Двеста десет година од рођења Ханса Кристијана Андерсена

Ханс Кристијан Андерсен рођен  2.  април  1805 (умро 4. августа 1875) у граду Однеси. Касније  ће он постати богат,   славан,   чак и бесмртан. Али ипак родитељи су му дали само име,   а презиме је  наследио.  Оно се завршава на „ен”,   што је био знак плебејског порекла.

Мало ко не воли  његове  бајке и то знатно више од самог аутора,   јер  их је славни писац  сматрао  недостојним и безначајним стремећи да задовољи своје позоришне  амбиције.   

Међутим,  стекавши најширу популарност,   „Бајке“ су заволели  краљеви и обични људи,   оне су штапане у огромним тиражима  и препричаване.

На крају су упарво баш  те бaјке учиниле  бесмртним свог творца. 

„Краљево ново одело “,   „Ружно паче”,   „Снежана“ - ове свима разумљиве  приче  говре о амбицијама,   о глупости,   о јавном мњењу,  о заблудама,   и- коначно о љубави  и искреној оданости.
 
Децу која су обожавале његове бајке - није волео

Он је  са задовољством позирао,   страсно  је био заљубљен у своје снимке,   али децу,   која су обожавала његове бајке,   није волео.

Данас,   кад  му цео свет обележава   рођендан,   који се слави  на целој кугли земаљској као Међународни дан  дечје књиге,  упутно би било обратити пажњу на његову аутобиографију која почиње знацима својственим бајкама.

Међутим,    да му је неко од његових савременика рекао то у лице,     „империја бајкописца  би му жестоко узвратила”. 

Али,   то није био довољан разлог писцу да буде спокојнији. Од његовог огромног стварaлачког наслеђа  у коме је „укњижио” пет романа,   више од двадесет  прича,   чудовишну „количину” путописних бележака,   све у свему:   педесет томова,  остале су  у светској књижевности  само бајке,   и то не све,   него само нешто више од десетак од 168 колико је укупно написао. 

Веран син своје парадоксалне  домовине

На том плану он је веран син своје парадоксалне  домовине.   Познато је да је Данска  једна од највећих земаља на свету,   али шта је боље кад  се 98 одсто њене територије  налази на другој земљииној хемисфери   и чини је острво Гренлад под вечним ледом и снегом,   кудикамо горе него  у Пирлитору из наше народне песме „Женидба краља Вукашина” у којему  краљ-освајач врбује Видосаву метеоролошким „фактором” („Шта ћеш у том леду и снијегу”? )

И тако је син обућара  и праље угледао  светлост дана у најбољем од свих светова. Шта је могао добити  од родитеље?  Сасвим мало- само презиме   које се завршава на „сен “што је служило као  необориви доказ  плебејског порекла. 

Наслеђе од оца:   плаховита машта,   изванредан дар за једног бајкописца

Истина,   по  очевој линији је наследио  непроцењиво благо за једног псица,   поготово ако он твори бајке:  плаховиту машту која је у стању зачас да поплави сву реалност,   као и неутољиву жудњу за путовањима. 

Треба  подсетити  како је касније Ханс  Кристијан уживао у комфору,  а његов  се отац,   (још један парадокс! ) пријавио  у Наполеонову арамаду и кренуо са војном булументом у освајање.

Војевати му се,   нажалост,   није дало,   тако да није имао прилике да испирича сину шта је све проживео у руском ропству.  Вратио се као богаљ подсећајући више  на оловног војника него на хероја великих Наполеонових  војни. Ипак је Андерсен старији имао нешто занимљиво,   а и важно,   да испирича свом сину:   к’о бајаги њихово порекло није плебејско,   него најблагородније,  чији корени  воде чак до краљевске лозе. 

Да ли је Андерсен  по очевој линији ипак био краљев рођак?

Тако је,   ако је веровати овом „истраживању” несуђеног  Наполеоновог  хероја,   Андерсен је, ни више ни мање, него краљев рођак.

Легенда? Може бити.  Али пре него донесемо сличан закључак,   упутно би било да обратимо пажњу на један моменант из  биографије Ханса Кристијана   у којему  је  велики писац записао да се у детињству играо са неким Фристом  који је касније ступио на дански престо (а није био Хамлет) под именом Фредерика ВИИ: 

„У детињству нисам имао другова из улице  са којима бих се играо  осим принца.”

