Почетна страница > Новости
Коментара (4) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Трећа страна Рубикона
17.12.2009. год.
«Не претим него молим ... Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рата овде»!...
(Радован Караџић, 14. октобар 1991)
« ... у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за «уништавање» једног народа и «чишћење» територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.»
(Адил Зулфикарпашић, новембар 1991.)
«С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.»
(Алија Изетбеговић, 13. јун 2000.)
1. Увод
У серији разговора на тему «Свједоци распада» телевизијске станице Тв Либерти дана 13.јуна 2000.године у разговору са водитељем Ненадом Пејићем гост Алија Изетбеговић је говорио о свом виђењу распада Југославије и рата у Босни и Херцеговини. Транскрипт разговора који је дат на сајту «Слободна Европа» насловљен је реченицом «Двије стране Рубикона».
Ако се речи ратног лидера босанских муслимана пажљиво читају или слушају отвориће се одговори на питања:
• зашто је био рат,
• зашто је био толико суров,
• зашто ће следећи бити још гори.
Трећа страна Рубукона значи у овом тексту пут којим се није пошло, то је биће онога што се није догодило, то је мир који босански муслимани нису хтели.
Двије стране Рубикона, обе ратне стране, означавају у овом тексту став Алије Изетбеговића којим се припрема рат и глуми невиност. То је куповање времена до референдума после кога је муслиманима све дозвољено.
2. Алија Изетбеговић као стратешки лажов
Стратешки лажов је појам који у тексту описује понашање муслиманског лидера Алије Изетбеговића у преговорима са српском страном.
Израз «стратешки лажов» је направљен од речи Алије Изетбеговића којима признаје да је лагао када је то од њега тражио виши инерес. Наиме, један од последњих интервјуа тада већ болесног Алије Изетбеговића приредили су новинари листа «Старт» (бр.113 од 8.4.2003.године) Озрен Кебо и Елдин Карић. Двадест друго од сто једног постављеног питања је гласило:
«Када је, из стратешких разлога, требало нешто слагати, како сте то себи правдали?»
Изетбеговић на то каже:
«Већ сте одговорили: стратешким разлозима».
Није нам намера да ову значајну историјску личност омаловажавамо на било који начин. Овим појмом ми само хоћемо да укажемо на објективну позицију муслиманског лидера који је, заробљен исламским фанатизмом, све, од личне части до судбине народа, подредио стварању исламске државе,
Стратешки лажов није дакле лажов у вулгарном смислу. Утолико горе. Последица стратешке лажи је катастрофа народа и рат који још траје.
3. Мир који није завршетак рата
Рат је у Босни завршен само за оне који су погинули. Тако кажу неки босански муслимани. Ми се са овом тврдњом не бисмо сложили: рат у Босни није завршен чак ни за оне који су погинули. Када одгледамо представе у позоришту које се зове «колективне џеназе», на местима будућих обрачуна, тада нам је јасно да се и упокојени шехиди мобилишу за наставак онога што су радили док су били живи.
Јер, босански муслимани нису никада, и поред великих страдања, одустали од ратног циља сажетог у «Исламској декларацији» Алије Изетбеговића.
«Увјерен сам да ће Босном владати Босанци. Модерно поимање нације није засновано на племену или етницитету него на принципу државе ...
Три етничке групе, и друге мање етничке групе, сачињавају једну државну нацију која се зове босанска нација.»
(реису-л-улема Мустафа Церић, Глобус, 01. 05. 2009. – пренела НСПМ, подвукао Љ.Р. )
4. «Агресија» и «геноцид»
Покушај да се 1992.године створи «босанска нација», која говори «босански
језик», где су сви људи једнаки, и сви наравно исте вере, завршио се ужасом узајамног уништавања. По тврђењу босанских муслимана, рат је почео када је суседна држава Србија војно напала Босну и Херцеговину, жељну мира и добросуседске сарадње. Појам «агресија» је, поред појма «геноцид», једини израз који босански муслимани користе да би објаснили елементе рата у Босни и Херцеговини.
«Оружана агресија против Републике Босне и Херцеговине битан је дио српског великодржавног нацистичког пројекта и геноцидног плана - уједињење свих српских земаља и српског народа...»
(Смаил Чекић, «Како је проведен великосрпски план ликвидације више од 8.000 Бошњака ...», Дневни аваз 11.07.2009.; подвукао Љ.Р.)
У овој пројекцији не постоји српски народ у Босни и Херцеговини нити његово право. Срби су «колаборационисти великосрпског агресора» које предводи «фашистичко и геноцидно руководство колаборационистичке творевине Републике Српске...коју је генерирао српски нацизам и на костима убијених Бошњака инаугурирао геноцидну творевину названу републиком, имало је геноцидну намјеру и геноцидни план о истребљењу Бошњака, по којем је геноцид вршен и извршен».
(Смаил Чекић, «О српском великодржавном пројекту», Конгрес Бошњака Северне Америке 18.мај 2009. www.bosniak.org; подвукао Љ.Р.)
Морално потраживање босанских муслимана је према сопственом виђењу рата толико велико да ће реису-л-улема Мустафа Церић захтевати чак и ово:
«Свако јутро, сваки Еуропљанин требао би, кад се пробуди, упитати се како је могуће да се догодио геноцид у Босни и Херцеговини...»
(реису-л-улема Мустафа Церић; Глобус, 01. 05. 2009. – пренела НСПМ; подвукао Љ.Р.)
Невероватан захтев! Замислимо прво јутарње сунце над Европом, око 700 милиона људи се буди, нико не размишља о свом детету, послу, обавезама тог дана, напротив, они још пре првог одласка у тоалет размисле о геноциду у Босни и Херцеговини, најпре се упитају како је могуће да се он догодио, па тек онда крећу у тоалет и даље у дневне обавезе. И тако свако јутро, сваки Европљанин!
Док не буде дошао тај дан када ће сваки Европљанин «свакога јутра, у сваком погледу, све више и више» одговарати на питања која припреми реису-л-улема Мустафа Церић, ми ћемо размишљати о узроцима ове ратне трегедије за коју су финални радови изведени 1991. и 1992.године. Позивамо за сведока Алију Изетбеговића, јер бољег од њега немамо, а и да имамо бољи нам није потребан.
