Куросава и Шекспир

Култура ван времена и простора

Радња Куросавиних филмоа  снимљених према Шекспировим трагедијама не одиграва се,  сасвим је сигурно,  ни у Елсинору,  ни у Верони, него  нигде и никада,  и  вазда. Ван времена и простора.

.Развој  јапанске верзије  шекспиризма  и историјске монументалности концепције  Куросаве и његовог   јапанског света,   титанизма и острашћености   јунака,  хуманиозма.

.Сва најбоља Куросавина филмска остварења могу се разматрати  као примери јапанског шескспиризма

Акиро Куросава (1910-1998)  стекао је међународно признање дубином мисли и изражајношћу филмског језика на основу јапанских естетских традиција и тако  обзебедио  себи  једно од водећих места у јапанској кинематографији и светској филмској уметности.

Међу његовим филмовима многи говоре сликовотим језиком о Јапану,  његовој културу, психологији житеља,  историји, а најучувенији су „Рашомон“  (Rashomon, 1950),  „Седам самураја“  (Shichinin no samrai,  1954),    „Живим у страху“ (Ikimono  no kiroku,  1955),  „Црвена Брада“ Akahige,   1965),  Сенка  војника „Кагемуша“,   (Kagemucha,   1980) и други.
 
У стваралаштву Куросаве  заступљене су и руске теме   које је по правилу преображавао  у Јапанцима   блиску национлану форму:  „Идиот“ (Hakushi, 1951) Достојевског  и „На дну“ (Donzoko,  1957) Горког, „Дерсу Узала“ (Dersu  Uzala,  1974., совјетско-јапанска копродукција,  Оскар за најбољи страни филм)  по књизи  Владимира  Арсењева
 
Три филма по Шекспировим драмама

Веома значајно место у ставралаштву Куросаве заузео  је Шекспир.

У екранизацији  три драме свестког енија за кога је Виктор Иго рекао да је после Бога највише створио (Магбета,   Хамлета,  Краља Лира),   велики редитељ је  применио исти поступак као у  филму „Идиот“ - радња филмова по Шекспировим трагедијама одвијала  се у Јапану.

Шекспирви ликови у јапанској интерпретцији  оставили су снажан утисак не само на источне,  него и на западне филмске гледаоце.

1. „Крвави престо“,  „Замак паучина“ (Kumnosu jo,  1957.) пo  мотивима „Магбета“

Највише успеха имао је филм који је хронолошки први снимљен у трилогији: “Замак паучина“,    „Крвави престо“  (Kumnosu jo, 1957)  по мотивима „Магбета“.

Насловну улогу,  јапнског Магбета играо је Тосиро  Мифуне, један од најславнијих јапанских глумаца  који је светско признање стекао  играјући у Куросавином најпозатијем филму „Рашомон„.

Други лик      који је одушевио милионе филмских гледалаца широм света   Тосиро Миуфене је оставрио   у Куросавином  генијалном  филму „Седам самураја“ снимљеном исте године  (1957.) као и „Крвави престо“

Шекспирову трагедију  „Магбет“  Куросава је пренео на филмско платно тако да у њој нема ниједне једине  Шекспирове  речи,  а њена радња је пренета у Јапан  за време грађанског рата XV-XVI  века  кад је „ге–кокудзе“,  кад вазал убија феудалног госодара била свакидашња појава.

Али „Крвави  престо“ није никаква самурајска  драма,  „dzidajgeky“, него мучан кошмарски сан режисера визионара.

Овде „клобуци земље“  нису раскошне и загонетне речи  Банко - Јосикако  Мики (Минору Тиаки) него  стравична реалност: они попуњавају и затрпавају рупе под копитама  гигантских коња Магбета и Банко који ни после дванаест покушаја заредом не могу наћи излаз из зачаране шуме.Они истачу лепљиви смрад беле магле просипљући га по земљи  куда се саплиће стара пророчица  која замењује три  Шекспирове вештице.
 
Апотеоза кошмара је  Магбетова  погибија.

Куросава иде  даље од   објашњава да на замак не иде сама шума,  него и војска сакривена грањем и лишћем.

Не,  иде сама шума,  ми то не видимо,  али схватамо кад   небо  прекрију јата стотине  шумом уплашених птица. И нису  Макдуфови војници  били ти који су окончали страшну Магбетову судбину.

Његова сопствена војска избезумљена  од појаве живе шуме,   слала је на свог господара стрелу за стрелом, а он попут гигантске бодљикаве свиње од њих пада и поново се подиже,  већ полумртав и тако све док  му последња стрела  не пробије грло и уместо црне крви из њега  се почиње изливати  отровна магла.

Куросава,   режисер сасвим европски,  екранизујући Шекспира,  се ослонио на  јапанску историју-на естетику позоришта Но.

Сликар по образовању,  он је од сниматеља захтевао да  тежи ка аскези   и прецизности композиције  која подсећа на јапанско сликарство.

Магбет изведен на чисто поље изван времена и простора

И макр колико то  изгледало чудно, лоцирајући Шекспира у  визуелни свет чисто националне естетике, Куросава је извео свог Магбета на пусто поље,   изван било каквог  времена и било којег простора.

тако је успео  да уаради најуспешнију  филмску верзију  неке Шекспирове трагедије,  а да се  у њој не изговара ниједна једина реч оригиналнлог текста.

Радња Куросавиниох филмова снимљенх  по Шекспиру не одиграва се нигде,  никада и вазда

Радња Куросавиних филмова снимљенх по Шеспировим тарагедијама,  сасвим сигурно се  не одиграва ни у Елсинору,  ни у Верони,  него нигде,  никада и вазда.

2. Хамлет,   „Зли мирно спавају“  (Warui yatsu hodo yoku nemuru, 1960)

После „Магбета“   дошао је на ред „Хамлет“. У филму „Зли“ мирно спавају“ (Warui yatsu  hodo yoku nemura,   1960.)   се врло тешко  може назрети  сиже Шекспирове  трагедије,  али тај сиже   постепено  открива,  рекло би се,   чисто јапанску  причу о сину  бизнисмена који је  извршио самоубиство.Син ће претходно објанити ко га је довео  до тог чина и мада је кривица била посредна, освета се изводи  у целини.

 3. Краљ Лир „Метеж“ (Ран, Ran,  1985)

Четврт века после „Хамлета“  Курсава се опет враћа Шекспиру. Он на јапански манир преображава сиже „Краља Лира“ у филму  „Метеж“ (Ран, Ran,  снимљеном 1985.)

Развој Куросавине верзије шекспиризма

Сви  Куросавини филмови снимљни по Шекспировим трагедијама су веома значајни за светску кинематографију и културу уопште.

Куросава је екранизацију Шексира  подвргавао јапанској  традицији,  пренсећи сижеје трагедија на јапанско тло,  дајући вечитим ликовима највећег драмског песника света јапанска имена.

Заједно с тим можемо говорити и о развоју Куросавине  јапанске  верзије  шекспиризма и  историјској монумемнталности његове концепције јапанског света,   титанизма и острашћености  јунака,  хуманизма.

На том плану  је   оставрена не само екранизација Шекспирових трагедија,  него и сва најсушелија дела јапанског генијалног филмског ствараоца,   можемо разматрати као примере јапанског шекспиризма.


Бранко Ракочевић