Искривљене бројке

Ако би БДП по становнику био коректан и апсолутан одраз квалитета живота, то би значило да се у Србији живи 13 пута лошије него у САД и пет пута лошије него у Словенији

Економска успешност једне земље мери се најчешће величином њеног бруто домаћег производа (БДП) по становнику. Када се доларски БДП у текућим ценама користи за поређење, Србија се на светској ранг-листи од 180 земаља налази негде око 86 места. Ако би БДП по становнику био коректан и апсолутан одраз квалитета живота, то би значило да се у Србији живи 13 пута лошије него у САД, десет пута лошије него у Немачкој, пет пута лошије него у Словенији.

Типичан српски песимиста, поготово онај који никада није живео ван земље, верује да се у Србији живи „ма, сто пута горе него на Западу”. С друге стране, тешко би се нашао објективан грађанин Србије са искуством живота на Западу, чије осећање живота кореспондира са горе изнетим показатељима. Просечан становник Србије живи релативно боље но што статистика показује.

Обрачун БДП-а има крупних мањкавости које деформишу стварну економску слику животног стандарда у једној земљи. Тај обрачун укључује само робе и услуге које се реализују преко тржишта, дакле само оно што се може новчано исказати, што је плаћено, или ће бити плаћено. Рад који није тржишно верификован, а створио је вредност, статистика не види. У Србији, на пример, куће се често граде мобама. Рођаци и пријатељи улажу велики солидаран рад који нико не плаћа, а неспорно ствара вредност. Огроман број других послова, од ситних поправки, пресељења, превоза итд. обавиће пријатељи, и то бесплатно. Када баке и деке чувају унуке, статистика то не региструје – када то раде вртићи, БДП расте. Када домаћица спрема ручак, њен рад статистика не види. Међутим, рад уложен у припрему ручка у кафани или на киоску, повећава БДП. Када старе и болесне негује породица, то се кроз БДП не види – када то ради старачки дом, БДП расте.

Ова врста феномена се много чешће среће у традиционалним друштвима, у којима су социјалне и породичне везе још увек јаке и у којима је очуван висок ниво солидарности. Како је већина оваквих друштава ван западног корпуса, статистички БДП тих земаља је вероватно потцењен у односу на западна, атомизована друштва чистих рачуна.

Други сегмент проблема везан је за оне компоненте БДП-а које повећавају његов ниво, али не утичу на квалитет живота, или га директно обарају – на пример, трошкови наоружавања. Градња носача авиона или нуклеарне бомбе повећава ниво БДП-а, али не и квалитет живота. Из угла БДП-а, „корисно” је да незапослени грађанин краде и уништава имовину других. То је добро за осигуравајуће заводе, то ће дати посла полицији, адвокатима и судијама. То ће подстаћи градњу затвора и запошљавање грађевинара, а потом и сервисирање затвора, запошљавање чувара и другог особља. Све ово ће наћи своје место у БДП-у. Циник би могао рећи да незапослени несрећник који не краде, ради против система.

Нефункционална породица је такође добар извор раста БДП-а. Разводи ангажују адвокате, социјалне раднике, психологе и судије. Разбијеној породици потребне су две стамбене јединице, а не једна, два шпорета, фрижидера, и да не набрајамо. Стрес који прати сваки развод, добар је за фармацеутску индустрију и производњу свих врста лекова у вези са психосоматским болестима. Дружење са пријатељима или спортске активности не повећавају БДП, поготово не директно. Време које се троши на читање књига, са аспекта БДП-а је чист губитак, коцкање није. Одлазак у цркву недељом, само је губљење времена које се може боље употребити кроз активности као што су куповина, или ручак у ресторану.

Сумануто арчење природних ресурса какво је данас на сцени, добро је за раст БДП-а, мада је катастрофално по планету. У овом процесу БДП се повећава данас, на рачун сутрашњег.

На крају, али подједнако важно, расподела БДП-а је значајан фактор у овој анализи. У егалитарном друштву, статистички просек је много ближи „стварном” просечном грађанину, него што је то у друштвима великих социјалних разлика. Мало је вероватно да просечан Американац на пример, живи за трећину боље од просечног Немца или Француза, како то статистика показује. У овом случају, енормно богатство врха америчке пирамиде деформише статистичку слику просека. (Илустрације ради, један проценат становништва САД располаже са 38 процената укупног богатства.)

Економска наука је свесна ових мањкавости у обрачуну БДП-а, али се тиме превише не бави. Ова тема је препуштена појединцима и институцијама које су маргинализоване и чији рад нико не жели да промовише. Када би проблем обрачуна БДП-а био проблематизован на начин како је овде наговештено, цео концепт капитализма, поготово логика потрошачког друштва, били би доведени у питање. Ту врсту преиспитивања нико не жели. Таква идеја је субверзивна и негира већ усвојени постулат да живимо у времену краја историје и у најбољем од свих могућих светова.