Интересантно је и то да после краљеве смрти његов гроб  је поред породице смео да посећује још једино - писац Андересен. 

И то је још један повод за размишљање зашто је баш то тако било. Ни у зрелом добу његов круг познаника такође није личио на плебејски.

Шведска краљевска  породица хорски је ридала на сав глас кад јој је он читао „Историју једне мајке“,    краљ Пруске и цар Мексика одликовали су га блештавим ордењима и додељивали му високе стипендије.  

Краљ Кристиан успешно „расадио“ своју децу у Андерсенове бајке

Наследник „Фриста”,   краљ Кристијан IX,   просто није могао да одоли писцу па му је доделио старачаку пензију у износу од хиљаду ригсадалера,   што би,  да се конвертује у евре,   данас била позамашна сума. И још више од тога:  он је сасвим успешно „расадио” своју децу у Андерсенове бајке.

А та деца су   касније запосела „политички коректне” европске престоле-у Енглеској,   Грчкој,   Русији.

Мајка руског цара Николаја II,   Дагмара,   била је данска принцеза.  Треба подсетити да су Андерсенове бајке у почетку нерадо објављиване у Русији,   па су уз то  подвргаване  и ригорозној  цензури.  Али кад је Николај II ступио на царски  трон,   из штампе  су  изашла Андересонова сабрана дела у четири тома,   из чега можемо закључити да је принцеза Дагмара улила сину љубав према бајакама. 

Жестоком,   дугоногом  плачљивку  као статисти отварају  врата Краљевског тетара

Чиме је то овај Данац успео да освоји срца и краљева и обичног света? Може ли неко градити  каријеру  тако што ће стално проклињати себе,   постојано и на сваком кораку ридајући и жалећи се на своју злу судбину?  Ако о томе питате било којег психолога,   добићете јединствен одговор како се тако нешто уопште не препоручује. Међутим,   Андерсену је успело да баш на тај начин направи каријеру. 

Први корак на путу успеха напарвио је дугоноги плачљивко  кад су му  се 1820. г.  из сажаљења   отворили врата Крајевског театра у коме је играо другоразредне улоге. 

Дан кад је стигао у Копенхаген,   6. спетмебар,   Ханс Кристијан  ће стално славити напоредо са рођенаданом. 

Али,   то је било касније. 

Генијални параноик:  упозорење код кревета:  „Уствари,   ја нисам умро! ”

У међувремену је он професионално и наочиглед свих патио и то у толикој мери да је могао ганути чак  најнеосетљвијијег  злотвора. Бојао се да га  не покраду,   страховао од плаћених  убица,   до лудила га је доводила помисао – да би могао да полуди! Плашио се да га пси не изуједају,   да не изгуби пасош,   да се не утопи,   да не изгори у пожару,   па је зато стално са собом  носио уже које би му помогло  да се спути кроз прозор ако у просторији избије пожар.

Прогањала га помисао од скоре смрти,  па је код кревета истако   „упозорење“ које је гласило:  „Уствари,   ја нисам умро“! Страшно је преживљавао кад би схавтио да је за књигу или улазнице платио више него што оне коштају.

Зубобоља

Целог живота мучила га је зубобоља и озбиљно је себи био утувио у главу да од броја зуба у устима зависи његова ствралачка енергија и његов учинак као писца!

И заиста,   кад му  је отпао и последњи зуб,   Андерсен је изгубио стваралачку моћ  и поптпуно је престао да пише.

На сву  срећу,  ставили су му вештачке зубе и  моћ стварања му се повратила.

Али,   гле чуда:    заболеше га - и уграђени зуби!  …

Бојао се да се не отрује од  дечјег поклона-највеће бомбоњере на свету

Бојао се да га не отрују,   па кад су скандинавска деца послала свом омиљеном писцу бајки највећу на свету кутију са чоколадним  бомбонама,   он је са ужасававњем одбио и да их проба,   па их је даривао рођацима.

Међутим,  кад се наш „добри волшебник” убедио да је са девојкама  које су му послале пакет   чоколадних бомбона  све у реду,    брже-боље је повратио кутију и сам спискао сваку бомбону до последње.

Водио је рачуна о свом изгледу,   али је патио због неузвраћене љубави које се целог живота плашио.

