори већ се предао свој словенској браћи Русима.

То се догодило приликом битке у Галицији, а онда доспева у Прву српску добровољачку дивизију под командом Стевана Хаџића. Средином 1916. дивизија води тешке борбе против Бугара. На тромесечне битке у којој је 10.000 Срба остало ван строја, они су ипак победили непријатеља чијих чак 15.000 војника или изгинуло или рањено више није било за борбу.

Обрада је за показано јунаштво чувени војсковођа Павле Јуришић Штурм наградио Златном медаљом Обилића. После ових битака Обрад Хорњак се тешко разболео и док је он боловао његова јединица је пребачена на Солунски фронт. Он се, због опасности од непријатеља, заједно с друговима из болнице придружио Чешкој легији. И након што је Велики рат завршен он је у саставу Чехословачке легије учествовао у грађанском рату у Русији.

Преко Манџурије, Иркутцка, Хабровска, Владивостока, па све до јапанске луке Дајрен. Вратио се бродом преко Хонгконга, Сингапура, Суецког канала, Порт Саида, Египта, Трста... Легионари су у Прагу дочекани с овацијама, а Србин је због заслуга послан на Војну академију. Ту је прекинуо школовање с жељом да га настави у Србији којој је, у међувремену присаједињена Војводина, с његовим родним Елемиром.

Међутим овде није дочекан с одушевљењем. Није добио никакве почасти ни као добровољац ни као легионар. Симболичну пензију је зарадио тако што је 1924–1954. товарио угаљ у железничкој радионици у Зрењанину. 

Ђуро Ђукић,
Политика