У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. Међународни чиниоци крајње отворено о томе разговарају са властима у Београду и јасно им стављају до знања шта од њих очекују. Они на све пристају, само додају - још увек нисмо у стању да то кажемо нашем народу а да он то не примети.

На трибини „Куда води резолуција о Сребреници?“, одржаној у Општини Вождовац, говорили су Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, академик Коста Чавошки, др Радомир Павловић председник СО Сребреница и Милош Миловановић, одборник СО Сребреница.

Пред пуном салом модератор трибине Љубиша Ристић, саветник у Интитуту за истраживање српских страдања у 20. веку, истакао је да је ово прва трибина у Београду на ову тему на којој говоре гости из Сребренице о збивањима 15 година уназад и подвукао важност разговора имајући у виду да је пред Скупштином Србије усвајање текста Резолуције о којој јавност мора знати пуну истину.

Да ли је у Сребреници било геноцида, да ли тачна бројка од око 8000 муслиманских жртава или је валидна процена др Миладина Ковачевића и осталих истраживача да се тај број креће око 3000 жртава, треба ли Скупштина Србије да усвоји текст једностране Резолуције о Сребреници чиме се доводи у питање постојање Републике Српске и српских жртава које се означавају као геноцидне, шта је истина а шта заблуда око Сребренице, била су питања на која су говорници дали своја мишљења. Госте је поздравио домаћин, председник Општине Вождовац др Драган Вуканић и подвукао да се проблем Сребренице мора схватити у светлу пуне истине, о чему он има потпуни утисак, имајући у виду да је једно време провео као лекар и хирург на том терену и додао да ако оваквих трибина не буде било, нећемо моћи да погледамо у очи не само историји, него и генерацијама које долазе за нама, које ће нас питати на ту тему.

Злочин или превара

Др Радомир Павловић је рекао да је најпотпунији наслов трибине –Сребреница - највећа превара у Европи после Другог светског рата, уместо прокламоване лажи да је Сребреница највећи злочин у Европи после Другог светског рата. „У Поточарима, на Меморијалном центру је написана порука коју је исписао реис улема Сулејман Церић –Нека освета буде правда! То је порука која је упућена Србима на свим просторима бивше Југославије и читавом свету, која треба да се оствари кроз пројекат да се на лажима направи историја и да се пише нова историја српског народа, који ће после свих страдања током ратова у прошлом веку, Голог отока и свих згаришта, после такозваног злочина у Сребреници постати геноцидан народ. Резолуција има за задатак да оствари бошњачке политичке циљеве“, рекао је Павловић и подсетио да је Скупштина СО Сребренице усвојила 2005. године Резолуцију – осуду свих злочина на подручју Општине Сребренице, а да сада Београд хоће да усвоји резолуцију у којој ће се осудити само злочини над једним народом а заборавити злочини другог народа. „Званични Београд иде и извињава се и где треба и где не треба. Због таквог поданичког става ми смо изгубили многе своје територије на којима су Срби живели. С друге стране, имамо офанзивно-агресивну политику напада на РС. Преко Резолуције Бошњаци желе да наметну обавезу Србији плаћања ратне штете. Својеврстан је апсурд, на темељу којих чињеница Скупштина Србије треба да донесе Резолуцију о Сребреници. Да ли постоји ишта осим пропаганде непријатеља, што може да послужи за основ за доношење Резолуције?!“- рекао је председник СО Сребреница.

