Прича о женидби Радислава-Рада Јовковића из Рогатице – Дошла млада са обронака Урала

Пошао сам од тога да сам на једном поклоничком путовању у Русију стекао дојам да браћа Руси воле Србе и да су руске дјевојке побожније од наших и више стреме браку и породици.

Пошто сам и ја везан за цркву и Јеванђеље, а извршавајући завјет дат родитељима да нећу остати нежења, азбyка ми је помогла да нађем дјевојку у Русији. На прво виђење 12. јула 2016, на Петровдан, путем скајпа са сада већ мојом, Наталијом, одмах сам „загризао“. И тако неких мјесец и по свакодневног „гледања“ и сваковрсних разговора, ја одлучујем да идем у Русију да се уживо видим са Наталијом. Искористио сам ново поклоничко путовање и договор да се са њом сретнем у граду Дивјеву, негдје на средини европског дијела Русије.

На моју жалост, због њене непланиране заузетости на послу, до сусрета није дошло. Био сам разочаран и убијеђен да је све пропало, да јој се не свиђам и као сламку спаса предложио јој да се за моју „биографију“ распита преко свог духовног оца јеромонаха Кирила у њеном мјесту и мога духовнику Максима који служи у манастиру Гргетег на Фрушкој Гори..

И упалило је. Измијењени контакти међу духовницима дали су резултате и Наталија ми приређује изненађење. Јавила ми је да долази у Србију гдје треба да се видимо. У први мах нисам могао вјеровати, али сам ипак пошао у Београд. Да буде занимљиво, овога пута ја сам закаснио. Њен авион је слетио прије мога доласка више од сат времена.

Наталија ме чекала. Био је то сусрет кога никад нећу заборавити. Послије само попијене кафе, из Београда пошли смо право у моју Рогатицу. Пропаде њена повратна карта.

Да прикупимо потребна папире за вјенчање требало нам је око мјесец дана. Световно „да“ рекли смо у Рогатици 25. септембра, а духовно у храму Светог Јована Богослова у Добрјанки код Перма, 30. октобра прошле године, гдје је Наташа рођена и гдје јој живе родитељи у коју ми сада одемо с времена на вријеме, а и они нама дођу.

Е сада питање шта сам добио? Година дана од вјенчања довољно је времена да и о томе могу нешто више рећи. Прије свега добио сам животног сапутника на крају четврте деценије живота. Иако је све ишло нетипичним путем, ја сам више него срећан човјек. И на примјеру моје Наталије, која ми хвала Богу носи и принову у породици, показало се да су Рускиње добре супруге и домаћице које пуно воде бригу о породици без обзира на степен образовања и положај у друштву. Она је професор историје, а ја техничар електроничар и то јој не смета.

И још нешто. Моја Наталија, знатно млађа од мене, помогла ми је да испуним завјет дат родитељима да ћу се оженити. Отац нажалост није доживио да види снаху и унучиће. Умро је 2015, а мајка је живјела са снахом до 16. децембра 2016. и отуд двије мале анегдоте. Ријеч врач на руском значи доктор. Кад је моја Наташа, како ми зовемо Наталију, на руском језику,јер србског није ни ријечи знала, причала мајци кога има и шта ко ради, за брата је рекла да је врач. То се мајци није свидјело, бојећи се да нису на мена набачене какве чини па сам је оженио. Кад смо рашчистили да је врач доктор, онда је дошло до обостраног смијеха. Или, ријеч вриједан не значи исто и на србском и на руском језику. Моја мајка похвалила је Наташу рекавши да је вриједна, а она је, држећи се значења те ријечи на руском, схватила да је лијена и да лоше ради, па је дошло до плача. И опет ступа на сцену превод те ријечи и опет смијех и обострани пољупци.

На крају још Радова порука свим неожењеним момцима. Ако нема цура на „домаћем тржишту“ има у Русији. Мој примјер је за то најбољи. Рускиње ће сваког усрећити.

Иначе, треба се женити са првом приликом и не освртати се на кризе у друштву. Господ је прво чудо створио на свадби у Кани Галилејској када је сватовима нестало вина, па је воду претворио у вино и пошто је дао човјеку живот даће му и кору хљеба да преживи, рече на Радислав-Раде Јовковић, руски зет из Рогатице.