Тероризам у БиХ данас је могућ само у оквиру злоупотребе ислама у терористичке сврхе. Те опасности у Републици Српској, као модернијем ентитету на вишем цивилизацијском нивоу, једноставно нема.

Уставна реформа БиХ, која би требало да садржи враћање отетих надлежности Републици Српској, нема никакве везе са борбом против тероризма. Зато руски амбасадор исправно примећује:

"Он је напоменуо да је непотребно повезивање борбе против тероризма са уставном реформом у БиХ, "јер су то два одвојена питања"."

(Стеван, 14.08.2010. 12:43:26) [8869]

Stariji je srpski terorizam od islamskog u BiH..Gavrilo Princip je osudjen kao terorista i to prvi u BiH..Najveca prijetnja terorizmom prijeti od cetnickog pokreta mada to u RS nece da priznaju..
(Ed, 14.08.2010. 12:53:47) [8870]

Једну од најлепших песама посвећених ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ отпевао је САФЕТ ИСОВИЋ, легенда севдаха, један од најбољих певача на овим просторима.

Лепо је Сајо опевао Гаврила Принципа, лепо је чути када велики певач песмом украси велику историјску личност Гаврила Принципа.



(Стеван, 14.08.2010. 14:12:51) [8871]

1. Да ли је са становишта исламске вере неспорни терориста Осама Бин Ладен:

а) исламски верник
б) безбожник

2. Из одговора ћемо боље разумети неке облике тероризма у савременом свету:

а) тероризам је могућ као појавни облик ислама
б) тероризам је злоупотреба ислама кроз дела безбожника Осаме Бин Ладена.

(Стеван, 14.08.2010. 17:01:10) [8873]

1. Да ли је са становишта исламске вере неспорни терориста Осама Бин Ладен:

а) исламски верник
б) безбожник

2. Из одговора ћемо боље разумети неке облике тероризма у савременом свету:

а) тероризам је могућ као појавни облик ислама
б) тероризам је злоупотреба ислама кроз дела безбожника Осаме Бин Ладена.

(Стеван, 14.08.2010. 19:44:39) [8875]

Да ли је човек који је 11.септембра организовао напад на куле у Њујорку:
а) исламски верник
б) безбожник

(Стеван, 14.08.2010. 19:47:41) [8876]

Al-Kaida (arap. القاعدة - „baza“) je naziv dat internacionalnom savezu islamskih terorističkih grupa, koje su slabo povezane u organizaciono-hijerarhijskom smislu, ali neguju identičan sistem političkih ideja o potrebi vraćanja fundamentalističkom tumačenju Kurana i opredeljene su za nasilne metode ostvarivanja svojih ciljeva.

Osnovali su je mudžahedinski dobrovoljaci koji su tokom 80-ih godina dvadesetog veka odlazili u Avganistan da se bore protiv snaga SSSR-a. Najistaknutiji lideri te globalne organizacije su Saudijac Osama bin Laden i Egipćanin Ajman al-Zavahri, ali se osnivačem, u teorijskom, pa i praktičnom smislu, može smatrati palestinski šeih Abdulah Jusuf Azam.

Ekstremistički muslimanski pokreti pre Jusufa Azama, uglavnom su bili usmereni na lokalna nacionalno-oslobodilačka pitanja ili probleme liberalizacije društva. On je, međutim, afirmisao principe formiranja ideološke i paramilitarne infrastrukture globalizacije radikalnog islama. Azam je ideju planetarnog džihada razvio filozofski, a i lično je, učestvujući u ratu u Avganistanu protiv sovjetske okupacije, uspešno doprinosio regrutovanju i obuci mudžahedina iz celog muslimanskog sveta, postavljajući pravac za razvoj Al Kaide.