Страх и од неучињеног греха

Познато је да је Андерсен умро невин и да  је при том целог жвота  сраховао од  неучињеног  греха.

Растрзан од љубави према женама

Андерсен је био растрзан од љубави управо према женама. Сматрао је да  је часно писати  таква страсна и саблажњива писма   због чега су   га сматрали неразумним. На неприлчан начин се плашио похоте. Док је био у Напуљу,   по цео дан је могао ићи за уличним проституткама.

„Ако овде не узгубим невиност,   никад је нећу изгубити. Ја сам још увек невин,   али моја крв гори”,   писао је у  белешкама из Напуља.

У  најбољим годинама   често је посећивао јавне куће и на изненађење и негодовање „домаћица“ довољни су му  били само разговори.

Треба истаћи да је заинтересованост за „слободну љубав“ на известан начин код Андерсена била наследна.   Тако је његова баба Ане Сјоренсдатер  доспела  у затвор  под оптужбом за „моралну распуштеност“.   Његова  мајка,   Ана Мари,   родила је ванбрачну кћер,   док је њена млађа сестра,   тетка  Ханса  Кристијана,  отишла још даље:   кад се  настанила  у Копенхагену,   отоврила је јавну кућу.

Бајке са тужним крајем

Отуда није ни чудо што се при таквом односу према животу велико број Андерсенових бајки завршава трагично. 

Још у детинству он  је написао позоришни комад у коме умиру сва лица до једног. Касније је он смрт прихватио као хришћански дуг жртвовања.

Код Андерсeна умиру  увек млади и лепи и то на наеобичан начин. И не просто тако,   него зарад виших  циљева.  Сетимо се Водене виле која је заштитни знак Копенхагена.

Неподношљиво самољубив и сујетан

При свему томе био је неподношљиво самољубив и сујетан.  То нису могли да поднесу чак ни људи  који су према њему били дружељубиво расположени. 

Тако је на пример  књижевник Ксавје Марме  који је од Андресена створио најпопуларнијег писца у Францускоој,   и то код живог Игоа,   био у дилеми поводом његове аутобиографије  „Бајка о мом животу“: 
„За нас који смо га волели  мучно је  гледати и пратити како он на  преко двеста страница пребројава  и најситније успехе и комплименте на своју адресу.  Користити штамапну реч као средство  интимних  признања је ниско и недостојно.”

Да ли  је краљ бајки волео децу?

Сетимо се и размислимо:   да ли је „краљ бајки“ заиста волео децу?

Кад му је дошао скулптор са нацртом споменика који је намеравао да  уради у његову част,   водећи са собом „буљук”  деце,  Андерсен је био згранут,   као да је добио нервни напад: 

„Ви хоћете да ја читам бајке, окружен децом која ми висе на леђима  и коленима. Не пада ми напамет   ни реч да прозборим  у таквим околностима.”

Скулптор је био шокиран и отерао децу.  Споменик и дан-данас стоји на Булевару који носи име великог писа-у равни са пешацима,   растављених колена на којима би могли да се разместе благодарни малени слушаоци.   Али се нису разместили,   и тако  остаде  заувек.

Десет познатих  Андерсенових цитата из његових бајки: 

1.    Ако саставиш ту реч,   постаћеш сам себи господар,  од мене ћеш на поклон добити сав  свет  и пар  живих коњчића приде.
2.    Пољубац је девојци дражи од злата,   он иде право од срца,  злато је на њеним уснама,   злато на њеном срдашцу.
3.    Магарац неретко пасе  најлепше цвеће,  а човек - срце свог сабрата.
4.    Ниједном човеку није лако да призна како ништа не види,   јер би то значило  да је он или глуп,   или да не седи на свом месту.
5.    Жену ипак треба хранити,   а жене су,   познато је,   прождрљиве.
6.    Чистота је највећа лепота. 
7.    Не ослањај се и не позивај на  своје мишљење  кад говоре паметни људи.
8.    –Видиш како нам  је   добра невеста.
        –Добра јесте,   само  јој не ваља то што је јо зелена.
        -Без бриге,   поживеће с нама,   позеленеће.
9. И мрвице су такође хлеб.
10. Заједничка несрећа и заједничка нада зближавају љиуде.

Бранко Ракочевић