Џорџ Вашингтон: једноставан начин живота

Према легенди, у време рата за независност у Америци агент Британаца је покушао да отрује генерала Џорџ Вашингтона јелом, у чијем су саставу били парадајзи, који су се у то време сматрали отровним. Борац за независност североамеричких држава, разумљиво, појео је то јело са великим задовољством без икаквих неугодних последица. Према још једној легенди, у јуну 1820. године неки пуковник Роберт Џонсон одржао је у Салему, држава Њу-Џерси, јавну демонстрацију јестивости парадајза, појевши велику њихову  количину без икавих лоших последица. Да ли је истина покушај тровања Џорџа Вашингтона тобоже отровним парадајзима, то је сумњиво, али као легенда та прича има право на постојање.
 

Отац-оснивач и први председник САД поклонио је  америчкој култури много анегдота.  Више генерација америчке деце учило је да буду  поштена према поучним причама:  рецимо, мали Џорџ Вашингтон је из обести  посекао вишњу коју је засадио његов отац. Када га је отац питао ко је то учинио, дечко, мада се бојао казне, признао је: Не могу да лажем, тата. То сам учнио ја својом секирицом.
 

У Америци се до дан-данас вишња поистовећује с именом Оца нације - они који желе да у фебруару одају пошту  Вашингтону могу да умесе питу с вишњама. Биографи сведоче да је први председник Америке волео вишње.
 

 Иначе је Вашингтон са задовољством јео воће, нарочито волео орахе. Тврде да је Вашингтон покварио зубе када је грицкао бразилске орахе.
 

Иначе је он волео једноставну кухињу. Нико не би помислио да је први председник  гурман. Вашингтон је јео са задовољством, али није био пробирљив ако се не рачуна љубав према риби. Посед Маунт-Вернон, у којем је живео Вашингтон, потпуно је обезбеђивао оне, који су у њему живели, намирницама. Посед је имао воћњаке, фарме, плантаже, стоку, сушнице за месо и рибу, дакле, имао је пуно самостално обезбеђивање.
 

 Американци, који сматрају  једним од својих националних кулинарских достигнућа барбекју, сећају се да је Отац отаџбине, како се каже за Џорџа Вашингтона,  био неравнодушан према том јелу. Пре него што је постао председник,  Вашингтон је два пута уписао у свој дневник да је био позван на барбекју. Када су крајем револуционарног рата Британци капитулирали код Јорктауна, победничкој војсци Џорџа Вашингтона су сервирали барбекју - вероватно је то био најбољи начин да се нахрани цела војска. Вероватно је барбекју, који је јео Џорџ Вашингтон у 18. веку, био припремљен исто тако како га спремају и данас на југо-источној обали САД - када заклану свињу секу, ваде изнутрицу и спремају на жару у току 12 сати.
 

 Имам обичан начин живота, - казао је ускоро после  Америчке Револуције сам  Вашингтон, - драго ми је кад имам чашу вина и комад овчетине.  Они који очекују више биће разочарани.  Уствари су, како сведоче очевици, приликом председничког ручка  гостима  служили разноврсна јела. То су били чорбе, ростбифи, телетина, ћуретина, патке, дивљач, шунка, пудинзи, желе,  наранџе, јабуке, бадем, орахе, смокве, различита вина и пунч.
 

 Вашингтон није држао до префињених јела за себе, али је пружао таква јела својим гостима. На председничком столу од 1789. године до краја другог рока 1797. године  служили су јела  од домаћих намирница - дивљач, живину, поврће, воће, рибу, а као наслеђе енглеске колонијалне епохе - пудинге и порто.
 

 Сваки пут, кад председници САД ступају у дужност, организује се инаугурациони ручак. То је традиција, али је раније све било много скромније. Као први председник Џорџ Вашингтон је поднео заклетву у ондашњој престоници САД - Њу Јорку, те је био приморан да вечера сам: његова супруга Марта у то време још није стигла из Маунт-Вернона. Обичај да се  за председничку инаугурацију прави гозба настао је касније - почетком 19. века за председника Џејмса Медисона.