Ova mreža je odgovorna za više teških terorističkih napada, kao napadi 11. septembra 2001., nakon kojih SAD pokreću «rat protiv terorizma» napadom na Avganistanu oktobru 2001. godine, koji bitno oslabljuje i tera njene članove iz te zemlje. Nakon toga al Kaida se reorganizuje i sprema na nove napade.

(OBL, 14.08.2010. 19:56:06) [8877]

Палестински шеих Абдулах Јусуф Азам (Abdullah Yusuf Azzam, рођен 1941.) могао би да се сматра једним од непосредних твораца Ал Каиде иако је већ био мртав када се о овој терористичкој мрежи први пут почело јавно говорити.

Он спада у групу исламских интелектуалаца који су због пропагирања радикалних идеја Удружења муслиманске браће били прогнани из Египта, Сирије и Јордана и нашли уточиште у Саудијској Арабији. Више од 10 година пре 1989. кад је убијен у Пешавару, (Пакистан), он је деловао као кључна личност за практично постављање темеља глобалног покрета милитантног ислама и његове рефузне, лабаво повезане, али ефикасне терористичке методологије.

Екстремистички муслимански покрети пре Јусуфа Азама, углавном су били усмерени на локална национално-ослободилачка питања или проблеме либерализације друштва. Он је, међутим, афирмисао принципе формирања идеолошке и парамилитарне инфраструктуре глобализације радикалног ислама. Азам је идеју планетарног џихада развио филозофски, а и лично је, учествујући у рату у Авганистану против совјетске окупације, успешно доприносио регрутовању и обуци муџахедина из целог муслиманског света, постављајући правац за развој Ал Каиде.

(OBL, 14.08.2010. 20:38:45) [8878]

Као свршени студент шеријатског права на универзитету у Дамаску, он се после израелског запоседања западне обале Јордана (1967), нашао у колонама Палестинаца које су уточиште потражиле у Јордану и убрзо се нашао у Удружењу муслиманске браће. Азаму је, међутим, труд да се активно укључи у покрет отпора донео разочарање: испоставило се да су политику и акције Палестинске ослободилачке организације - ПЛО (Муназзамат ал-Тахрир ал-Филастиниyyах), уз секуларне социјалдемократске националисте из Фатаха, усмеравале, уз потпору Совјетског Савеза, још и бројне друге палестинске групе марксистичког, па чак и маоистичко-комунистичког усмерења.

У међувремену, Палестинци су се у Јордану почели сналазити на начин који је водио у конфликт с тамошњим властима; у енклавама и избегличким камповима јорданска полиција и војска биле су изгубиле сваку власт, наоружани и униформисани припадници ПЛО су за своје руководство чак прикупљали и порез, а подручја у Јордану на којима су живели називали су ослобођеном територијом. Није, међутим, било ни назнака – како је Азам очекивао – да су спремни да организују живот у складу са Кураном.

Он је, с друге стране, заговарао «братски» панисламски и мултинационални покрет који би радикално изменио мапу Блиског истока кројену по диктату хришћанских колонијалних сила. При том, посебно је био згранут догађајима у септембру 1970. кад је војска јорданског краља Хусеина, уз помоћ Пакистана и Ирака, па и САД и Израела, после десетак дана крвавих борби прогнала Палестинце у Либан, уз више хиљада жртава. Повод је био упорно настојање борбенијег дела ПЛО да сруши краљевску власт у Аману, али је Хусеин такође био решен и да спречи нападе са своје територије на израелске и западне интересе, као што су биле отмице и минирања четири путничка авиона 6. септембра.

Узнемирени Јусуф Азам одлази на даље студије на универзитет Ал Азхар у Каиро, где се среће са Омаром Абдел Рахманом, Ајманом ал Завахријем и другим следбеницима учења погубљеног Саједа Катеба. Тада у потпуности учвршћује ставове о неизбежности насилних револуција да се муслимански део света очисти од западњачких утицаја и да се сруше и арапске секуларне владе да би се успроставиле исламска државна уређења. Али, истовремено, већ је на «црној листи» египатског режима који показује све више склоности ка «вестернизацији».