5. Да ли се рат могао избећи?
Дакле, у већ поменутој емисији «Двије стране Рубикона», на прво питање водитеља да ли се рат могао избећи Алија Изетбеговић одговара:
... « рат се прије изласка Словеније и Хрватске још увијек могао избјећи, са босанскохерцеговачког становишта, али након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није могао избјећи.»
Подсетимо се најпре да су Словенија и Хрватска изашле из Југославије 25.јуна 1991.године. Од тог дана, 25.јуна 1991.године, за босанске муслимане «рат се више није могао избјећи»!
Евидентираћемо ово признање. Од овог догађаја до почетка грађанског рата у Босни и Херцеговини има читавих десет месеци. То време муслимани интензивно користе за убрзани наставак наоружавања и припрему паравојних формација за први удар на православне комшије. У политичком смислу то је време причања о миру, а суштински време мимикрије и преваре.
6. Капитулација
У наставку исте реченице Изетбеговић даље каже:
« Или се могао избјећи, али, наравно, само под увјетом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.»
Несумњиво да је у овој реченици појам «капитулација» посебно важан, бар онако како га разуме муслимански лидер. Шта тај појам за њега значи, утврдићемо у даљем току разговора.
Водитељ пита:
«Да ли је тачно, господине Изетбеговићу, да је вама Слободан Милошевић нудио да будете први човјек југославенске федерације или конфедерације, под условом да Босна и Херцеговина остане у Југославији?»
Изетбеговић одговара:
«То је тачно. То се догодило у згради Савезног извршног вијећа, негдје у љето 1991. године. Дуго смо шетали у оној великој аули зграде Савезног извршног вијећа и тада ми је он рекао да он сматра да бих ја требао бити први предсједник такве једне државе. Наравно, ријећ је била о крњој Југославији. Он није употребио ту ријеч, већ је рекао Југославији каква буде, какву можемо направити и да бих ја требао бити њен први предсједник. Ја сам то врло изричито одбио.»
(Алија Изетбеговић; подвукао Љ.Р.)
Замислимо било коју државу на овом свету у којој је капитулација постати њен председник а патриотизам растурити је! Ово је ненормалан одговор па зато морамо одбацити његово директно значење. Прави одговор је у скривеној логици коју можемо наћи само кроз нове чињенице.
Нове чињенице налазимо у говору који је Алија Изетбеговић одржао 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу «Холидеј ин».
(Алија Изетбеговић: говор 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу «Холидеј ин»; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ - одабрани говори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.)
Тај говор открива шта се дешавало «у љето 1991. године» када је Изетбеговић одбио да «капитулира». Тада се, по речима Изетбеговића, муслиманска страна већ одлучила за рат.
7. Припреме за грађански рат
«Подсјетио бих вас на један састанак који је одржан јуна 1991.године у Дому милиције , када је било присутно 380 људи из читаве бивше Југославије и на Проглас који смо тада издали. Било је то десет месеци прије почетка рата, а многи од вас овдје присутних били су на том важном састанку. У том Прогласу ми смо најавили почетак одбране, оружане одбране Босне и Херцеговине.
...
Ми смо то видјели у јуну мјесецу, а то је предвечерје рата у бившој Југославији, јер рат је почео, мислим, 25.јуна 1991.године агресијом ЈНА на Словенију, а затим Хрватску, итд. Петнаест дана прије тога, 10.јуна 1991. године ми смо одржали тај велики скуп.
...
Одмах смо приступили стварању Вијећа националне одбране и формирали његово војно крило – Патриотску лигу. Ја сам у октобру те године, ... , у Храсници примио извјештај о организирању Патриотске лиге».
...
«Ми смо у многим мјестима Босне и Херцеговине створили мрежу, набавили оружје, организирали групе, итд».
(Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.)
«Десет месеци прије почетка рата», дакле 10.јуна 1991.године, када још увек постоји вишедеценијска држава са својим правним системом, муслиманско вођство ствара мрежу, набавља оружје и организује групе.
Тако је Социјалистичка Република Босна и Херцеговина добила своју прву паравојну формацију састављену од људи једне вере, једног народа и једне странке.
Тако је национални покрет босанских муслимана организован у Странци демократске акције примио обележја терористичке организације, а касније, са почетком рата и ратним злочинима, обележје злочиначке организације.
8. Историјски споразум муслимана са православним хришћанима
Ратна политика Странке демократске акције и могућа ратна катастрофа народа у Босни и Херцеговини дубоко је забринула неке водеће интелектуалце муслиманског народа. Адил Зулфикарпашић, од муслимана нападан као издајник, говорио је у амбијенту ужасавајуће опасности:
« ...у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за «уништавање» једног народа и «чишћење» територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.»
(Адил Зулфикарпашић:интервју Велика Србија на мала врата, Време, 25.11.91;)
Исте реченице је изговарао Радован Караџић, молећи муслимане у Парламенту Босне и Хецеговине:
«Не претим него молим ... Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао, а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рата овде»!
(Радован Караџић, 14.октобра 1991.)
Сагледавши дубину и размере могућег рата против Срба муслимански интелектуалци Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић сачинили су предлог о опстанку постојеће државе Југославије и опстанку јединствене Босне и Херцеговине у њеном саставу. Српска страна је овај предлог одушевљено прихватила. То је значило да више нема опасности од рата, да сви муслимани живе у једној држави, да опстаје Босна и Херцеговина, да сви Срби живе у једној држави, да опстаје Југославија.
А Изетбеговић? Он, као и увек, једно мисли, друго говори, треће ради. На питање новинара ( у емисији «Двије стране Рубикона») да ли су Зулфикарпашић и Филиповић водили разговоре уз његову сагласност Изетбеговић одговара:
«Они су почели те разговоре уз моју сагласност, али ја сам се онда из тога искључио. ... Дошли су код мене у кабинет, мислим да је то било негдје концем јула, и ја сам им рекао да могу говорити у том погледу и у моје име. Они су то, мислим, Милошевићу и рекли и били су у праву, јер су заиста говорили и у моје име.»
(Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.)
Видимо, дакле, «концем јула» када се «рат није више могао избјећи» Алија Изетбеговић и даље купује време за припрему рата тако што заварава српску страну лажљиво нудећи решење које би спречило катастрофу.
Адил Зулфикарпашић даље каже:
«Почетне разговоре за историјски споразум Срба и Муслимана радили смо заједно са господином Алијом Изетбеговићем. Моја странка МБО, а и особно ја, дубоко смо увјерени да нема ниједног правог разлога за сукоб Срба и Муслимана у Босни, већ, напротив, да су дубоки коријени добрих комшијских односа. Па, ипак, до споразума није дошло прије свега јер то нису жељели Алија Изетбеговић и странка СДА.»
(Адил Зулфикарпашић, подвукао Љ.Р.)
Видимо дакле како «стратешки лажов» отвара преговоре о спречавању рата без искрене жеље да ти преговори спрече рат.
Веома добар опис карактера Алије Изетбеговића дао је академик Мухамед Филиповић у фељтону написаном за сарајевски недељник БХ Дани. Он најпре каже:
«Са Изетбеговићем смо се састали 11.04.1991.године, у његовом радном кабинету у Предсједништву Босне и Херцеговине. Како сам ја имао претходно неугодно искуство с њим, који је понекад обичавао да заборави што је раније казао,...»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)
... да би потом потпуно избегао разговор са Изетбеговићем као «заборавним» саговорником:
«Због мог ранијег негативног искуства, везаног за разговоре са Изетбеговићем,
тражио сам да тај разговор обави Адил.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000.)
Адил Зулфикарпашић је тај разговор и обавио, указао на опасност по босанске муслимане у рату против Срба, а Изетбеговић
«... сматра да је једини излаз из настале ситуације у преговорима са Србима. Када је Адил Зулфикарпашић од њега затражио да преговара, Изетбеговић му је наводно рекао да он не може да преговара, да није најбоља личност за то. Рекао је да Срби њему не вјерују, те да он из тог разлога није погодан као преговарач. Затражио је, онда, да ми, тј. Адил Зулфикарпашић и ја, у име нас муслимана преговарамо са Србима. Осјећао сам да се у том нелогичном приједлогу Изетбеговића крије нека замка, те да нешто није у реду.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)
Алија Изетбеговић, по речима Филиповића, преговара са српском страном, али о свом учешћу у преговорима «стратешки лаже»:
«Служба за штампу СДА је учешће Алије Изетбеговића лукаво интерпретирала на тај начин као да је Алија Изетбеговић примио преговараче, а не да је и сам узео учешће у преговорима. То је била припремљена резерва да би се лакше могло учинити оно што је услиједило, а то је било дезавуирање самих преговора. У том моменту нисмо примијетили ту замку која нам је лукаво постављена.»
(БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)
Разговори су добро одмицали и онда, после почетних договора, преговарачи су се 23.јула 1991. срели са Алијом Изетбеговићем, који се тек био вратио из посете Сједињеним Америчким Државама. «Управо по доласку из те посјете, Изетбеговић је, на Аеродруму Сарајево, за ТВ БиХ дао изјаву да му је познато да се воде тзв. српскомуслимански преговори, да он то одобрава, те да се нада њиховом успјеху.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)
А потом следи такав преокрет «стратешког лажова» да је то изазов не само за историју него и за литературу:
«ТВ Сарајево је затражила да у једној веома популарној емисији, тада познате водитељице политичких емисија ТВ Сарајева Дубравке Кенић, која је била тада веома добро праћена, двојица чланова преговарачког тима дају обавијести о току и евентуалним резултатима разговора. Није ми ни до данас познато како је дошло до тога да су за ту емисију одређени управо Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић.
Емисија је емитирана у елитно вријеме, тј. у осам сати навечер. Након уводног дијела емисије, у којем је сама водитељица објаснила о чему се води разговор пред камерама у студију, када су двојица актера емисије, Зулфикарпашић и Кољевић, започели да објашњавају разлоге због којих су вођени преговори, дошао је гром из ведра неба. Неко је у студио унио један папир. Водитељица је погледала на тај папир, преблиједила у лицу и започела да га чита. Био је то факс из Централе странке СДА. У том факсу је СДА, односно њено руководство, устврдило да не признаје никакве преговоре, да није уопће за било какве преговоре, да СДА, не само није за одређена рјешења у погледу српско-муслиманских односа, него да се противи и самој идеји споразума. СДА је против идеје о томе да се постигне некакав српско-муслимански споразум.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)
Скоро исти преокрет догодио се и када је, на охрабрење Бадинтерове комисије, у скупштинску процедуру уведен предлог за доношење Закона о референдуму о статусу БиХ у Југославији. Направљена је радна група сачињена од свих парламентарних странака, радило се даноноћно два дана, а онда је начињен предлог око кога су се сви сагласили...
« Најзад, други дан разговора, касно у ноћ смо дошли до солуције против које нису имали ништа ни до тада потпуно супротстављени Алија Изетбеговић и Радован Караџић. ...
Сви су с радошћу и олакшањем дочекали текст на који ни два главна опонента нису имали никакве примједбе. Предложили смо да се текст споразумне формулације одмах потпише, да се о томе напише изјава за јавност, како би у том моменту веома узнемирена јавност БиХ имала коначно једну мирну ноћ, Алија Изетбеговић је рекао да је он сугласан с постигнутим рјешењем, али да предлаже да га сада одмах не потписујемо, него да то остане за ујутро када ћемо сви бити одморнији и свјежији. Напокон, постигли смо споразумно рјешење, сви можемо да одахнемо и да се одморимо, те да сутра ујутро, мирно потпишемо документ и објавимо га за јавност. Били смо сви врло уморни, а мало је људи знало за обичај Алије Изетбеговића да сваку ствар, особито важну, о којој треба да донесе рјешење, оставља за сутра. Разлог томе је, вјероватно, лежао у његовој обавези да размотри сваку такву одлуку са уским кругом својих пријатеља и добије њихову сугласност за њу. Одиста, другачије није могуће објаснити његово такво понашање.
