ПРО у Европи: хоће ли се Русија умирити

На сусрету Владимира Путина са Џорџом Бушом у држави Мејн тема размештања америчке ПРО у Европи свакако ће бити једна од најврућих тема. Разуме се и зашто.
Наиме, Путин је као алтернативу ствараној у Европи ПРО предложио да Русија и САД заједнички користе Габалинску радарску станицу у Азербајџану. Пентагон и МИП САД су се скептички однели према тој иницијативи руског предсденика. Сада је лоптица код Буша./ По речима начелника руског Генералштаба Јурија Балујевског, одговор америчког предсденика можзе представљати “лакмусов папир” који ће указати на истинске циљеве САД када је реч о инсталирању своје ПРО у Европи. Уосталом, руски Генералштаб и практично не верује у могућност да Вашингтон прихвати понуду Владимира Путина да заједнички користе Габалински радар у Азербајџану.
По мисљењу самог Балујевског, размештање елемената ПРО САД у Европи је за Вашионгтон “решено” питање, тако да иницијатива Русије “неће бити прихваћена од стране актуелне администрације САД”.
Додуше, другачије и није могло ни бити. Није ствар толико у томе сто су руски радари инкопатибилни са америчким ракетама. Москва, додуше, говори и о могучој модернизацији станице. Ствар је у нечем другом. Путинов предлог у корену мења сам карактер ПРО, чинеци противракетну одбрану Европе стратшеким инструментом међународног коришћења. А САД нису спремне за такав заокрет. Зашто?
Одговор на то питање делимично је дао Јуриј Балујевски. Одговарајући на питање о правим могућностима стваране у Европи ПРО, Балујевски је у првом реду истакао њену комерцијалну привлачност за америчке компаније, јер ће у развој ПРО бити уложена огромна средства без довољних фондација за успех. С друге стране, по његовом мишљењу, неће све паре отићи у ветар. Као пример може послужити СОИ – стратешка одбрамбена иницијатива. Сама та идеја чинила се авантуристичком, али се за САД она преокренула у значајан технолошки напредак. Према томе, управо перспектива новог напретка САД у високим технологијама и јесте главни камен спотицања у руско-америчком дијалогу када је реч о стварању у Европи фактички заједничке ПРО? И тада све долази на своја места. САД, наравно, неће пустити Русију близу ни на пушчани домет својим технологијама. Следиће пример свог 40-ог председника Регана, који је обећао да ће у случају да САД створе сyстем СОИ “поделити” искуства са Совјетским Савезом. То као прво. Друго, очигледно је да неизбезни предстојећи напредак охрабрује Белу кућу да ће ипак направити поуздани сyстем ПРО за себе и своје савезнике.
Друго је питање, против кога? Природно, како данас објашњава Бела кућа, против земаља са нестабилним и непредвидивим режимима, таквима као што су Северна Кореја и Иран. Не протв Северне Кореје и Ирана конкретно, него “против таквих као што су…” Универзална формула, зар не? Формула која, с једне стране, чини ПРО вечитом због тога што режими имају својство да се трансформишу, поред осталог они непредвидиви у предвидиве. А с друге стране, објашњава и оправдава присуство ПРО у Европи, у Азији и било где другде. Судећи по свему, све се креће у том правцу да се америчка ПРО нађе свуда. И америчку логику ту треба схватити: шта се ту петља Русија са својом Габалинском радарском станицом? Сумњиве су сада и тврдње руског Генералштаба да “ни једна држава, ма колико била јака, није у стању да самостално реши проблем безбедности”. И мада Вашингтон тај став “радо дели”, очигледно је да не намерава да мења своје планове о стварању ПРО у Европи “самостално”. Без обзира чак и што се појавила могућност да се користи већ готови радар у Габали, уместо да гради свој у Чешкој.
Кондолиза Рајс је поводом предлога руског шефа државе казала да је иницијатива “вредна разматрања”, али да ће САД наставити да ради на нечем што сматра “најбољим са аспекта безбедности” Она је такође објаснила зашто САД не намеравају да на том плану рачунају на било кога. Зато што, како се испоставило, пресретање ракете “зависи од геометрије и географије”, а не од националних интереса. И шта остаје Русији да чини у насталој ситуацији?
Како изјављује руски Генералштаб, Русија је спремна да минимизира сваку опасност по своје националне интересе, а којим путем – то је већ ствар технике: политичким, дипломатским, војним, или свим истовремено?