После доктората у Каиру, Азам добија место предавача на Универзитету Џеда у Саудијској Арабији, где га упознаје и Осама бин Ладен, тада још студент економије и пословног менанџемнта. Шеих активно пропагира «изворни ислам», али, поново, 1979. године, доживљава једну велику радост, али убрзо и нова трауматична разочарања.

Најпре је 16. јануара у Ирану свргнут и протеран шах Мохамед Реза Пахлави и уместо прозападног секуларног режима и основана је прва модерна исламска теократска држава под влашћу ајатоле Рухолаха Хомеинија. Азам је поверовао да се ближи тренутак када ће око Техерана почети уједињавање свих следбеника Курана. Али, у марту је следило потписивање мировног споразума Израела и Египта, као прве муслиманске земље која је признала право на останак државе Јевреја у Палестини.

Већ 20. новембра био је видљиво неуспешан шокантан покушај наставка исламске револуције. Тад је око 200 верских радикала у Саудијској Арабији, оценивши да је краљевски двор у Ријаду подлегао западним утицајима, у знак протеста у време хаџилука запосело Велику џамију у Меки, највеће муслиманско светилиште. Двонедељни покушаји саудијске Гарде да насилно преузме џамију препуну ходочасника узетих за таоце, завршили су се акцијом специјалаца из Пакистана и Француске, али и тешким крвопролићем (250 жртава) и скрнављењем целог града у коме ислам најстрожије забрањује насиље.

Саудијски режим је на трагедију одговорио репресијом, посебно против јавно познатих фундаменталиста. Јусуф Азам је избачен са универзитета и одлази у Пакистан да би био ближе џихаду који су у Авганистану били започели муслимански устаници против марксистичке владе, назвавши себе муџахединима.

Ситуацију је «потпуно јасном» учинила и армија Совјетског Савеза која је 25. децембра 1979. ушла у Авганистан како би спасла владу од побуне исламиста који су се опирали «искорењивању феудализма». Шеих Азам је издао фатву «Одбрана исламских земаља је прва верска обавеза» и јавно оценио да су борбе у Палестини и Авганистану већ постале општи џихад и да је убијање окупатора (независно које је вере) лична дужност сваког муслимана.

Он је одбио место професора на Међународном исламском универзитету у Исламабаду и у Пешавару на авганистанској граници основао је МАК – Службу за потпору (Мактаб Кхадамāт ал-Мујāхидīн ал-'Араб), с циљем да у рату против неверника и комуниста прикупља финансијску помоћ и организује борбену обуку за добровољце из целог света који су спремни за учешће у џихаду и да дају живот «на Алаховом путу».

Према писањима пакистанских медија Осама бин Ладен се, као богаташки син који је био спреман да практично помогне џихад, појавио у Пешавару 1981. године. У оквиру Канцеларије хадамат, он је Азаму био помоћник и ученик и званично се бавио обезбеђивањем путних и смештајних трошкова за добровољце, административним односима са пакистанским властима и другим логистичким пословима.

При том, успостављена је и стална курирска и снабдевачка веза између Пешавара и територија Авганистана на којима су деловале исламске милиције блиске шеиху Јусуфу Азаму. Осама је 1984. основао и специфичну институцију Баит ул-Ансар (Кућа помагача), која је најпре унапредила Азамове потенцијале за потпору долазећим «авганистанским Арапима», а касније је представљала и темељ за формирање посебне милиције, односно мреже Ал Каида.

Користећи тактику асиметричног рата, авганистански покрет муџахединског отпора, показао се, упркос само лаком наоружању, као успешан у сузбијању изразито јаче војне силе Совјетског Савеза и званичне владе у Кабулу. Међутим, ни обилна помоћ коју су герилци, као брана совјетском експанзионизму, добијали од америчке агенције ЦИА, од влада Арабије, Кине, Ирана, Пакистана и неких европских земаља, није ујединила Авганистан. Процењивано је да су муџахедини деловали из чак 4.000 локалних база и да су имали исто толико команданата. После повлачења Руса у фебруару 1989, настављен је грађански рат, који се завршио најездом талибана из Пакистана, а потом и њиховом доминацијом 1996. године.