Сви смо, ионако уморни од дводневних расправа, прихватили његов захтјев и мирно отишли кућама. Сутра у девет сати, Алија Изетбеговић је мирно, као да два протекла дана нисмо ни ријечи казали, као да није ни лук јео ни лук мирисао, казао да он повлачи свој пристанак на синоћњи компромис и да СДА захтијева да се сви изјаснимо за или против њеног приједлога. Ништа више није могло да се учини. ...
Све је било приређено за чувено засједање Скупштине БиХ на којем је Радован Караџић, у име Срба, изрекао ону своју чувену пријетњу: «Ако изгласате закон и тако нас силом изведете из Југославије, ризикујете рат у којем ће Босна и Херцеговина нестати као држава, а Муслимани као народ». Тиме је сцена за рат била потпуно приређена и само се очекивало када ће он избити.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)
А шта је заправо српски став који Алију Изетбеговића судбинском неумитношћу вуче у рат? Одговор ћемо потражити у документу из јула 1991.године који је Српска демократска странка објавила на српском и енглеском језику под насловом: «Шта предлажу Срби?».
9. Шта предлажу Срби?
«Основна идеја... јесте да се, у првом реду, ниједно рјешење не може било коме наметнути. Неправедан, а не само апсурдан, био би сваки покушај да се оним народима који то желе ускрати право да живе у заједничкој држави – Југославији. Са друге стране, недемократски би било спречавати било који народ да изиђе из Југославије уколико то жели и ако је то технички могуће, односно ако не угрожава иста права другог народа на тој територији.
...
Држава Југославија постоји у свом државно-правном континуитету, који не може бити прекинут ничијом једностраном акцијом. За неке грађане и народе држава Југославија је непролазна вриједност и као таква не може нестати нити бити укинута, као што не може бити ни наметнута онима за које не представља вриједност. Меру интегрисаности у заједничкој држави Југославији не могу народи наметати једни другима. Ни један народ не може насилно бити задржан у заједничкој држави Југославији, нити из ње може бити изведен, било дјелимично или у цјелини.
...
Нема начина, осим бруталне силе, на који би се српски народ у БиХ одвојио од Југославије и лишио заштите својих интереса у савезној држави. Све слободе и права српског народа, његов економски, културни, вјерски и политички живот зависе од опстанка у једној држави, на коју српски, као и сваки други југословенски народ, има право.
...
Једини пут за очување Југославије и Босне и Херцеговине јесте пут демократског договарања, без примјене силе и без наметања својих рјешења другима. Право народа на самоопредељење, укључујући и отцјепљење, може бити ограничено само истим таквим правом другог народа.«
10. Лисабонски споразум
Иако у овом прогласу странка српског народа каже да «нема начина, осим бруталне силе» да је неко одвоји од Југославије, опасност од рата је натерала српско вођство да пружи суштинске уступке: пристанак на одвајање од Југославије и пристанак на целовиту државу Босну и Херцеговину. Као минимум заштите Срби су захтевали принцип етничке регионализације.
Предлог су западне државе, учеснице разбијања Југославије, сматрале прихватљивим па је у име самозване «међународне заједнице» португалски дипломата Жозе Кутиљеро понудио споразум за разрешење кризе у Босни и Херцеговини. Тај предлог је назван Лисабонски споразум или Кутиљеров план. Понуђен је муслиманској, српској и хрватској страни на преговорима у Лисабону 21.фебруара 1992.године и прихваћен је од свих.
Сви су одахнули и прославили догађај којим је отклоњена опасност од рата. А онда је стратешки лажов Алија Изетбеговић поново променио став и повукао сагласност са договора.
Тако су створене претпоставке за почетак суровог обрачуна међу народима.
Многи верују да је повлачење сагласности уследило због наговора америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана који је допутовао у Сарајево одмах након постигнутог договора.
Како год било, утицај западних држава на разарање Босне и Херцеговине био је одлучујући исто као и приликом разарања Југославије.
11. Референдум као Рубикон
Зашто је стратешки лажов Алија Изетбеговић увео свој народ и друге народе у катастрофу грађанског рата?
У емисији «Двије стране Рубикона» водитељ поставља то питање:
«Добро се сјећам, ако сам добро прочитао, у Лисабону сте пристали на договор, а по повратку у Босну и Херцеговину сте од тог договора одустали. Да ли се сјећате зашто сте пристали и зашто сте онда одустали?»
и добија од Изетбеговића следећи одговор:
«Свугдје постоје стратегија и тактика. Људи то често не разликују и бркају. Наша стратегија је била: цјеловита, демократска Босна и Херцеговина. Ови лисабонски разговори, које ви спомињете, били су, колико се сјећам, концем мјесеца фебруара. Једно пет до шест дана прије референдума. Ја сам вам малоприје рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат. Тако да је нама је било изузетно важно да се тај референдум одржи. У тој ситуацији ја сам вербално дао подршку том документу, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Опште је познато да тај папир није никада потписан. Наиме, документ је садржавао и неке позитивне ствари. Гарантовао је цјеловитост босанскохерцеговачке државе у постојећим границама, међународно признатим, и независност земље. Али, имао је и негативну ствар, а то је да је предвиђао етничке регионализације које су за нас биле неприхватљиве. Дакле, било је и добрих и лоших ствари. Ја сам рекао да је то документ који је добар за наставак разговора и да ћемо те разговоре наставити - и ми смо их касније наставили у Бриселу. Али је било неопходно да га не одбијем тада, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону 22. или 23. фебруара, дакле једно седам дана прије референдума, а било је врло важно за Босну и Херцеговину да се референдум одржи.»
(Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.)
Оно што се, дакле, на српском језику назива лаж и превара на муслиманском језику се назива стратегија и тактика.
А на конференцији за новинаре одржаној одмах након повратка из Лисабона стратешки лажов Алија Изетбеговић је говорио сасвим другачије:
(навoдимо према књизи докумената: Мирослав Туђман и Иван Билић: Планови, споразуми, изјаве о уставном устројству Босне и Херцеговине 1991.-1995. ; Загреб, српањ 2005.)
