Мистерија Лазиног доктората

Лаза Костић скоро целог живота није имао свој дом, библиотеку, радни кутак, смирен живот, а новца понајмање. Његов лекар, пријатељ и биограф Радивој Симоновић забележио је после смрти Лазе Костића (1910): „Од Лазине оставине што је имало да пропадне то је пропало, јер је у шупи било гомила књига и писама у веш корпама и неке на тавану које су пре него што сам их ја могао склонити... деца наследника развукла и утаманила.”

Уз то, зна се да је Костић 1880. године продао своју личну библиотеку. Све што је тада имао од књига отишло је бродом у Београд, у Народну библиотеку. Верује се да ни он сам није чувао своју докторску дисертацију.

„Драги Мишо! Дође време да се опростиш мојих књига. Погодио сам се с Јошком да их прекупи нар. библијотека, а што већ имају, поклонићу им. Према томе те молим да стрпаш све моје књижурине у сандуке, па да их натовариш на лађу под адресом: Biblioteque nationale, Belgrade. Паре ћу одмах примити и послати ти одмах, што будеш имао трошка”, писао је Костић из Београда 8. априла 1880. године свом пријатељу Миши Димитријевићу, новинару и политичару.

Писмо је објављено у другом тому књиге „Лаза Костић – Преписка” у издању Матице српске, у чијој је архиви др Жика Бујуклић, професор римског права на Правном факултету у Београду, дошао до докторске дипломе Лазе Костића, о чему је „Политика” писала.

На основу садржине текста дипломе и архивске грађе из Будимпеште, утврђено је да је песник 1. маја 1866. године у Пешти бранио докторску дисертацију „О србском законодавству Стефана Уроша Душана”, и то на латинском језику. На дипломи су потписи проф. др Густава Венцла, ректора Краљевског универзитета у Пешти, и проф. др Теодора Паулера, тадашњег проректора и декана Правног факултета у Пешти.

Један и по век после одбране доктората у Пешти, отклоњена је дилема о томе да ли је Костић могао докторирати само са 56 кратких теза на шест страница, под називом „Тезе из правних и политичких наука”.

– Пре одбране објавила их је Краљевска универзитетска штампарија у Будиму, а један примерак је Костић касније поклонио Матици србској, са својеручном посветом. Тај текст је превео још пре три деценије др Срђан Шаркић, професор Правног факултета у Новом Саду, а Матица је књигу под тим називом објавила 2011. године, додуше са закашњењем од читаве две деценије. Није спорно да су др Јован Суботић (судија Касационог суда у Загребу, тзв. Стол седморице) и др Светозар Милетић (најмлађи градоначелник Новог Сада), као угарски доктори права, али не и професори, били истог дана на Пештанском универзитету као „опоненти” Лази Костићу у одбрани тог краћег рада, под стандардним, уобичајеним називом: „Тезе из правних и политичких наука” (као и код бројних других доктората). Међутим, њихова имена се нигде не помињу у сачуваним записницима са докторског испита – каже професор Бујуклић.

У писму које је одмах после одбране доктората послао Јовану Ђорђевићу, свом ранијем професору и управнику Србског народног позоришта у Новом Саду, Костић каже:

„Јуче сам дишпутовао са Суботићем и Милетићем, с оним из угарског права о коаквизицији, а с овим из политике нешто о изборној теорији. Морали су се дабоме дати потући. За диспутацијом узастопце промоција. И тако по предлогу омладине под прве стихове што их будем излегао подписујем се са др.”, навео је песник, размишљајући одмах после одбране доктората о новој песми коју ће написати.

Иако очигледно врстан правник и један од најобразованијих људи тога доба, Лаза Костић је живео „међу јавом и мед сном”, па  вероватно зато није мислио „да су дипломе она пресудна животна ствар”, како рече познати савремени новосадски песник.

Да је студирање права заиста „много јаве, а премало сна”, говори и податак о дужини његовог студирања – од 1859. до 1866.

– Костићу није била страна младалачка раскалашност, страсни љубавни јади и целоноћни проводи по пештанским пивницама. Није се угледао на свог колегу и пријатеља Гигу Гершића (1842–1918) који пред изазовима студентске боемије није устукнуо, већ је веома зрело просуђивао о својој будућности: „Прво да постанем неко и нешто па тад могу и да лудујем, овако ће само рећи да сам ’луда глава без корена’.” Гершић убрзо постаје „неко и нешто”, јер је као најмлађи дипломац пештанског Правног факултета добио намештење као најмлађи професор Велике школе у Београду, са само 24 године – каже др Бујуклић.

Доба Костићевог студирања било је време у коме је он себе далеко више проналазио у својим књижевним дометима, него у правничким.

– Може се закључити да му се није претерано журило. Међутим, он је правне студије ипак успешно окончао, мада правосуђе и адвокатура нису постали његово животно опредељење – каже др Бујуклић

„Ја имам план да се оканем јуратства (правне науке) па одем кући. Не знам како ће поћи за руком. Ако буде у Новом Саду велика гимназија, искаћу професуру”, писао је Лаза Костић свом професору Јовану Ђорђевићу, годину дана пре одбране доктората.

Костићев биограф и савременик Милан Савић навео је, истиче професор, да је први дан мајских календа био „датум у историји Правног факултета пештанског Универзитета”, али се песник у свом писму жали Антонију Хаџићу да има „белај са тезама, с дисертацијом, с Венцлом, с професорима и њиховим латинским језиком”.

– Његово прво запослење било је у новосадској Гимназији, на месту професора латинског и немачког језика. Затим је изабран за „великог бележника” у тада реорганизованом новосадском Магистрату, где је службовао под председништвом Светозара Милетића – каже др Бујуклић. Звање јавног бележника није подразумевало нотарску функцију, већ само вођење записника на седницама Магистрата и регистровање поднесака.

Касније је др Лаза Костић додељен Варошком суду као „сенатор”, где је остао до 1872. године, када је централна власт судство одузела варошким општинама и ставила је под своју управу.

– Лазин пријатељ и биограф Милан Савић тврди да се он није ни побринуо да остане у државној служби. Каже да „њему за тим положајем није суза из ока канула”, а судски или адвокатски испит није ни покушавао да положи – каже професор.

Са дипломом из Пеште конкурисао је за професора римског права на Великој школи у Београду (као и за неке друге предмете), али није примљен.

– Правничка каријера устукнула је пред изазовима бурних политичких догађања и пред жељом да се посвети песничком и књижевном деловању. Тек пред крај каријере опет ће се вратити правној струци, преводећи капитално дело славног немачког романисте Хајнриха Дернбурга „Пандектен” – каже професор Бујуклић.

Несумњиво да ће откривање назива теме Костићеве докторске дисертације отворити путеве и ка другим непознатим детаљима из наше историје. Било би занимљиво открити на основу којих извора је Лаза Костић проучавао законодавство цара Душана, јер ће тек три деценије касније Стојан Новаковић објавити критичко издање Душановог законика из 1349. године, који у оригиналу није сачуван, али је сачувано двадесетак преписа.

Александра Петровић,
Политика