Током година рата, шеих Азам се узалуд трудио да обједини све исламске борбене струје у Авганистану, али је, додуше, имао успеха на путовањима по Блиском истоку, Европи и САД, где је прикупљао финансијску помоћ и пропагирао џихад. Бројни млади муслимани били су усхићени сликом о подвизима Алахових бораца који голим рукама заустављају тенкове, док их анђели и птице спасавају од авионских бомби.

Процењено је да је Јусуф Азам, верујући да је Авганистански рат модел за почетак светске исламске револуције, организовао обуку за око 20.000 младића из бар 20 земаља, створивши високомотивисан и искусан кадар за стварање калифата. Његов слоган је био – Само пушка и џихад; нема преговора, нема конферисања, нема дијалога!

У новембру 1989. Азам и његова два сина убијени су мином на путу којим су ишли у џамију на Универзитету Пешавар, где је био духовни центар џихадиста. Руси су се дотад већ били повукли, прилике су се биле промениле па је круг сумње за атентат обухватио и вође авганистанских милиција, пакистанску тајну службу, агенцију ЦИА, израелски Мосад, вођу египатских радикала Ајмана ал Завахрија, па чак и самог Осаму бин Ладена.

Испоставило се да је у круговима џихадиста већ раније била доведена у сумњу Азамова поставка о јединству свих муслимана света, па су се још радикалнији Египћани залагали и за оружану борбу против сопствених влада које су подлегле неверничком секуларизму, а Осама се противио интеграцији Арапа међу остале борце у «интернационалним бригадама», инсистирајући на очувању њиховог идентитета и формирању посебних јединица.

После шеихове смрти његова милитантна идеологија и упутства за формирање борбених одреда задржали су се неко време у акцијама фирме «Азам публикејшн» из Лондона (www.azzam.com), која је себе описивала као независну медијску организацију. После 11. септембра 2001, интернет сајт је угашен, а Британци су ухапсили администратора Бабара Ахмеда и прети му изручење у САД где је оптужен за терористичку активност.

Али, Азамова теоријска концепција џихада и искуства разуђености Авганистанског рата, били су темељ за будући рад Осаме бин Ладена и за формирање фантомске структуре мреже Ал Каида.

(OBL, 14.08.2010. 20:41:37) [8879]

Осама Бин Ладен је истински верник, и ту је велики проблем! Огромна снага тероризма заснована на исламском учењу, односно злоупотреби ислама, данас је претња за САД и друге Западне земље.

Република Српска као ентитет који је на вишем цивилизацијском нивоу у односу на ФБиХ нема проблема са терористичким групама.


(Стеван, 14.08.2010. 23:13:35) [8882]

1. Никаквог ГЕНОЦИДА нити АГРЕСИЈЕ није било у грађанском рату у БиХ 1992-1995 године.
2. Др.Радован Караџић је историјска личност која је у грађанском рату имала важну улогу у опстанку српског народа и очувању већ створене Републике Српске. Поређење са личностима какав је био Адолф Хитлер је бесмислено и неукусно.
3. Српска православна црква је имала изузетно добру улогу у грађанском рату, посебно оличену у реченици почившег Патријарха српског Господина Павла: „Будимо људи“!
4. Не могу се прозивати православни верници за грађански рат који је изазвало муслиманско вођство са Алијом Изетбеговићем на челу.

(Стеван, 14.08.2010. 23:14:50) [8883]

Тешко је расправљати када су базичне претпоставке расправе дијаметрално супротстављене. За мене је, и за 99% Срба, Алија Изетбеговић МОНСТРУМ (додуше из Београда, по пореклу породице) а др.Радован Караџић оличење доброте и врлине.

