Чињенице руше стереотипе о Србима

Бањалука – Последњи и најверодостојнији подаци о жртвама рата у Босни и Херцеговини демантују западне стереотипе, не само о карактеру рата, него и о улози Срба у босанскохерцеговачком крвопролићу. То је тим битније што је реч о подацима до којих је, после вишегодишњег рада, дошао сарајевски Истраживачко-документациони центар којим руководи Мирсад Токача.

Токача је пре неколико дана саопштио да је у БиХ укупно погинуло и нестало 97.207 лица: 57.523 војника и 39.684 цивила. Дакле, број страдалих је и до три и по пута мањи од броја који су наводили бошњачки извори, а прихватали многи западни политичари, новинари и невладине организације, па чак и Експертска комисија Уједињених нација, која је својевремено „обелоданила” да је у БиХ погинуло 200.000 људи.

Упадљиво је да се резултат истраживања Експертске комисије УН, која је још на почетку рата потрошила милионе долара да утврди колико је људи страдало у сукобу, подудара са бројем који је средином 1993. године изнела Сенада Кресо, заменик министра информација у Влади Републике БиХ. Иначе, у надувавању броја погинулих предњачили су ратни министри спољних послова Републике БиХ Харис Силајџић и Мухамед Шаћирбеговић, а њихове податке некритички су преузимали западни медији. И, што је било најважније за формирање западне представе о грађанском рату у Босни као тобожњем „српском рату за истребљење босанских Муслимана”, када су ти медији говорили о жртвама, они су под њима подразумевали искључиво Бошњаке.

Истинитост бошњачких података о броју мртвих у БиХ први је оповргао демографски тим Хашког трибунала, који је предводила Пољакиња Ева Табо. Пре две и по године она и њени сарадници су изнели податак да је у БиХ погинуло 102.622 лица. Њихова сазнања су углавном игнорисана, и у БиХ и у свету. Председник Странке демократске акције и у то време члан Председништва БиХ Сулејман Тихић је, и после тога, рекао: „У БиХ је убијено око 200.000 људи, а десетине хиљада жена су силоване”. Комесар за проширење Европске уније Оли Рен је једном приликом казао да је на „западном Балкану живот изгубило 300.000 људи”. И западни медији су наставили да користе преувеличане бројке, као и многи домаћи активисти цивилног сектора.

Но, вратимо се подацима Истраживачко-документационог центра. Национална структура 97.207 погинулих у БиХ је следећа: Бошњака је страдало 64.036 (65,88 одсто), Срба је погинуло 24.905 (25,62), Хрвата 7. (8,01), а осталих 478 или мање од један одсто. Разврстан на војнике и цивиле преглед жртва изгледа овако: међу погинулим војницима су 30.633 Бошњака и 33.070 цивила, Војска Републике Српске имала је 20.626 мртвих, а 4.075 Срба је изгубило живот као цивили, борећи се у Хрватском већу одбране живот је изгубило 5.719 војника и официра, а убијена су 2.263 хрватска цивила.

Ови подаци упоредиви су са резултатима пописа становништва у БиХ из 1991. године. Тада је у БиХ живело укупно 4.377.033 становника. Муслимана (потоњих Бошњака) било је 1.902.956 или 43,47 одсто, Срба је у БиХ живело 1.366.104 или 31,21 одсто, Хрвата је пописано 760.852 или 17,38 одсто, Југословени су чинили групацију од 242.682 становника БиХ (5,54 одсто), а осталих је било 104.439 или 2,38 одсто.

„Чињеница је да су Бошњаци имали највеће људске губитке, који процентуално премашују њихов удео у становништву БиХ. Али, исто тако је очигледно да је Срба страдало само за који проценат од њиховог постотка у укупној популацији БиХ. Хрвати су, очигледно, имали најмање губитке. Узрок већег страдања Бошњака треба тражити и у чињеници да су они ратовали и против Срба и против Хрвата, а у бихаћком региону су крваве борбе водили и између себе”, каже за наш листи др Владимир Лукић, који је од краја 1993. до августа 1994. године био председник Владе Републике Српске.

