ПОРОДИЧНА ОДГОВОРНОСТ

Егоцентричност, (не)свест о самодовољности, посвећеност својим и само својим потребама и жељама, физичка и духовна уљуљканост, неспремност да се преузму одговорност и обавезе – прави су разлози зашто се људи не одлучују на брак и рађање новог живота. Остало су изговори.


Прва прича: Пре седам година у први разред једне основне школе у Београду уписало се 123 деце, дакле, четири одељења. Пре три године уписала су се два одељења првака, а 2009. л. Г. је уписано 28 ђака. Једва једно одељење! Треба додати да се, када је у питању просечна година старости, ради о најстаријој општини у Београду: превалили су просечну старост од 44 године. Објективно посматрано, све се одвија по природним законима. Ко још на свету прави децу са 40 и кусур година?

Друга прича: Филолошки факултет у Београду, студенти Катедре за српску књижевност и језик, дакле, будући наставници и професори наше деце. Разговор две девојке испред слушаонице број 34, неколико минута пре почетка предавања професора Мила Ломпара, дословце тече овако:

Прва: „Шта ти је, нешто си сморена?“

Друга: „Ма да, јуче сам абортирала.“

Прва: „Шта, зар опет?“

Друга (мало оћута, па рече): „Да. Него, овога пута су биле двојке.“

Прва (загрли Другу): „Хајде, главу горе, није то тако страшно. Идемо после на пиво, је л’ важи?“

Друга: „Важи“.

(Професор улази у слушаоницу. Студенти хрле за њим.)



Корени проблема


Зашто се људи тако лако одлучују на абортус? Једни проналазе оправдања у недостатку материјалних услова за живот. Други кажу да им је каријера тренутно најбитнија, а да за децу има времена. Трећи веле да су још незрели да буду родитељи и да би дете, поред незрелих родитеља, само патило. Четврти: „Шта има везе, то је само абортус.“ Пети: „Шта се то тебе тиче, то је моје тело и ја са њим могу да радим шта хоћу.“ Оправдања има на хиљаду. И превише. Људи имају велики дар да лако пронађу оправдање за све своје слабости и грешке.

Проблем је, заправо, у свакоме од нас појединачно. Можемо навести хиљаду разлога и пронаћи хиљаду других људи и тврдити да су они највећи кривци, а не ми, али одговор(ност) лежи у свакоме од нас. Егоцентричност, (не)свест о самодовољности, посвећеност својим и само својим потребама и жељама, физичка и духовна уљуљканост, неспремност да се преузму одговорност и обавезе – прави су разлози зашто се људи не одлучују на брак и рађање новог живота.
Остало су изговори.



Трагом посланице о љубави


Узрок свега што сам навео је немање оне праве љубави, оне љубави која се не надима, која дуго траје, која се добровољно даје, која не тражи своје… Ако немам жељу да се некоме прилагођавам, да се несебично дајем не тражећи ништа за узврат, онда љубави немам. А ако љубави немам, ништа сам, онда немам ни породицу, ни пород.

Најлакше је оженити се, а најтеже је одржати добар брак. Брак је нешто у шта сви улазе ирационално, пуни заљубљености и страсти према особи супротног пола (бар за сада!). А сам брак, односно, брачне обавезе су умногоме рационалне ствари: мораш да радиш и кад ти се не ради, да чуваш и васпитаваш децу, да плаћаш рачуне, куваш, пеглаш… И све те велике обавезе нису толико тешке ако у себи имаш љубави за друге. Брак је најбоља провера и за хришћане, с изузетком оних који одлазе у монахе (а и они се венчавају са Црквом, дакле, и монаштво је брачна заједница). Лако је научити Оче наш, Богородице Дјево, лако је прочитати стотине књига и ићи у цркву, али ако то нема свој опипљив траг и потврду у браку, дакле – на делу, онда ту нешто није у реду. Речи без дела су ништа.

Која је тајна добре брачне заједнице? Тајна је у исијавању љубави између чланова породице. То исијавање љубави, оне праве љубави, греје срца и разгаљује и чисти душу. Од те количине љубави зависи и да ли ће наша деца сутра бити добри и срдачни или хладни и самодовољни људи.


