Битка за одбрану Београда

На обалама Саве и Дунава у Београду, пре тачно 100 година, одвијала се једна од најмонументалнијих битака у србској историји - битка за одбрану Београда, бој за част српске престонице. Главнина србских снага, крајем септембра, те 1915, пред Мекензенову офанзиву повукла се у унутрашњост земље како би скратила фронт пред ударом моћне силе непријатеља. Београд је у шанчевима бранило 16.000 војника и добровољаца под заповедништвом генерала Михаила Живковића.

Тешке борбе, вођене од 4. до 11. октобра, ушле су у мит пре него што су топови над главним градом заћутали. Немачки заповедник, фелдмаршал Мекензен, свестан да односи сигурну победу, донео је следеће наређење: Покупити мртве браниоце Београда и сахранити их у један гроб на Кошутњаку. Одати им највишу ратну почаст и одмах подићи споменик с натписом на немачком и србском језику: "Овде леже србски јунаци..."

Наша историја после рата забележила је многе подвижнике, међу њима и мајора Гавриловића, који је 7. октобра на Дунаву повео у бесмртност своје војнике или поручника (доцније генерала) Игњата Кирхнера који је са својим саборцима бранио Савски насип и пругу крај Железничког моста... О потпуковнику Милану Ј. Радојевићу, официру који је фoрмирао прву српску речну флотилу и који је командовао борбама на Ади Циганлији, мало се зна. Херој Радојевић рат је почео и завршио у истом чину и одмах после рата као антијугословен жигосан у историји.

Како наводи адмирал Бошко Антић, војни истраживач, Радојевић је из чувене 32. "челичне" класе Војне академије, из "строја" у ком су били официри Драгутин Гавриловић, Војислав Танкосић, Војин Поповић, Милутин Недић, Бранивоје Јовановић... Био је командант Аде Циганлије и командовао је у најкрвавијим биткама на овом острву и рекама које "грле" Београд.
 

Говорећи о бици за Београд, наш саговорник подсећа да је на 50 километара фронта, од Остружнице до Винче, надирао 22. корпус Прве немачке армије и Трећа аустроугарска армија. Тукли су са више од 400 топова огромног калибра Београд, који је бранило само 75 топова. Првог дана офанзиве на Београд је пало 30.000 граната.

- У том судару однос снага је био неупоредив - указује Антић. - То се нарочито видело на рекама, где су Немци господарили тешким мониторима "Марош", "Енс", "Кереш", "Лајта"... Тешко наоружаним бродовима су крчили пут пешадији преко Саве и Дунава, а супроставила им се новооснована србска речна флотила - оклопљени брод "Тимок", чамац "Јадар", брзи моторни чамац "Слобода" са руском посадом, као и пловила "Победа" и "Свети Ђорђе", и енглески торпедни чамац. Србска флотиле од 5. до 8. октобра у 4 сата (када је после наређења Радојевића потопљен и последњи брод) жестоко су продирали у борбени поредак непријатеља, а најважнији задатак им је био пребацивање муниције и добровољаца на Аду.

Прва три дана рата за Београд телеграфски изгледала су овако: већ шестог октобра почело је искрцавање непријатеља на артиљеријом преорану Аду Циганлију. У ноћи између 6. и 7. - 59. аустроугарска дивизија, којој је командовао Хрват Лука Шњарић, "пада" подно Калемегдана и следе битке за сваки педаљ земље. На простору од Чукарице до Железничког моста, Кирхнерови добровољци јуришали су до последњег на трупе које су успеле да пређу. Паклена ватра настављена је 7. октобра. Мајор Гавриловић у 14.30 води своје јединице у последњи јуриш. На Ади се крвари све до 8 ујутру, док Радојевић није донео наређење да се остаци Четвртог батаљона 10. кадровског повуку на Баново брдо. Према наређењу генерала Живковића, од 8. октобра србска одбрана се повлачи на линију Врачар-Дедиње-Петлово брдо-Железник-Остружница. Борбе трају до 11. октобра.

- Док су моћним аустругарским топовњачама управљали школовани официри, морнари на србским бродовима су били аласи, добровољци свих година и старости са Чукарице -наставља Антић. - Чинили су чуда од јунаштва.

Међу добровољцима у Речној ратној флотили био је и Шефкет Халиловић, турски војник заробљен код Куманова, лечен у Београду. Чим се заратили, као добровољац хтео је да Србима врати "дуг". Био је заповедник чамца "Победа" и највећи херој на реци.

- Месец дана пре офанзиве замолио је Радојевића да оде у Мекедонију код својих да им саопшти да се жени девојком са Врачара - наставља Антић. Иако није морао, вратио се пре борбе и одмах преузео своју "Победу". Погинуо је 7. октобра.

На Ади, три дана ровови Срба и непријатеља били су удаљени десетак метара. Нико није одступао. Погинуле Аустроугаре њихова команда имала је киме да замени, наше снаге нису имале резерве.

Бродарци потпуковника Радојевића већ у децембру нашли су се у Албанији у Медовском заливу када је формирана Бродарска команда. Тамо су, одсуканим чамцима из залива, пребацивали пристигли србски збег на италијанске лађе. Укрцали су се на последњи брод и нашли се на Виду.

- Марта 1916. мајстор са Чукарице Ђока Мајстровић конструисао је први срспски морски бродић "Зрак", а у априлу Влада је бродарцима купила стару грчку торпиљерку коју су ови назвали "Србија" - наводи даље наш саговорник. - Савезници, Французи и Енглези су се бунили (Србија према тадашњим законима није имала право за заставу на мору), али бродарци са Аде нису марили. Преко њих живих, заставу нико није могао да скине. "Србија" је затим за својом војском отпловила за Солун. Посада је 18. маја 1916. године положила свечану морнарску заклетву србском краљу и отаџбини. Пошто је пробијен Солунски фронт, Радојевић је добио наређење да се пребаци у Србију и са 105 људи кренуо је преко Бугарске. На ушћу Суводолске реке наишли су на насукани бугарски ратни брод, одсукали га и са њима, преко Брзе Паланке и Кладова, као одисеји, стигли поново на Чукарицу.

Бродарци су поново прионули на формирање Речне ратне флотиле. У децембру 1918. године је реморкерима дотегљено пет заробљених аустругарских монитора и два патролна чамца. За посаде монитора и патролних чамаца су, у почетку, одређени бродарци Бродарске команде Србије. За прве привремене посаде монитора одређено је 60 подофицира и морнара из састава Бродарске команде!

ПОБУНА ПОТПУКОВНИКА

Видевши шта му се догађа са ратним друговима, Радојевић је упутио званично писмо начелнику Инжињерије Врховне команде у којем је протестовао против намера да се наше реке препусте онима који су их у крви освајали 1914. и 1915. - аустоугарским пловилима, на челу са њиховим командантима.

"Монитори су дати Србској Влади. Они су резултат победе наше војске. Они су се борили против српске војске. Они су убијали незаштићене жене и децу наших бораца, који су своју крв лили на другом крају наше домовине за слободу своју. Мониторске послуге у нашој Крајини вршили су пљачке и насиља у улози грубог победиоца, иако су говорили лепим србским језиком. Стога би било неморално и неправедно да тим мониторима командују исти официри и да на истим топовима буду исти људи који до пре пола године нису имали ни труни југословенског осећања. Ко нам гарантује да ће се дух посисан мајчиним млеком и негован за половину и више људског века моћи изменити", написао је Радојевић.

Ово писмо Радојевић је платио историјским заборавом.

Драган Вујичић,