За мене и 99% Срба рат су почели босански Муслимани сецесијом СР БиХ од СФР Југославије, а српски народ је водио одбрамбено-ослободилачки рат.

За мене и 99% Срба Хашки трибунал је батина САД против малих и непокорних, поготову против потенцијалних руских савезника на Балкану (! то је оно што боли).

Рећи да православци подржавају геноцид је будаласто јер никаквог геноцида у БиХ није било, осим над православцима.

Сва хистерија великих речи маскира једноставну чињеницу: за Бошњаке рат није завршен, њихов ратни циљ није испуњен, и они ће по принципу "држ`те лопова" припремати нови напад на српски народ како би створили "унитарну Босну."

Муслимани (данас Бошњаци) су са истим циљем почели рат У СР БиХ, а сва прича о "геноциду", "агресији" и другим пропагандним "враголијама" само је припрема рата где ће покушати да пониште дејтонски мировни споразум и направе БиХ у којој ће доминирати као већински народ.

Срби то схватају и дочекаће их спремнији него 1992.године.

(Стеван, 15.08.2010. 14:46:57) [8888]

Геноцидни ентитет може да буде само ФБиХ. Где су Срби из Сарајева? Где су Срби из других градова ФБиХ? Нема их, или их је појео мрак или су протерани. Зато муслимани беже од пописа јер ће се испоставити огољене лажи њихове стране.

Срби су се одбранили од нападача само у делу који се зове Република Српска и који данас, као мултиетнички, мултикултурни и мултиконфесионални део БиХ, на много вишем цивилизацијском нивоу, може значити шансу и за босанске муслимане.

Српски народ у Републици Српској с правом брине за своју слободу. Онај ко га је напао 1992.године да би направио унитарну Босну могао би да понови лудост ако га охрабри неко са стране.

Међутим, Русија је ојачала, а то страшно жуља...

Можда ће једног дана БиХ или нека друга држава бити прекомпонована по неким регијама које нису етничке, али све док босански муслимани не одустану од својих агресивних амбиција то неће бити могуће, бар не без рата, а рат ваљда није никоме потребан.



(Стеван, 15.08.2010. 19:42:38) [8892]

У Републици Српској је поправљено све што може да се надокнади а геноцидни ентитет, Федерација БиХ, наставља политику геноцида тако што Србима не враћа станове, а то се види из предмета "Бранимир Ђокић против БиХ".

Нажалост, БиХ нема шансе да преживи, јер ако није преживела Југославија како ће преживети "Југославија у малом"?

(Стеван, 15.08.2010. 20:44:38) [8894]

Знају они мој Стеване да су након рата уништили - опљачкали - спалили мноштво српских наеља која су Срби напустили кад су та мјеста Дејтоном припала Федерацији.

Ја не знам никог од мноштва Срба којима је тако имеовина уништена да су до дан данас успјели добити било какву надокнаду за уништено.

Много је таквих српских насеља, села око Сарајева.
Нека од њих су Врапче, Будишићи, Перца, Клакише, Висовица,...
(Мирко, 15.08.2010. 23:48:47) [8895]

После напада Муслимана на српски народ 1992.године не постоји више ниједан разлог да живимо под истим државним кровом. Толико узајамне мржње ("земља мржње" - Иво Андрић) у БиХ напросто није могуће поднети, тако да ће ова држава ишчезнути сама од себе. Шта је то лепо што нас спаја? Ништа! Српски народ не види апсолутно ништа и то се у сваком тренутку може проверити на референдуму.

Срби су у Сарајеву 1992-95 били у некој врсти концентрационог логора, а улогу Гестапоа су имали Муслимани из Рашке области ("Санџаклије"). Прича о томе како је стотинак хиљада људи напустило своје домове тако што је намигнуо неки Крајишник својим обрвама је за малу децу и недостојна је озбиљног разговора. У Братунцу је чак и део гробља начињен тако што су сарајевски Срби пренели своје покојнике. Ако Срби ни мртви неће са Бошњацима - шта је то заједничко због чега би заједно живели?

