Операција „Шилер”

У јуну 1940. године пред зградом Генералштаба војске Краљевине Југославије мотао се неки нижи ваздухопловни официр. Обилазио је зграду, погледавао, застајао. Већ су и стражари почели сумњичаво да га загледају. И таман кад су хтели да га приведу, овај се одважио и ушао унутра. Тражио је од дежурног да га одведе право у Сервис тајне војнообавештајне службе при Главном генералштабу. И то, ни више ни мање, него код шефа службе.

Дотични шеф, коњички потпуковник Угљеша Поповић, био је у својој канцеларији. Посилни је најавио придошлицу. Потпуковник Поповић се знатно касније, седамдесетих година прошлог века, у својим записима објављеним у књизи „Десети по реду”, сећао да су му иницијали били „М. А.”. Није било ништа необично да га посећују разни официри, дешавало се скоро сваког дана. Тако га ни ова посета није изненадила.

Примио је ваздухопловца, понудио га да седне и наручио кафу. Приметио је да је човек врло узбуђен. На почетку се снебивао, а Поповић је стрпљиво, као сваки обавештајац, чекао да пређе на ствар.

Лампица око аеродрома

Официр је врло брзо почео да се исповеда. Код Поповића га је довела сумња која га је данима морила. Наиме, неколико месеци раније, у Новом Саду, кренуо је на часове француског језика, код извесне Марије Баудерер. Све је ишло како треба, савладавао је језик, зближио се са наставницом, а онда је добио прекоманду у Београд. Ништа, тамо ће наћи другог професора. Међутим, тек што је приспео у престоницу, на улици је срео Марију. Рекла му је да се и она преселила, па да могу да наставе са часовима. Дала му је адресу, Обилићев венац 26, пети спрат.

Часови су се наставили, а официр је убрзо приметио да је он једини Маријин ђак. То му је било чудно. Наставница три језика – француског, енглеског и немачког – у оноликом граду, а ђака ни од корова. И то у време кад остали предавачи нису могли да дођу до даха од посла, па су чак били принуђени да одбијају ученике. Заиста, чудно је, али нема везе, више времена ће моћи да посвети младом ваздухопловцу.

Убрзо је после неког часа код Марије упознао извесног Шилера. Наставница му је представила углађеног Немца као свог великог пријатеља. Официр је Шилера сретао све чешће, имао је утисак да га готово чека после сваког часа. Почели су да се друже, њих троје. Изласци, провод по кафанама.  На питање чиме се бави, одговарао је да ради при немачком посланству, нешто око привредне сарадње. Међутим, ваздухопловцу је убрзо у очи упало Шилерово војничко држање и понашање. Јесте да није био у униформи, али је стекао утисак да није давно изашао из чизама, и да се у „цивилу” не осећа баш најпријатније. Па још када је неколико пута ударио потпетицама ципела, при представљању неким људима... Наш официр му је то отписао на васпитање, али је Шилер убрзо почео да се занима за неке делове посла који тешко да су могли да занимају обичног цивила.

Шилер је прво тражио нека обавештења о ваздухопловству. Молио је младог официра да му достави неке податке о аеродрому, ствари које су иначе и голим оком могле да се виде. Не само да му достави, него и да му помогне у тумачењу, јер су му ти подаци били неопходни за посао којим се бавио. Покушавао је да склопи неки посао с војском, око набавки. Бар је тако објаснио. А овом нашем официру тада се упалила лампица, да нешто много није у реду, и похитао је право код шефа Сервиса.

Из Каракаса у Нови Сад

Потпуковник Поповић пажљиво га је саслушао. Стално је нешто записивао. На крају се захвалио официру, објаснио му да ће они све да испитају и да ће га позвати, ако нешто још устреба. Како се ваздухопловац нашао на вратима, Поповић је почео да врти телефон. Имена су му се учинила позната. Био је у праву. Марија Баудерер протерана је две године раније из Венецуеле. Сервис је знао да је она професионални извршни орган немачке тајне службе, откривена на раду у Каракасу. Осванула је у Новом Саду, а од самог доласка била им је на оку. Једино што нису имали ништа против ње што би послужило као основ за неко хапшење. За сваки случај, била је забележена.

Пословног човека Шилера познавали су још боље. Био је официр немачке војске, регистрован као помоћник Лаумана, немачког изасланика за ваздухопловство. Имао је дипломатску легитимацију, а знало се да је шеф једне групе агената тајне службе у Београду. Ни њему никако нису успевали да стану на реп, мада су неколико пута били близу. Похватали су неке његове оперативце, али им је Шилер увек измицао. Једном за свега два минута, приликом неког хапшења видели су га како излази из зграде и одлази. Такорећи, мимоишли су се на степеништу.

За сваки случај, проверили су и ваздухопловца. Поповић је био сумњичав, знајући с ким има посла. Није био сигуран да ли је официр дошао из родољубља или је у питању неко подметање немачке службе. Не би им био први пут.