«На састанку у Лисабону закључено је да Босна и Херцеговина остане у постојећим границама, али да се изврши темељита децентрализација тако што ће се основати националне јединице, које ће имати одређену самоуправу, изјавио је на вечерашњој конференцији за новинаре у Сарајеву предсједник СДА БиХ Алија Изетбеговић.
По Изетбеговићем ријечима «концесија СДС-а је што је та странка потврдила интегритет и недјељивост Босне и Херцеговине».
«Наша концесија је што смо прихватили становиту реорганизацију Босне и Херцеговине, која ће уважавати етничке разлоге, иако то раније није био наш концепт», објаснио је предсједник СДА.
Истакнувши да долазе «дани расплета», Изетбеговић је оцијенио да «другог пута није било», те да је у Лисабону «положен темељ, односно принцип, који је одледио једно стање које је трајало посљедњих годину дана у Босни и Херцеговини».
Он је додао да тиме не долази у питање одржавање референдума, те изразио увереност да ће референдум успјети, и да ће Босна и Херцеговина бити независна и призната.»
(Туђман, Билић: документ 33 – ИЗВОР: Вечерњи лист, 24.2.1992.; подвукао Љ.Р.)
Предсједник СДС-а Радован Караџић изјавио је: «Корак који смо направили голем је и епохалан за босанске прилике.» Постигнути договор он је оцијенио као «велик успјех свих трију народа и тријумф толеранције». Своје задовољство Караџић је образложио ријечима: «Промовиран је принцип да БиХ неће бити унитарна, а о свему осталом договорит ћемо се».
«Босну и Херцеговину творит ће конститутивне јединице, а тиме је уклоњена доминација било којега народа», рекао је Караџић, позивајући «да се пушке ставе у шошке». «Прихватили смо непромјењивост граница», додао је он, те напоменуо: «Не претендирамо на припајање нити једнога комадића Босне и Херцеговине Србији.»
Коментирајући најаве проглашење тзв. Босанске Крајине 28. вељаче, Караџић је рекао: «СДС ће зауставити процес који би могао ометати договор; нема потребе за проглашавање крајина.»
Упитан хоће ли Срби изаћи на референдум, Караџић је у одговору најавио такву могућност, додавши да је сада настало ново стање и да, «ако има времена, треба постићи споразум о новом референдумском питању».
(Туђман, Билић: документ 33 - ИЗВОР: Вечерњи лист, 24. 2. 1992.; подвукао Љ.Р.)
12. Директива за пакао
«Ново референдумско питање» муслиманска страна је поставила неколико дана након помирљивих и разборитих речи свих учесника Лисабонске конференције. Оно је садржано у документу «Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета Републике Босне и Херцеговине» који је, према књизи Сефера Халиловића «Лукава стратегија» завршен 25. фебруара 1992. године у Сарајеву. Оно што ће запрепастити свакога ко слуша пропагандни терор о невиним и безгрешним муслиманским анђелима јесте податак да је за рат већ било припремљено 120.000 ( и словима: стодвадесетхиљада !) људи, патриота са становишта муслимана и потенцијалних убица са становишта Срба.
«Наше снаге су организоване у Патриотску лигу БиХ у формације од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи прилив добровољаца, припадника МУП-а БиХ, припадника ЈА, као и снага муслиманског народа ван територије БиХ, што би повећало јачину наших снага на око 150.000 људи.»
(Туђман, Билић: документ 34 : Директива ...; подвукао Љ.Р.)
13. Самоубиство из заседе
Самоубиство муслимана и убиство хришћана резултат је преваре стратешког лажова Алије Изетбеговића који је причом о миру припремио ратну заседу. Сагледаћемо ову «стратегију и тактику» кроз политичку анализу Адила Зулфикарпашића:
«Због чега кантонизацију или регионализацију Босне и Херцеговине изједначавате са опасношћу од грађанског рата? Можда до «крвавих» сукоба у Босни неће доћи?
- Ако Муслимани, односно Изетбеговић и његова странка, мирно прихватају кантонизацију Босне, Срби су већ данас добили више од пола Босне и то потпуно мирним путем. Пазите, прво је стварана атмосфера страха и мржње у Босни, а потом су створене крајине. Већ сада, послије референдума, Срби имају преко 50 одсто територије у својим рукама, а њих је у Босни 33 одсто. Ако ми то мирно гледамо и ништа не радимо, а управо се тако дешава, оствариће се сви великосрпски снови, уз наше, понављам, пасивно гледање и попуштање од стране Алије Изетбеговића и његове странке.
Мислите ли да ће представници Срба у Босни тражити специјалан статус унутар Босне?
- Мислим да ће Срби из тактичких разлога и својих властитих интереса рећи: прихватамо ове границе републике, али тражимо све гаранције за наш народ у Босни. То ће Европска заједница, која не познаје наше прилике, врло радо прихватити. У ствари, Срби су на мала врата добили велику Србију. Они ће створити своју администрацију, остварити своју доминацију и нитко их неће моћи спријечити да се једнога дана припоје Србији. Муслимани живе у градовима и опкољени овако јаким крајинама заправо неће моћи да спроведу ништа. Изетбеговић и његова странка, понављам, није хтјела споразум са Србима, али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве. Па, молим вас, ко то не би урадио? Да ли је ваљало очекивати да Муслимани скоче и ратују? Није. И ништа се није догодило, сем што је још једанпут у историји Босна шапатом пала. Таква политика за мене није политика. То је издаја народних интереса.»
(Адил Зулфикарпашић, подвукао Љ.Р.)
Послушајмо ово важно признање: «Изетбеговић и његова странка, понављам, није хтела споразум са Србима...». Овде се потпуно слажемо са Адилом Зулфикарпашићем.
«... али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве». Веома важно место и ми ћемо се зауставити на овој тврдњи.
Интервју са Адилом Зулфикарпашићем у коме изговара ову реченицу објављен је 25.11.1991.године. Он антиципира будуће догађаје: три месеца пре Лисабонске конференције он види све детаље српске преговарачке позиције, он такође види пакао у који земља улази и националну катастрофу... Па ипак тој анализи недостаје суштински део: он не види да Алија Изетбеговић неће ниједну опцију осим ратне.
