Cекуларизам или слобода?

Чињеница је да брак не спада у класичне облигационе уговоре али је и на њега нужно примјенити одређена правила облигационог права. Ово најчешће и јесте случај, међутим присутна су и одређена одступања и то управо када је ријеч о одређивању форме брака за чији настанак постоји сагласност воља. Наиме, нашим Породичним законом (''Службени гласник Републике Српске'' бр.54/02), чланом 14 прописана је грађанска форма брака. Чланом 15 поменутог закона прописана је ништавост брака који није закључен у форми грађанског брака.

Описана законска рјешења доводе до тога да је по важности изједначена форма ''уговора'' са сагласношћу, односно слободом воље за његов настанак, што иначе није случај када су друге врсте уговора у питању. У пракси је чак присутна претежност форме над слободом воље јер се постојање форме лакше утврђује. Зашто?

Одговор је крајње гласан, због секуларизма. Наш законодавац својим поимањем секуларизма онемогућава слободу воље да дође до пуног изражаја у регулисању међусобних односа који се тичу самих странака. Секуларизам управо црпи своју популарност у промовисању тековина грађанског друштва које се пак заснива на гаранцији слободе воље. Разлози због којих је једино грађанска форма брака дозвољена су крајње нејасни. Можда се то раније није нико ни запитао, али у име чега гушити слободу воље? Ако смо секуларни онда смо и слободни, тако нам барем кажу. Зашто онда не дозволимо, ми слободољубиви, да и други у нашем секуларизму буду слободни, па и ако нису секуларисти? Гарантујемо слободу воље, само ако је та воља једнака нашој. Ако је то крајњи домет ''Code civil’’-изма, онда одговорно тврдим да је далеко напреднији концепт Миланског едикта из 313. године, по којем Хришћанство није државна религија, дакле форма Хришћанског брака није обавезна као једина пуноважна, али је дозвољено јавно исповедање вјере које огледа и у форми закључења брака.

На обиљежавању 200 година ''Code civil’’-а, кинески представник,упитан за мишљење о тековинама тог правног споменика, рекао је, да је 200 година јако кратак период да би се о њима могло озбиљно разговарати. Концепт Миланског едикта је најприхватљивији за регулисање питања из свих друштвенополитичких односа и правних питања, 1696 година је довољно за заснивање озбиљног поткрјепљења ове тврдње.

Да ли неко каже за Грчку да није секуларна држава? У Грчкој је изједначена по дејству вјерска и грађанска форма брака. То је случај и у Хрватској. Алтернативна форма брака по којој су и вјерска и грађанска изједначене пред законом је једина прихватљива.

Код нас се примјењује Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода. Када је ријеч о праву на склапање брака које је гарантовано чланом 12. из саме његове формулације као и из бројних пресуда суда за људска права, види се да је то право гарантовано у складу са националним законодавством. У нашем случају то значи да постојеће законско рјешење не представља повреду права на закључење брака некоме ко не пристаје на грађанску форму брака, као ни непризнавање вјерске форме брака као пуноважне. Ово је из разлога што особа заиста није онемогућена да склопи брак, али је прописивање пуноважне форме тога брака у надлежности државе.

Међутим члан 9 гарантује слободу сваког да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава вјеру или увјерење, поред осталог, обичајима и обредом. Како је могуће остварити ову гаранцију некоме ко жели да своју вјеру исповједа закључивањем једино вјерске форме брака, када такав брак неће имати правно дејство? Истина је да вјерска форма брака остаје доступна онима који желе да исповједају своју вјеру али након што закључе грађански брак. Происивање редослиједа је недопустиво. Прво општина па онда Црква. Ово преставља обавезу изражавања ‘’покорности’’ или ‘’вјерности’’ прво држави па онда Цркви, што је дијамтрално супротно Хришћанству те представља повреду вјерских осјећања. Из историје Хришћанства видимо да је држава, Римска империја, прогонила Хришћане. Римски цареви и судије као персонификација државног империјума су на различите начине приморавале Хришћане да се покоре ономе што је тада представљало државу, али су они клицали: ‘’Више волим муке с тобом но све труле сласти, ја се клањам Спасе само твојој власти!’’, чиме су јасно показали чему и коме се треба прво, па ако волите и једино, клањати и бити вјеран.

Лично не могу да осјећам приврженост систему који протажира чедоморство кроз брутална законска рјешења и гради такав став да прије рођења човјек није човјек већ нека безлична маса. Овакав свој став, поред осталог, испољава кроз пројекат споменика за 12 беба које су чак и биле рођене али нису изгледа заслужие да буду персонификоване већ су представљене као нека безлична и безоблична маса. Једини споненик православним жртвамама који није освештан.



Држава треба да се ослободи комунистичког поимања секуларизма, као и да не упадне у неолиберално капиталиситичко поимање.


Драган Дакић, дипл. правник