Позвали су га на нови разговор. Тражили су допуну обавештења које је дао на првом састанку. Објаснили су му да је био у праву, да је Марија покушала да га врбује. Додуше, није им било баш најјасније, ако је то покушала још у Новом Саду, зашто је официр још онда није пријавио? Овај се није спетљао, дао је задовољавајући одговор, и тиме уверио Поповића и друштво да није подметнут. Сада су могли да раде даље.

Рекли су младом официру да настави с учењем француског језика. Није да је Марија била нека лепотица, четрдесетогодишња жена, ниског раста, малог носа на широком лицу, па нису могли да траже од њега да се превише зближи с њом, али је и марљиво учење било сасвим довољно. Мора да јој указује посебно поштовање, а и дружење са Шилером не сме да прекида. Речено му је и да се тројка одсад налази под будним оком наше службе. Почела је Операција „Шилер”.

Игре око авиона

Што се тиче података које је Шилер захтевао, добиће их, свакако. Али „дотеране”. Сервис је саставио извештај, наизглед веродостојан, али се радило о подацима које је могао било ко да добије. Никаквих тајни ту није било. Официр је извештај проследио Шилеру који је деловао задовољно. Чак је рекао Марији да официру да неколико стотина долара, да се човек мало провесели. Међутим, уз оне доларе, добио је још један налог. Тражени су још неки подаци.

Ваздухопловац је брже-боље, са све доларима и захтевом, отрчао код потпуковника Поповића. Овај му је рекао да ништа не брине, није никаква тешкоћа да саставе још један извештај. Па нека буде још „тајнији”. За сваки случај, подаци су два пута проверени, да се не поткраде каква грешка. Уз све то, Поповић је сада био сигуран у свог новог агента. Прошао је пробни рад, врло успешно.

Шилер је, преко Марије, добио нови извештај. Све са ознакама тајности. Немачки официр био је одушевљен, ни он се није надао таквом успеху и таквој ревности новог младог сарадника. Само, има за њега још један задатак. Овај пут најтежи од свих. Тражио је техничке податке о новом ловачком авиону „ИК-3”.

Када је Поповић чуо о чему се ради, реаговао је супротно од онога што би свако очекивао. Знао је за раније догађаје везане за овај југословенски авион.

Наиме, две године раније, када су се у стручној штампи појавиле прве вести о прављењу модерног југословенског ловца, немачка тајна служба почела је да копа и рукама и ногама не би ли се некако докопала планова. Веома их је занимао авион који је, по свим најавама, могао да се супротстави њиховим ловцима. Прилика се указала током уобичајеног осигурања пре пробног лета. Нека осигуравајућа кућа из Бечa понудила је најбоље услове јер је била повезана с Абвером, немачком војнообавештајном службом, од које је добила упутства да ради испод границе исплативости, само да добије планове. Како је по закону тај посао морала да уради домаћа кућа, Бечлије су одбијене.

Брже-боље су регистровали нову кућу у Београду, под називом „Балкан”. Опет су понудили добре услове, па је држава морала да пристане. По уговору, фабрика је морала да планове новог авиона достави осигурању. Није прошао ни дан, а планови су већ били у Бечу. Ипак, знајући с ким имају посла, конструктори су планове малкице „дотерали”. Стручњацима у Бечу то није промакло, па су тражили допуну документације. Опет су добили намерно убачену грешку коју нису приметили. Ствар је легла, а Немци су били убеђени да имају праве планове.

Кључ у џепу

Свега тога се Поповић сетио, и зато је био радостан. То је последња коцкица која је легла на место. Служба је опет на Шилеров захтев израдила одговор који је шеф Сервиса предао официру. Објаснио му је да од Марије неизоставно тражи да се он састане са Шилером у њеном стану, како би му лично предао извештај. Није шала, због одавања таквих података губила се глава. И баш због важности мора лично да види хер Шилера. А кад закаже састанак, Поповићу ће дојавити тачно време. И Шилер је насео, обруч је полако почео да се затвара.

Ваздухопловац је добио коначна упутства. Кад дође на састанак, треба да се задржи у Маријином стану најмање двадесет минута. Улазна врата ће закључати, па одмах откључати, а кључ сакрити у џеп. И најважније, оно што никако не сме да заборави: Шилеру ће предати папире на самом почетку састанка. Све остало је на потпуковнику Поповићу. Разишли су се, официр на састанак код Марије, а Поповић у Управу града, да обезбеди „марицу” и двојицу агената који говоре немачки. Затребаће.

Југословенски нискокрилни ловачки авион ИК-3 био је равноправан противник чувеним немачким 'месершмитима"

На Обилићевом венцу све је текло баш онако како је Поповић предвидео. Официр је оставио откључана врата. Одмах је предао извештај Немцу, па су све троје засели да би договорили одлазак у провод. Заслужили су после овога да се мало опусте. Утом су чули неко тутњање у степеништу. Неко је устрчавао. Врата су се широм отворила и у собу су нахрупили агенти, праћени потпуковником Поповићем. За ову прилику, био је у цивилу. Стан је одмах блокиран. Млади официр намигнуо је Поповићу, што је био знак да су планови код Немца. Све по договору.