Сенатор у РС Миливоје Иванишевић, иначе творац више књига на ову тему, рекао је: „Ми се дуго суочавамо са разним подвалама са бошњачке стране и њиховим бежањем од истине. Покушавали смо да их приволимо да се изврши попис становништва, што би неизоставно променило и власт у Сребреници. Они беже од тога, јер би то показало да муслимани имају симболичне жртве у односу на бројке које истичу. Срби су јула 1995. када су ослободили Сребреницу и ушли у тај простор, прошли кроз 50 муслиманских села. Ни у једном, што је просто незамисливо када је реч о грађанском па и верском рату, није било ни једне муслиманске жртве. Сви они који су у Сребреници умешали прсте и хтели да од Сребренице направе крунски доказ о српском злочину били су очајни када су чињенице показале да је српска војска достојанствено прошла кроз села у којима су живели родитељи, деца, супруге оних који су прегазили српска села и побили толики српски народ. Нису се светили. Муслимански злочини нису проузроковали српске злочине. Муслимани немају цивилних жртава. Док постоје велике силе са својим интересима, истина ће бити потиснута. Питам се зашто се Србија доношењем једне лажне Резолуције меша у ту ситуацију? Холандски Институт за ратну дипломатију је утврдио да Србија нема никаквог учешћа у догађајима у Сребреници. Тај Институт је на 750 страна чак утврдио да ни Радован Караџић и Ратко Младић нису имали никаквог утицаја. Били су толико објективни да тужилаштво Хашког трибунала није могло ту студију да понуди као доказ о злочинима које су Срби починили. Ово није први пут да Србија злоупотребљава специјалне везе које имамо - ми смо очекивали да је то за добробит обе државе, али кад год ми дамо отпор високом представнику и институцијама међународне заједнице, онда нам преко Београда и Србије уврћу руку. Када се буде истопила пропагандна хајка и лажи, остаће једино Резолуција да смо ми Срби починили стравичан злочин. Њихови докази се заснивају на два битна документа. Први је списак несталих 8.000 муслимана. Набројено је 36 женских особа, 53 млађа мушкарца, остали су војно способни мушкарци. Дуго нам је требало да докажемо да се не ради о цивилним жртвама, већ о војницима. То је прихватио и Хашки трибунал. Приликом првих избора 1996. године упоредили смо тај списак са бирачким списковима и нашли преко 3.000 бирача! Након годину дана ти људи се појављују у бирачком списку, гласали су да би муслимани добили власт. Бошњачки списак не може да прихвати ниједан суд, јер нема доказа да су ти људи у то време нестали. То су људи из целе БиХ. И други доказ- да су ти људи нестали на том простору. Изетбеговић је сведочио да му је Клинтон још марта 1993. године рекао да без бар 5.000 муслиманских жртава не може да покрене НАТО против Срба. Када су видели да не могу да напабирче тај број ни на који начин, онда су 2003. године блокирали простор бивше фабрике акумулатора и почели да откопавају. Наједном се лица која су закопана пре 20 година на муслиманским гробљима појављују на списковима да су их Срби убили јула 1995. Прегледали смо њихове матичне књиге умрлих и нашли више стотина муслимана који су умрли у другим временима, на другим местима а опет су их покопали сада као жртве.

У Сребреници није било геноцида. Када су муслимани одустали да је 8.000 убијених у Сребреници, већ да се ради о убијенима у 13 општина, једино су још остале доследне првобитној лажи власти у Србији и поједине НВО. Питамо се –зашто Србија на основу докумената које није сама формирала, већ на основу туђе документације, доноси проклетство свом народу и осуђује будућа покољења и децу наше деце да су геноцидни, да су злочинци? Чињенице говоре другачије. То је био рат у коме су Срби више страдали од муслимана. Набројали смо сва села, имена убијених, рекли смо датуме када се то догодило и то публиковали. Они то немају, али имају пропаганду.“