«... али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве». Можемо ли претпоставити да Изетбеговићу није јасно о чему говори Зулфикарпашић? Наравно да не. Можемо ли претпоставити да је Изетбеговић «допустио без отпора да Срби спроведу све своје циљеве»? Наравно да не. У чему је онда разлика међу њима? У томе што је Адил Зулфикарпашић хтео мир и компромис а Алија Изетбеговић исламску државу по цену најстрашнијег рата.
Стратешки лажов све време лаже, у сваком тренутку лаже! Србима је све препустио само зато што зна да ће у последњи час прекинути игру и почети рат! Сви уступци су лажни, само је припрема рата истинита!
Одустајање од Лисабонског договора дакле није загонетно ако се зна да Изетбеговић у сваком тренутку преговора глуми жељу да буде мир тражећи начин да реализује концепт Исламске декларације.
Самоубиство босанских муслимана и убиство хришћана је тако извршено из заседе коју је верско и политичко вођство муслимана темељно припремило. И када Адил Зулфикарпашић каже: «Таква политика за мене није политика» он претпоставља да Алија Изетбеговић тог новембра 1991.године искрено говори оно што мисли. Али ако те искрености нема, то не значи да нема политике, то само значи да је у питању нека друга политика, она што води у рат и која је одговорна за рат.
14. «Патриоте» бране Сарајево
Од оснивања «Патриотске лиге» 10.јуна 1991.године до 02.маја 1992.године протекло је непуних годину дана. Ту је Дом милиције, ту је Патриотска лига ... «Јел’ Сарај’во гдје је некад било“?
«У Сарајеву је поред отпора низа спонтаних група које су се створиле, највећи отпор организирала Патриотска лига. Она је и поднијела онај ударац 2.маја 1992.године када је коначно дошло да судара са Југословенском армијом овдје у Сарајеву и када је Армија била практично истјерана из града.»
(Алија Изетбеговић, говор 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу «Холидеј ин»; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ - одабрани говори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.)
Код «Дома милиције» у Сарајеву, на месту где се Странка демократске акције определила за тероризам, међу првима је извршен један од великог броја ратних злочина над сарајевским Србима. «Патриотизам» муслимана виђен очима српске стране најбоље описује Миливоје Иванишевић у књизи «Злочини над Србима»:
«Сарајево, строги центар главног града БиХ. Егзекуција заробљених припадника ЈНА извршена је 2.маја 1992. Неколико дана пре егзекуцује у насељу Добриња, недалеко од аеродрума, уверени да им се ништа лоше не може догодити, добровољно се предало осам војника ЈНА, углавном резервиста српске националности, који су чинили посаду транспортера. Уместо да буду пуштени, размењени, одведени у заробљенички логор или предати, односно враћени, својој команди, заробљеници су везани одведени у кућу Касима Рујевића где су подвргнути страховитим мучењима групе муслимана који су се наизменично изживљавали над немоћним људима. Осморици војника у међувремену су придодата и четворица цивила српске националности, који су, на жалост, до данас остали неидентификовани и који су подвргнути истој тортури. Ова група од дванаест већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа где је настављено злостављање. Након више дана невиђеног физичког иживљавања сви су побијени у Великом парку код Дома полиције. Њихова тела бачена су и спаљена у контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије Сарајево.»
(Миливоје Иванишевић, подвукао Љ.Р.)
Наставиће се
(Радован Караџић, 14. октобар 1991)
« ... у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за «уништавање» једног народа и «чишћење» територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.»
(Адил Зулфикарпашић, новембар 1991.)
«С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.»
(Алија Изетбеговић, 13. јун 2000.)
1. Увод
У серији разговора на тему «Свједоци распада» телевизијске станице Тв Либерти дана 13.јуна 2000.године у разговору са водитељем Ненадом Пејићем гост Алија Изетбеговић је говорио о свом виђењу распада Југославије и рата у Босни и Херцеговини. Транскрипт разговора који је дат на сајту «Слободна Европа» насловљен је реченицом «Двије стране Рубикона».
Ако се речи ратног лидера босанских муслимана пажљиво читају или слушају отвориће се одговори на питања:
• зашто је био рат,
• зашто је био толико суров,
• зашто ће следећи бити још гори.
Трећа страна Рубукона значи у овом тексту пут којим се није пошло, то је биће онога што се није догодило, то је мир који босански муслимани нису хтели.
Двије стране Рубикона, обе ратне стране, означавају у овом тексту став Алије Изетбеговића којим се припрема рат и глуми невиност. То је куповање времена до референдума после кога је муслиманима све дозвољено.
2. Алија Изетбеговић као стратешки лажов
Стратешки лажов је појам који у тексту описује понашање муслиманског лидера Алије Изетбеговића у преговорима са српском страном.
Израз «стратешки лажов» је направљен од речи Алије Изетбеговића којима признаје да је лагао када је то од њега тражио виши инерес. Наиме, један од последњих интервјуа тада већ болесног Алије Изетбеговића приредили су новинари листа «Старт» (бр.113 од 8.4.2003.године) Озрен Кебо и Елдин Карић. Двадест друго од сто једног постављеног питања је гласило:
«Када је, из стратешких разлога, требало нешто слагати, како сте то себи правдали?»
Изетбеговић на то каже:
«Већ сте одговорили: стратешким разлозима».
Није нам намера да ову значајну историјску личност омаловажавамо на било који начин. Овим појмом ми само хоћемо да укажемо на објективну позицију муслиманског лидера који је, заробљен исламским фанатизмом, све, од личне части до судбине народа, подредио стварању исламске државе,
Стратешки лажов није дакле лажов у вулгарном смислу. Утолико горе. Последица стратешке лажи је катастрофа народа и рат који још траје.
3. Мир који није завршетак рата
Рат је у Босни завршен само за оне који су погинули. Тако кажу неки босански муслимани. Ми се са овом тврдњом не бисмо сложили: рат у Босни није завршен чак ни за оне који су погинули. Када одгледамо представе у позоришту које се зове «колективне џеназе», на местима будућих обрачуна, тада нам је јасно да се и упокојени шехиди мобилишу за наставак онога што су радили док су били живи.