Замолио је Шилера да све што има код себе извади и стави на сто, да га он не би претресао. Овај је одмах извадио дипломатску легитимацију, представио се и позвао се на имунитет. И све то на србском. Поповић му је одговорио да му је све то познато, али да му такве работе укидају имунитет. И да одмах вади све из џепова. Немац се нећкао, па су га умилостивила двојица агената који су пришли да „припомогну”. Један са откоченим пиштољем, упереним у Шилерову главу.

Кад је схватио да је ђаво однео шалу, повадио је све из џепова. Поповић га је замолио да сад попише све што је нађено код њега, па да се испод тога потпише. Међу хартијама, новцем, картама за позориште, био је и извештај о „ИК-3”. Када је Шилер све то пописао и уредно потписао, Поповић му је саопштио да је слободан, до даљњег. Шилер је истрчао, да се ови не предомисле. Агенти су се посветили младом официру, кога су извели напоље. Оно што је изгледало као привођење завршило се кафом у „Мажестику”. Нису смели да одају свог агента.

Док су они кафенисали, Поповић је с остатком екипе претресао Маријин стан. Нађено је сасвим довољно компромитујућег материјала који јој је обезбедио вожњу „марицом”. Целих 200 метара, до Главњаче.

Кад је Поповић напуштао зграду, на степеништу су га замало оборили Драгиша Цветковић, председник владе, и министар иностраних послова, Александар Цинцар-Марковић. Задихани, у фраковима, очигледно са неког пријема. Питали су Поповића да ли је нормалан, шта то ради, немачки посланик Фон Херен већ је стигао да се жали. Значи, онамо је Шилер онако отрчао. Поповић их је умирио, показао записник. Сутрадан је настала гужва у Генералштабу. Ипак, записник који је Шилер потписао био је довољан, па је ствар препуштена суду. Хер Шилер убрзо је проглашен за непожељну особу и протеран.

Новинари на задатку

За то време, у Главњачи, полицијски агенти посветили су се Марији. Није јој дуго требало да ода све везе, па и извесну Елизабету Шмит, шефицу одељења Абвера за Балкан. И то одељења за женске агенте. Та Елизабета требало је да ускоро дође у Београд. Поповић је имао времена да јој спреми дочек.

Знало се да путује под маском новинара. Одређен је један агент, познавалац више језика, коме је немачки био матерњи. Пријатне спољашности, углађен, никад нико не би посумњао чиме се човек заправо бави. Притом, био је добар пријатељ са стражарем у немачком посланству. Овога је замолио да му обавезно дојави кад се описана жена појави у посланству. Већ неко време је симпатише, па би да је изведе на вечеру, кад дође у Београд. Он ће сваког дана бити у кафани „Барајево”, у непосредној близини посланства.

Елизабета је убрзо допутовала из Грчке. Стражар је као без душе дотрчао у „Барајево”, да извести друга. Агент га је замолио да је упути у кафану. Убрзо се  појавила. Одабрала је сто баш до агента. Биће да са том случајношћу има везе и бакшиш који је агент дао конобару, да је смести баш ту. Нервозно је претурала по торби, па јој је испала нека карта. Агент јој је џентлемнски помогао и убрзо ступио у разговор. Занимало ју је како тако добро говори немачки. Одговорио јој је да је фолксдојчер. Трговачки путник који је често у Београду. Реч по реч, и договорили су се да се нађу те вечери, код „Три листа дувана”, како би јој мало показао град. А и одсела је у оближњем „Ексцелзиору”. Разменили су визит-карте и пријатељски се растали. Агент је отрчао код Поповића, како би спремили замку. А имали су сасвим довољно доказа, укључујући Маријино сведочење.

Увече се Елизабета појавила у кафани. Села је са агентом и наручили су вечеру. За околним столовима људи који врло удубљено читају новине. Само што су Елизабета и агент завршили вечеру и затражили рачун, они читаоци су скочили и уместо новина у рукама су им се створиле легитимације и пиштољи. Елизабета је била врло дрска, а њен партнер уложио оштар протест, на шта они случајни гости кафане нису давали ни пет пара. Спаковали су их у „марицу”, и обоје у Управу града. Тамо су их саслушавали, додуше нешто нежније него Марију. Предочили су јој податке које су имали, па су „новинарку” брзо сломили. Све је признала, да је дошла у Београд како би преузела неке материјале од Марије и Шилера. А то двоје су извршни органи Абвера. Поповићу ништа више није требало.

Опет се створила гужва, интервенисао је немачки посланик, па је Елизабета зарадила само протеривање из Београда. Могла је да се придружи Шилеру, негде у Немачкој. Њеном „партнеру” Поповић се захвалио на сарадњи. Био је важан део подухвата. А Марија је осуђена на дугогодишњу робију. Сматрало се да је то још добро, пошто је за шпијунажу могла да добије и поглед на стрељачки строј. Била је у затвору на Ади Циганлији, одакле су је вероватно ослободили Немци. А потпуковник Угљеша Поповић задовољно је трљао руке. Операција „Шилер” је завршена, и то потпуним успехом.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић,
Забавник