Ne razumem latinicu

Сваки гост из иностранства који се прошетао Београдом  морао је бити затечен необичним шаренилом натписа исписаних латиницом и ћирилицом. Оставимо сада по страни честе рекламне паное на енглеском језику, којима се грађани позивају да купе разноразну робу, који би неуког посматрача навели да помисли да Срби, ето, говоре енглески попут неке од чланица Комонвелта. Не, овде је реч о натписима на српском језику. Странци већ годинама муку муче да се снађу у Београду где су све табле са именима улица исписане ћирилицом, а сви планови Београда латиницом и онима који не знају српски језик онемогућено је просто поређење натписа. И никакве завере против странаца ту нема, напротив, табле су увек биле ћириличне, а планови града се баш и штампају латиницом да би странцима било лакше. А о томе што већина странаца не разуме српски језик без обзира којим писмом да је писан, и што им овакви планови не служе ничему, о томе једноставно нико није размишљао. Као и на улицама шаренило влада и на телевизији па је сасвим нормално да титлови на страним филмовима буду ћирилични а да све рекламе приказане у истом филму буду праћене латиничним текстом. Код штампаних медија неки се штампају ћирилицом, а неки латиницом према својој традицији и процени циљне групе.
 

            С друге стране, домаће становништво готово не примећује различите стандарде у писању. Сваки грађанин зна оба писма и често не уме да каже којим је писмом исписан новински чланак који је управо прочитао.
 

         Корени ове појаве леже у југословенском периоду српске историје, када је зарад спајања културе Хрвата, Срба и других југословенских народа прокламована равноправност оба писма, ћирилице и латинице. И док код Хрвата употреба ћирилице није заживела ни у периоду Југославије код Срба се употреба латинице одржала и сада када Југославије већ 20 година нема. И не само то већ је потиснула ћирилицу у други план.
 

Истина, постоје назнаке да се таква пракса полако мења, а основа те промене лежи у одредби новог Устава Србије да је службени језик српски, а службено писмо ћирилица. Наравно, уз употребу писама и језика националних мањина. Самим тим приметно је све веће присуство ћирилице у документима државних служби, а почела је да се појављује на етикетама појединих производа и, што је посебно битно, на локализованим верзијама програма и оперативних система чиме је коначно ушла у употребу и на рачунарима. Све је ово тек почетак обнове ћириличног писма и резултате, иако охрабрују, не треба прецењивати. Латинично писмо је још увек доминантно а уставна одредба није разрађена посебним законом. Занимљиво је приметити да стране фирме чешће користе ћирилично писмо јер изгледа озбиљније схватају српски Устав од грађана Србије.
 

Прошле године је ова одредба Устава директно примењена приликом суђења вођи десничарске организације „Национални строј", када је процес поништен јер оптужени није добијао судске материјале на ћирилици. Тиме је створен преседан који омогућава свим заинтересованим грађанима да инсистирају на употреби ћириличног писма у званичној комуникацији. С тим вези занимљив је случај који се догодио прошле недеље. Заменик тужиоца у Основном тужилаштву из Зајечара, Дејан Стојановић, одбио је да одговори на питања новинара Б92 јер су му послата латиницом за коју је изјавио да је не разуме. Биће занимљиво видети какве ће последице имати иступ господина Стојановића, јер питање писма има снажну идеолошку и политичку димензију у Србији. Али са правне стране случај је потпуно јасан. Заменик тужиоца искористио је право, гарантовано Уставом, да користи службено писмо.
 

На самом крају, поређења ради, покушајте у некој другој држави, да се обратите било којој државној служби на службеном језику исписаном неким неслужбеним писмом. Да ли би сте добили одговор?