Само у Великој Кладуши, упоришту присталица Фикрета Абдића и Аутономне покрајине Западна Босна – у борбама са Петим корпусом Армије БиХ – погинуло је 1.077 Бошњака, војника и цивила. Колико их је страдало међу следбеницима Алије Изетбеговића није познато, али се незванично барата бројком од неколико хиљада.

Из графикона Истраживачко-документационог центра лако се може закључити да су, после 1992. године, Бошњаци и Хрвати највише гинули 1993. године, и то у међусобним окршајима у централној Босни и сливу Неретве. Од укупно погинулих у централној Босни (10.448) највише је људи – 5.149 – изгубило живот 1993. године. Бошњака је у овом региону страдало 6.447, Хрвата 2.544, а Срба 1.384. Бошњачка Армија БиХ и Хрватско веће одбране овде су најжешће борбе водили у општинама Травник, Нови Травник, Бусовача, Витез, Вареш и Фојница.

У сливу Неретве, највише бошњачке и хрватске крви проливено је у борбама за Мостар, из којег су се некадашња Југословенска народна армија и српски народ повукли у пролеће 1992. године. На овом подручју укупно је страдало 6.717 лица. Више од трећине (2.532 лица) страдало је на мостарском ратишту. У овом региону, Армија БиХ и Хрватско веће одбране водили су тешке борбе и у Прозору, затим околини Коњица и Јабланице, као и долини Неретвице. У сливу Врбаса, Бошњаци су, осим са Војском Републике Српске, такође ратовали и са хрватским снагама. И у овом региону, од 8.812 мртвих, највише је – 1908 лица – изгинуло 1993. године, у јеку хрватско-бошњачког сукоба. Рат је у Поуњу однео 14.461 живот, а у Посавини, којој је придодат и тузлански басен, погинуло је 12.745 лица.

Највише живота је изгубљено у Подрињу – 24.117 Бошњака, 5.573 Срба и четири Хрвата. Међу погинулима је 7.160 војника Армије БиХ, 4.725 бораца Војске Републике Српске и четири припадника Хрватског већа одбране.

На подручју Сарајева, у његовим предратним границама, Истраживачко-документациони центар је регистровао 14.011 мртвих – 9.499 Бошњака, 3.597 Срба, 749 Хрвата. Структура бошњачких губитака је следећа: 6.110 војника и 3.389 цивила. Срби су у Сарајеву изгубили 2.229 војника и 1.368 цивила. Хрвата је у униформама страдало 67, а 682 су били цивили.

„После операције на Игману, Војска Републике Српске практично није ни изводила офанзивна дејства на сарајевском ратишту, већ се бранила од напада Првог корпуса Армије БиХ, који је имао близу 100.000 војника, од чега је безмало половина била стационирана у граду. Стратешки циљ овог корпуса био је пробој наших линија и избијање на Романију, одакле би могао да напредује према Дрини. О силини напада бошњачких трупа говори и то да смо изгубили стратешки важну коту Жуч и делове Грбавице. Офанзиви Армије БиХ били су изложени сви наши положаји, од Сарајева до Босанског Петровца”, речи су др Владимира Лукића.

Он подсећа да је сва складишта оружја Територијалне одбране на деловима територије БиХ и у станицама полиције, где је било већинско бошњачко становништво, преузела најпре Патриотска лига (основана у пролеће 1991. године), затим је у њене руке пао и део наоружања ЈНА, као и фабрике наменске индустрије у Травнику, Новом Травнику, Горажду, Бугојну... „Истина, постојала је, у нашу корист, несразмера у тешком наоружању и оклопно-механизованим јединицама. Али, она је временом била све мања, јер су Бошњаци непрекидно наоружавани, што преко Хрватске, која је узимала проценат од допремљеног оружја, што преко аеродрома у Дубравама код Тузле, на који су и према извештајима Унпрофора слетали ’херкулеси 130 Ц’ са оружјем и опремом за Армију БиХ”, наглашава др Лукић.