Јер, босански муслимани нису никада, и поред великих страдања, одустали од ратног циља сажетог у «Исламској декларацији» Алије Изетбеговића.
«Увјерен сам да ће Босном владати Босанци. Модерно поимање нације није засновано на племену или етницитету него на принципу државе ...
Три етничке групе, и друге мање етничке групе, сачињавају једну државну нацију која се зове босанска нација.»
(реису-л-улема Мустафа Церић, Глобус, 01. 05. 2009. – пренела НСПМ, подвукао Љ.Р. )
4. «Агресија» и «геноцид»
Покушај да се 1992.године створи «босанска нација», која говори «босански
језик», где су сви људи једнаки, и сви наравно исте вере, завршио се ужасом узајамног уништавања. По тврђењу босанских муслимана, рат је почео када је суседна држава Србија војно напала Босну и Херцеговину, жељну мира и добросуседске сарадње. Појам «агресија» је, поред појма «геноцид», једини израз који босански муслимани користе да би објаснили елементе рата у Босни и Херцеговини.
«Оружана агресија против Републике Босне и Херцеговине битан је дио српског великодржавног нацистичког пројекта и геноцидног плана - уједињење свих српских земаља и српског народа...»
(Смаил Чекић, «Како је проведен великосрпски план ликвидације више од 8.000 Бошњака ...», Дневни аваз 11.07.2009.; подвукао Љ.Р.)
У овој пројекцији не постоји српски народ у Босни и Херцеговини нити његово право. Срби су «колаборационисти великосрпског агресора» које предводи «фашистичко и геноцидно руководство колаборационистичке творевине Републике Српске...коју је генерирао српски нацизам и на костима убијених Бошњака инаугурирао геноцидну творевину названу републиком, имало је геноцидну намјеру и геноцидни план о истребљењу Бошњака, по којем је геноцид вршен и извршен».
(Смаил Чекић, «О српском великодржавном пројекту», Конгрес Бошњака Северне Америке 18.мај 2009. www.bosniak.org; подвукао Љ.Р.)
Морално потраживање босанских муслимана је према сопственом виђењу рата толико велико да ће реису-л-улема Мустафа Церић захтевати чак и ово:
«Свако јутро, сваки Еуропљанин требао би, кад се пробуди, упитати се како је могуће да се догодио геноцид у Босни и Херцеговини...»
(реису-л-улема Мустафа Церић; Глобус, 01. 05. 2009. – пренела НСПМ; подвукао Љ.Р.)
Невероватан захтев! Замислимо прво јутарње сунце над Европом, око 700 милиона људи се буди, нико не размишља о свом детету, послу, обавезама тог дана, напротив, они још пре првог одласка у тоалет размисле о геноциду у Босни и Херцеговини, најпре се упитају како је могуће да се он догодио, па тек онда крећу у тоалет и даље у дневне обавезе. И тако свако јутро, сваки Европљанин!
Док не буде дошао тај дан када ће сваки Европљанин «свакога јутра, у сваком погледу, све више и више» одговарати на питања која припреми реису-л-улема Мустафа Церић, ми ћемо размишљати о узроцима ове ратне трегедије за коју су финални радови изведени 1991. и 1992.године. Позивамо за сведока Алију Изетбеговића, јер бољег од њега немамо, а и да имамо бољи нам није потребан.
5. Да ли се рат могао избећи?
Дакле, у већ поменутој емисији «Двије стране Рубикона», на прво питање водитеља да ли се рат могао избећи Алија Изетбеговић одговара:
... « рат се прије изласка Словеније и Хрватске још увијек могао избјећи, са босанскохерцеговачког становишта, али након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није могао избјећи.»
Подсетимо се најпре да су Словенија и Хрватска изашле из Југославије 25.јуна 1991.године. Од тог дана, 25.јуна 1991.године, за босанске муслимане «рат се више није могао избјећи»!
Евидентираћемо ово признање. Од овог догађаја до почетка грађанског рата у Босни и Херцеговини има читавих десет месеци. То време муслимани интензивно користе за убрзани наставак наоружавања и припрему паравојних формација за први удар на православне комшије. У политичком смислу то је време причања о миру, а суштински време мимикрије и преваре.
6. Капитулација
У наставку исте реченице Изетбеговић даље каже:
« Или се могао избјећи, али, наравно, само под увјетом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.»
Несумњиво да је у овој реченици појам «капитулација» посебно важан, бар онако како га разуме муслимански лидер. Шта тај појам за њега значи, утврдићемо у даљем току разговора.
Водитељ пита:
«Да ли је тачно, господине Изетбеговићу, да је вама Слободан Милошевић нудио да будете први човјек југославенске федерације или конфедерације, под условом да Босна и Херцеговина остане у Југославији?»
Изетбеговић одговара:
«То је тачно. То се догодило у згради Савезног извршног вијећа, негдје у љето 1991. године. Дуго смо шетали у оној великој аули зграде Савезног извршног вијећа и тада ми је он рекао да он сматра да бих ја требао бити први предсједник такве једне државе. Наравно, ријећ је била о крњој Југославији. Он није употребио ту ријеч, већ је рекао Југославији каква буде, какву можемо направити и да бих ја требао бити њен први предсједник. Ја сам то врло изричито одбио.»
(Алија Изетбеговић; подвукао Љ.Р.)
Замислимо било коју државу на овом свету у којој је капитулација постати њен председник а патриотизам растурити је! Ово је ненормалан одговор па зато морамо одбацити његово директно значење. Прави одговор је у скривеној логици коју можемо наћи само кроз нове чињенице.
Нове чињенице налазимо у говору који је Алија Изетбеговић одржао 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу «Холидеј ин».
(Алија Изетбеговић: говор 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу «Холидеј ин»; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ - одабрани говори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.)
Тај говор открива шта се дешавало «у љето 1991. године» када је Изетбеговић одбио да «капитулира». Тада се, по речима Изетбеговића, муслиманска страна већ одлучила за рат.
