Ксенофобија као главни проблем ЕУ

Француски свештеник Артур Ерве замолио је Бога да пошаље инфаркт председнику Саркозију, који је започео рат против Цигана. Саопштења из Француске, где руше циганске кампове и у масновном поретку шаљу њихове породице тамо одакле су стигле препуне су вести. Мада илегалце протерују рекло би се законито. Само примењују закон селективно - само на једну етничку групу - примећује главни уредник листа Русија у глобалној политици Фјодор Лукјанов:
 

Проблем пресељења Цигана из релативно сиромашних земаља у богатије сложен је. Потшовање правног поретка овде противречи општехуманитарним прилазима, са правом сваког члана ЕУ на добровољни избор места становања. Наравно, начин живота циганске заједнице се не уклапа у европске традиције. Цигани су суседи од којих се добија главобоља. То нико не негира. И проблеми који су се појавили у Француској, куда су нагрнула номадска племена из Румуније и Бугарске, мада у мањој мери и у Немачку, Италију и скандинавске земље. И тамо је фиксиран раст прекршаја, и тамо се жале локални становници. И ово негодовање становништва, потенцијалних бирача, прекривају жалбе правобранилаца, изјаве руководства Европске комисије и Парламентарне скупштине СЕ о неопходности поштовања норми слободе кретања и о могућем увећању ксенофобије и расизма.
 

Да, о каквом могућем увећању је реч када већ данас по анкетирањима јавног мњења више од 70% Француза подржава протеривање Цигана! Ова расположења су још подстакнута и догађајима у Греноблу, где су Цигани напали полицијску станицу. Никола Саркози први пут је изјавио оно о чему се ћутало. Тачније, о томе да је потребно протерати из земље и лишити држављанства сваког мигранта који подигне руку на полицајца. Како је велики степен незадовољства у друштву против Цигана, ако руководилац државе говори нешто тако?
 

Раст ксенофобије у Европи прилично је осетан. И то се тиче не само Цигана, већ и људи друге културе, посебно са Блиског Истока, из Африке. Мени се чини да ће у перспективи то постати главни проблем ЕУ. Настаје парадоксална ситауција: разлика између све тешњег општег економског простора ЕУ и политичке свести становништва која заостаје по степену интеграције. Без обзира на одуство граница, свако се осећа или као Француз, или Немац, или Данац и слично, али не као грађанин Европе са једнаким правима за све. Политичка интеграција заостаје за економском, зато федерација у Европи није успела. Њено проширење 2004-2007. на рачун источноевропских земаља само је увећало разлику у нивоу стандарда у разним деловима ЕУ. А човек, као што знамо, иде тамо где је боље. Тако да немам срца да осуђујем циганске мигранте.
 

Строга Француска, ипак, не штедећи, снабдева протеране породице новчаном помоћи. Али где је гаранција да се Цигани неће вратити? И уопште: да ли је решив проблем номадског народа у оквиру ЕУ?
 

Било је покушаја да се ограничи прилив досељеника још 2004. године, у току првог таласа проширења ЕУ. Неке земље су тада уводиле ограничења на посао за грађане нових држава. Мораторијум је претпостављао забрану рада у року од 5-7 година. Истина одмах су се чули гласови да се крши основни принцип уједињене Европе. Ако он не може да се поштује, чему онда тај савез?
 

Како ће се развијати ситуација даље? Предвиђам да ће Цигани постати стални извор незадовољства у ЕУ, њена непролазна главобоља. Услови њиховог протеривања ће се пооштрити, у Фрацуској сигурно, новац за пут им се неће издавати. А излаз за овај нерешив проблем постоји. Он је једноставан и истовремено крајње сложен. Како Цигани не би тражили бољу судбину, треба им створити на лицу места достојне услове живота, побринути се за образовање, станове, запошљење, здравље, учешће у политичком животу земље у којој живе.
 

У многоме то је пошло за руком Русији. Није случајно најпознатији руски Циганин, певач Николај Сличенко једном приметио: Имали смо среће, у Русији нас воле.