Да ли је брак сметња личној каријери


У основи, нема ничега негативног у каријеризму. Сваки нормалан човек је каријериста: молер би хтео да буде најбољи у свом занату, песник да напише најбољу песму, лекар да буде најбољи у својој струци; чак је и хришћанин каријериста: непрестано се труди да буде што бољи верник, да се стално уздиже ка Христу. Питање које се поставља јесте да ли брак, жена, деца и обавезе које иду с њима, сметају у каријери једног мушкарца. Не треба да се лажемо: брак и деца су, најблаже речено, отежавајућа околност у професионалној каријери. Али нико не поставља питање да ли је професионална каријера једина каријера која постоји. Брак, жена и деца управо помажу човеку у његовој најважнијој – животној каријери, а то је да буде добар човек, да буде добар муж, добар отац, добар верник, добар пријатељ и, свакако, да буде добар у свом послу. Брак и све оно што иде са њим само помажу да осмисли и употпуни све облике каријеризма које има у себи. Испуњеношћу других каријеризама и његова професионална каријера добија праве облике и јачину.



Заборављена прича


Од свих великих прича заборавили смо ону малу, а најважнију причу. Причу о породици. Од ње су тражили све, тражили су жртву и одрицање, а ништа јој за узврат нису давали. Ње су се властодршци сећали само када треба да покупе гласове на изборима, који им обезбеђују даљи лагодан и бахат живот, а потом би је заборављали. Пунили су нам главу свим и свачим, важним и неважним, а о ономе што се подразумева никако нису говорили. Када је подразумевано дошло до ивице понора, о њему се нису бринули јер их то оптерећује. Управо зато што је запостављена, занемарена, изопштена из друштвеног дискурса, породица је постала тема којом се Српски сабор Двери, као национална организација слободних људу одговорних према свом народу и његовој будућности, бави на један озбиљан и конструктиван начин, између осталог, и овим бројем који је пред вама.



Неодговорност одговорних


Годинама питам шта одговорни раде. Трагова и плодова њиховог рада – и по питању положаја породица у Србији – скоро и да нема. Највероватније само прикупљају податке о томе како нас је све мање, како смо једна од најстаријих нација у Европи; те податке слабо или никако не износе у јавност, а права решења немају. На пример, бивши министар просвете Гаша Кнежевић је уводио накарадне курсеве сексуалног васпитања мислећи да је најбитније да мала деца науче да навуку презерватив на банану или краставац. Тај несрећни период је био право изругивање породичним вредностима.


Нико од властодржаца, и од оних који претендују на власт, до сада није сагледао проблем у суштини, нико није спреман да каже да је проблем у друштвено-социјалном и моралном систему вредности. Већ читаву деценију после страшне деценије под Милошевићем у Србији се промовише потрошачка, материјалистичка и хедонистичка култура. Ево, Срби, укинули смо вам санкције, распродали смо све што се распродати могло, сада се задужите у иностраним банкама и уживајте, трошите и не мислите на сутра. Где смо сада: држава је пред економским колапсом, привреда практично и не постоји, друштвено-националног оптимизма скоро да нема (опа, да можда у том грму не лежи зец), незапосленост огромна, просвета уништена… А наше политичаре то не занима. Они само размишљају о томе како да на следећим изборима добију проценат гласова више, улажу милионе и милионе у маркетинг и неке самозване маркетиншке стручњаке, улажу у рекламе и своју шминку. Све је маркетинг, породица им није битна! Када им је наводно битна и када се појаве пред изборима у породилишту и деле мамама пакетиће, то није због свести о значају породице: они то раде због маркетинга.


Долази Покрет за Живот


Препознајући лицемерје и незаинтересованост властодржаца, Двери су пре неколико година учествовале у покретању првог Pro life покрета у Србији под називом „Покрет за Живот“. У најкраћем, циљ тог пројекта је промовисање лепоте детета у пренаталном периоду, као и промовисање породичних и брачних вредности. До сада смо посетили на десетине градова широм Србије, Републике Српске и Црне Горе. Одржали смо, такође, стотине трибина у средњим школама и на факултетима, а скоро никакву подршку од стране државе нисмо добили за тај (можда) најбитнији пројекат за српски народ.

Верујем да овај број Двери српских није тек један у низу наших темата. Посвећеност породици и указивање на значај и вредности породице као основне ћелије сваке нације уствари је претеча једног новог, свенародног покрета. Данашњи социјални бунтови, штрајкови и протести најављују да се време породично и национално одговорних људи, који ће збрисати напарложено зло у Србији, неумитно приближава. Ко то не види, слеп је; ко то не чује, глув је.