Сребреница данас

Милош Миловановић, одборник СО Сребреница је упознао присутне са писмом борачких организација Подриња и Бирча, који је упућено председнику Републике Србије и народним посланицима које објашњава да су дешавања око Сребренице смишљени пројекат муслиманске политике, потпомогнут међународном заједницом која се заснива на стратегији „корак по корак“ до циља који нису могли да остваре у рату - нестанак Срба са тих простора и укидање РС. „Под притиском међународне заједнице влада РС је суспендовала рад прве комисије за Сребреницу и формирала другу комисију која је урадила извештај који је одговарао Сарајеву и међународној заједници. Број од 8000 несталих муслимана освануо је без икаквих доказа и толико је злоупотребљен да истина о страдању српског народа Бирча и Подриња није могла да продре у свет. Најжалосније је што је и Србија остала неосетљива на ову лаж. Та иста комисија је под притиском ОХР направила списак припадника полиције и војске РС, ради се о 890 Срба који су наводно одговорни за дешавања у Сребреници 1995. Људи се приводе, испитују, врши се огроман притисак, одузимају им се документа, добијају отказе. Многи одлазе са ових простора јер нема начина да докажу да нису криви. Држе их по две године у затвору и пусте уз образложење да нема доказа за наведена дела. Немамо коме да се жалимо. Може ли ико да процени како се осећају ови људи које је комисија обележила за читав живот и како то све подносе њихове породице. Међународна заједница одобрава финансијску помоћ која углавном одлази бошњацима за обнову инфраструктуре и запошљавање, што је основа опстанка. Резолуција Европског парламента коју су усвојиле поједине државе у окружењу и најава председника Бориса Тадића за усвајањем Резолуције у Београду, покренула је бошњачке одборнике да се таква резолуција усвоји и у Сребреници. Када им то није пошло за руком, најавили су да ће Резолуцију усвојити до 11. јула ове године или наметнути једнонационалним изгласавањем. СО Сребреница је 25. јуна 2005. године усвојила Резолуцију којом се осуђују сви злочини који су се десили над свим грађанима општине Сребренице. Ниједна друга резолуција није прихватљива за српски народ. За злочине над српским народом Сребренице, Бирча и Подриња, где је на стравичан начин убијено 3.262 српска цивила и борца нико није одговарао. Ако Република Србија усвоји једнострану резолуцију, нико неће ни одговарати.“

Каква је истина о Сребреници

Академик Коста Чавошки је приметио да је основно и најважније питање истине.„Каква је истина о Сребреници? Бројке које муслимани и међународни чиниоци намећу су лажне. Када је реч о српским жртвама треба рећи да је коначни списак жртава у том крају 3262 имена од којих је 860 страдалих било из редова војске и полиције а 2382 су били цивили, дакле старци, жене и нарочито деца. Тај број је неупоредиво већи него што су бројке које муслимани могу доказати. У време ослобађања Сребренице јула 1995. је високи комесар УН за људска права Хенри Виланд рекао да је са својих пет помоћника интервјуисао велики број муслиманских избеглица из Сребренице. Он је том приликом за „Дејли телеграф“ изјавио да нису пронашли никога ко је својим очима видео злочин који су починили Срби. Касније је утврђено да је велики број муслиманских војника страдао када је под оружјем покушао да се пробије од Сребренице према Тузли. Било је између 12.-15.000 људи који су покушали да превале тих 60 км. Као такви били су легитимни војни циљ, а највећи број је страдао тако што је наилазио на заседе војске Републике Српске. Отуда се појављују само мушкарци у најбољим годинама. За стрељање преко 400 лица, Хашки трибунал никада није покренуо озбиљну истрагу, тако да се и дан данас не зна ко се крије иза наручиоца. Једини који је оптужен и осуђен за тај злочин је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле.

“Сведок” Ердемовић

Иако је признао да је лично убио неколико стотина муслиманских заробљеника, осуђен је само на пет година затвора, а није све ни издржао. Он је именовао седам припадника наводног 10. диверзантског одреда који је наводно учествовао у стрељању заробљеника. До данас нико није водио било какву истрагу. Махом су били плаћеници у Африци а најзанимљивије је да је поред Срба, ту било Хрвата, Муслимана и један Словенац! Врло је спорно да ли је тај одред уопште постојао. Ердемовић је изјавио да је погубљено око 1200 заробљеника за само пет сати. Они који се у то боље разумеју кажу да би овима који су стрељали био потребан читав један дан за такав злочин. Што је најзанимљивије, на том месту су нађена тела само 137 потенцијалних жртава, од којих је 70 било са повезима. Према подацима које је Миливоје Иванишевић сакупљао, до сада је есхумирано око 1900 људи од којих је 1700 било мушког пола, једна женског док за преостала лица није могао бити утврђен пол. Тужилаштво Хашког трибунала је тај број помножио са 3,56 па се стигло до 6700 побијених муслимана, да би се некако тај број коначно попео на више од 8000. То је кривотворење историје. У Поточарима је сахрањен и приличан број оних који су умрли природном смрћу пре јула 1995. или после тог датума, а значајан је и део оних који су ту сахрањени а страдали су у другим општинама. У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. “