Драги држављани Србије,

 

 

 

Део новца који уплаћујете за порез издваја се за образовање. Тим новцем се плаћа школарина студената који су уписани као буџетски, јер и њихово студирање није бесплатно, већ пада на терет свих грађана Србије. У Србији студира велики број црногорских студената који су потпуно изједначени са држављанима Србије, па тако добијају места на буџету и у студентским домовима по цени коју плаћају наши држављани. Томе треба стати на пут и то што пре. Зар је мало што нам сваког дана одлазе образовани људи из земље, већ о сопственом трошку школујемо туђе држављане? Зар не радимо тако у корист своје штете, јер одузимамо шансу младима из Србије да се образују терајући их да напусте факултет ако нису у могућности да плате школарину или себи плаћају стан?

 

1. Не живимо више у заједничкој држави, тако да не могу имати једнака права, већ могу студирати само као страни држављани и плаћати све трошкове студија и становања у студентским домовима по цени која је предвиђена за исте.

 

2. Постоје бројне злоупотребе, као што су лажне пријаве боравишта и двојна држављанства, и то је свима познато. Треба сматрати домаћим студентима једино оне чији родитељи плаћају порез на територији Србије и завршили су средњу школу у Србији или су похађали наставу на србском језику (као што је случај са Републиком Србском).

 

3. Црногорски студенти који су похађали наставу на црногорском језику, пре студија у Србији, морају полагати тест знања србског језика као службеног уз обавезно претходно похађање курса.

 

4. Једно је да се Србија понаша као матица према Србима који не живе у Србији, а друго је да се заједничка средства расипају на оне који се добровољно изјашњавају, не само као страни држављани, већ и као припадници друге националности. Коме смо онда матица?

 

Пробудимо се и организујмо! Плаћењем пореза имамо право да тражимо да се тим новцем располаже савесно и на корист земље у којој живимо!

 

Пошаљите и другима позив да се потпису и обзнаните на друштвеним мрежама, јер можемо нешто да променимо једино заједно.

 

 

 

 

Милош Хајдуковић