Подаци Истраживачко-доументационог центра говоре да су најстрашније по броју изгубљених живота биле прва и последња ратна година: 1992. године страдало је 45.110 људи; дакле, онолико колико се тврдило да је нестало у свега три месеца, од маја до августа.  Прве ратне године погинуло је 30.442 Бошњака, 11.157 Срба, 3.242 Хрвата и 296 осталих.

„Зар би готово половина од укупног броја погинулих Срба страдала у првој ратној години да су напали на ненаоружани бошњачки народ? Где је то у савременој историји забележено да голоруки народ улази у рат? По мом суду, рат у БиХ је одлучен 1992. године и све после тога било је непотребно проливање крви и уништавање материјалних добара. Уосталом, линије фронта и нису битније мењане до 1995. године, када је дошло до новог савеза Бошњака и Хрвата, којима су се прикључиле и оружане снаге Републике Хрватске, а на њихову страну су стале авијација и Снаге за брза дејства НАТО. Коме је требало да ратну агонију продужи за две и по године, ваљда ће се једном сазнати”, закључио је др Владимир Лукић.

Сребреница

Истраживачко-документациони центар утврдио је да је у општини Сребреница укупно погинуло и нестало 8.946 лица. Највише страдалих су Бошњаци – 8.466. Од тог броја у критичним месецима 1995. године (јул, август, септембар) страдало их је 6.975. Није наодмет подсетити да у пресудама Хашког суда, изреченим за злочин у Сребреници, стоји да је 1995. побијено више од осам хиљада Бошњака.Међу убијеним је највише цивила (6.720), док је Армија БиХ изгубила 2.225 војника. Број српских жртава у овој општини је 480, о чега је 151 цивил.

Остали Срби, жртве напада јединица Армије БиХ из Сребренице, воде се на листама страдалих општина у којима су живели, првенствено Братунца, Милића, Скелана и Власенице.

Обмањивање јавности

Посебно поглавље у босанскохерцеговачкој ратној драми чине ратни злочини. Од почетка рата до данас бошњачки политички прваци понављају да је БиХ „жртва великосрпске агресије”, да су убијене стотине хиљада Бошњака, да се – захтевом да се суди и за злочине над Србима – „изједначавају џелати и жртве”, да је „Република Српска геноцидна творевина, коју треба укинути”...

Бивши председник Републике Српске Драган Чавић за „Политику” каже да је „преувеличавање броја жртава била основа бошњачких политичара за притисак на међународну заједницу”, чији представници и данас користе бројке из бошњачке ратне пропаганде, прихваћене у најутицајнијим западним земљама. „Био сам први званичник Републике Српске који је признао да су на подручју Сребренице српске јединице починиле страшне злочине. Због тога сам изразио дубоко и искрено жаљење, а после мене сличне изјаве су дали бивши и садашњи републички премијери, Драган Микеревић и Милорад Додик. С друге стране, бошњачки и хрватски званичници никада нису повукли сличан потез и признали да су и Срби жртве ратних злочина. Нажалост, то није учинио ни Хашки трибунал, а ни Суд БиХ. Никоме изгледа не одговара истина, јер она мења комплетну слику рата вођеног у БиХ. Нико, изгледа, нема снаге снаге да призна да је обмањивао јавност и да су, због тога, макар у моралном смислу делом одговорни за продужавање рата и страдања народа у БиХ”, рекао је Чавић.

Он је уверен да ће се истина једном сазнати, а свој, истина умерени, оптимизам црпи из чињенице да резултате Истраживачко-документационог центра нико није демантовао. „Истина, Харис Силајџић, Сулејман Тихић и други бошњачки политички прваци нису ни потврдили резултате Мирсада Токаче и његових сарадника. Они се још надају да им ратна пропаганда, уз помоћ Запада, може послужити за остваривање крајњег политичког циља – укидање Републике Српске. Но, истина је као вода, она увек нађе пукотину кроз коју избије на површину”, закључио је Драган Чавић.