Српски народ нигде не жури. Постојањем Републике Српске он је довољно заштићен да би опстао. Зато је бес и мржња о некаквом "геноцидном ентитету" како би се створила унитарна БиХ и реализовао геноцидни пројекат над српским народом.

Русија је гарант Дејтонског мировног споразума, и то "слова Дејтона" а не "духа Дејтона". То је све што је потребно и ништа више од тога. Колико видим, Русија помаже у том смислу и Србима и Бошњацима.

Дошли смо до суштинских питања:
1.Да ли је за Бошњале рат завршен?
2.Да ли је за Бошњаке Дејтонски мировни споразум решење наших ратних проблема?

Ако јесте - односи се могу уредити.
Ако није - онда није добро.





(Стеван, 16.08.2010. 08:10:02) [8898]

Општепозната чињеница је да су сарајевски Срби приликом егзодуса 1995.године пренели посмртне остатке својих покојника и сахранили у Братунцу. (Православни имају другачији однос према својим покојницима него муслимани.)

Ова чињеница говори о томе какви су сарајевски муслимани и са каквом монструозношћу својих комшија се српски народ суочио, од напада на Југославију 1992.године до данас.

Срби данас заиста, а сваки човек ће као смртно биће једном умрети, неће ни када умру да буду близу Бошњака. Након агресије на српски народ 1992.године ми немамо више ништа, али баш ништа заједничко. Чак ни фудбалску репрезентацију!

Али добро, велике силе су нас натерале да се као за мртваца вежемо за "Босну и Херцеговину". Трпећемо, шта се може. Само, остаде без одговора суштинско питање у односу на које је све друго празно наклапање:

ДА ЛИ ЈЕ ЗА БОШЊАКЕ ДЕЈТОНСКИ МИРОВНИ УГОВОР ЗАВРШИО РАТ? СЛОВО ДЕЈТОНА, А НЕ "ДУХ ДЕЈТОНА"?

Да ли можемо ЗАЈЕДНО, макар мрзећи се, да узвикнемо ИСТОВРЕМЕНО, онако паролашки:

* ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА !
* ЖИВЕЛА БОСНА И ХЕРЦЕГОВИМА !

(Стеван, 16.08.2010. 10:34:40) [8901]

Сви покојници су нажалост били цивили који су масакрирани у муслиманском геноциду над сарајевским Србима 1992-95. Породице нису дозволиле да њихова тела опогане џелати који су их убијали.

Нема одговора на питање:

ДА ЛИ ЈЕ ЗА БОШЊАКЕ ДЕЈТОНСКИ МИРОВНИ УГОВОР ЗАВРШИО РАТ? СЛОВО ДЕЈТОНА, А НЕ "ДУХ ДЕЈТОНА"?

Да ли можемо ЗАЈЕДНО, макар мрзећи се, да узвикнемо ИСТОВРЕМЕНО, онако паролашки:

* ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА !
* ЖИВЕЛА БОСНА И ХЕРЦЕГОВИМА !

Ево додајем и: *ЖИВЕЛА ФЕДЕРАЦИЈА БИХ!


(Стеван, 16.08.2010. 16:26:26) [8906]

Први пасус је глуп и без трунчице духа. Немој тако, можеш ти и паметно да расправљаш.

Хајдемо на суштину проблема:

-Da ali je Dayton prevazidjen.
-Zato ga treba mijenjati.

Како га треба мењати, договором три конститутивна народа и два ентитета (по Уставу БиХ) или као 1992.године?

Које су опције промена? Да ли је раздруживање ентитета, односно независна Република Српска, једно од легитимних решања за промене?




(Стеван, 16.08.2010. 19:57:33) [8910]