7. Припреме за грађански рат
«Подсјетио бих вас на један састанак који је одржан јуна 1991.године у Дому милиције , када је било присутно 380 људи из читаве бивше Југославије и на Проглас који смо тада издали. Било је то десет месеци прије почетка рата, а многи од вас овдје присутних били су на том важном састанку. У том Прогласу ми смо најавили почетак одбране, оружане одбране Босне и Херцеговине.
...
Ми смо то видјели у јуну мјесецу, а то је предвечерје рата у бившој Југославији, јер рат је почео, мислим, 25.јуна 1991.године агресијом ЈНА на Словенију, а затим Хрватску, итд. Петнаест дана прије тога, 10.јуна 1991. године ми смо одржали тај велики скуп.
...
Одмах смо приступили стварању Вијећа националне одбране и формирали његово војно крило – Патриотску лигу. Ја сам у октобру те године, ... , у Храсници примио извјештај о организирању Патриотске лиге».
...
«Ми смо у многим мјестима Босне и Херцеговине створили мрежу, набавили оружје, организирали групе, итд».
(Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.)
«Десет месеци прије почетка рата», дакле 10.јуна 1991.године, када још увек постоји вишедеценијска држава са својим правним системом, муслиманско вођство ствара мрежу, набавља оружје и организује групе.
Тако је Социјалистичка Република Босна и Херцеговина добила своју прву паравојну формацију састављену од људи једне вере, једног народа и једне странке.
Тако је национални покрет босанских муслимана организован у Странци демократске акције примио обележја терористичке организације, а касније, са почетком рата и ратним злочинима, обележје злочиначке организације.
8. Историјски споразум муслимана са православним хришћанима
Ратна политика Странке демократске акције и могућа ратна катастрофа народа у Босни и Херцеговини дубоко је забринула неке водеће интелектуалце муслиманског народа. Адил Зулфикарпашић, од муслимана нападан као издајник, говорио је у амбијенту ужасавајуће опасности:
« ...у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за територије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за «уништавање» једног народа и «чишћење» територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би велики број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.»
(Адил Зулфикарпашић:интервју Велика Србија на мала врата, Време, 25.11.91;)
Исте реченице је изговарао Радован Караџић, молећи муслимане у Парламенту Босне и Хецеговине:
«Не претим него молим ... Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао, а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рата овде»!
(Радован Караџић, 14.октобра 1991.)
Сагледавши дубину и размере могућег рата против Срба муслимански интелектуалци Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић сачинили су предлог о опстанку постојеће државе Југославије и опстанку јединствене Босне и Херцеговине у њеном саставу. Српска страна је овај предлог одушевљено прихватила. То је значило да више нема опасности од рата, да сви муслимани живе у једној држави, да опстаје Босна и Херцеговина, да сви Срби живе у једној држави, да опстаје Југославија.
А Изетбеговић? Он, као и увек, једно мисли, друго говори, треће ради. На питање новинара ( у емисији «Двије стране Рубикона») да ли су Зулфикарпашић и Филиповић водили разговоре уз његову сагласност Изетбеговић одговара:
«Они су почели те разговоре уз моју сагласност, али ја сам се онда из тога искључио. ... Дошли су код мене у кабинет, мислим да је то било негдје концем јула, и ја сам им рекао да могу говорити у том погледу и у моје име. Они су то, мислим, Милошевићу и рекли и били су у праву, јер су заиста говорили и у моје име.»
(Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.)
Видимо, дакле, «концем јула» када се «рат није више могао избјећи» Алија Изетбеговић и даље купује време за припрему рата тако што заварава српску страну лажљиво нудећи решење које би спречило катастрофу.
Адил Зулфикарпашић даље каже:
«Почетне разговоре за историјски споразум Срба и Муслимана радили смо заједно са господином Алијом Изетбеговићем. Моја странка МБО, а и особно ја, дубоко смо увјерени да нема ниједног правог разлога за сукоб Срба и Муслимана у Босни, већ, напротив, да су дубоки коријени добрих комшијских односа. Па, ипак, до споразума није дошло прије свега јер то нису жељели Алија Изетбеговић и странка СДА.»
(Адил Зулфикарпашић, подвукао Љ.Р.)
Видимо дакле како «стратешки лажов» отвара преговоре о спречавању рата без искрене жеље да ти преговори спрече рат.
Веома добар опис карактера Алије Изетбеговића дао је академик Мухамед Филиповић у фељтону написаном за сарајевски недељник БХ Дани. Он најпре каже:
«Са Изетбеговићем смо се састали 11.04.1991.године, у његовом радном кабинету у Предсједништву Босне и Херцеговине. Како сам ја имао претходно неугодно искуство с њим, који је понекад обичавао да заборави што је раније казао,...»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)
... да би потом потпуно избегао разговор са Изетбеговићем као «заборавним» саговорником:
«Због мог ранијег негативног искуства, везаног за разговоре са Изетбеговићем,
тражио сам да тај разговор обави Адил.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000.)
Адил Зулфикарпашић је тај разговор и обавио, указао на опасност по босанске муслимане у рату против Срба, а Изетбеговић
«... сматра да је једини излаз из настале ситуације у преговорима са Србима. Када је Адил Зулфикарпашић од њега затражио да преговара, Изетбеговић му је наводно рекао да он не може да преговара, да није најбоља личност за то. Рекао је да Срби њему не вјерују, те да он из тог разлога није погодан као преговарач. Затражио је, онда, да ми, тј. Адил Зулфикарпашић и ја, у име нас муслимана преговарамо са Србима. Осјећао сам да се у том нелогичном приједлогу Изетбеговића крије нека замка, те да нешто није у реду.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)
Алија Изетбеговић, по речима Филиповића, преговара са српском страном, али о свом учешћу у преговорима «стратешки лаже»:
«Служба за штампу СДА је учешће Алије Изетбеговића лукаво интерпретирала на тај начин као да је Алија Изетбеговић примио преговараче, а не да је и сам узео учешће у преговорима. То је била припремљена резерва да би се лакше могло учинити оно што је услиједило, а то је било дезавуирање самих преговора. У том моменту нисмо примијетили ту замку која нам је лукаво постављена.»
(БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)
Разговори су добро одмицали и онда, после почетних договора, преговарачи су се 23.јула 1991. срели са Алијом Изетбеговићем, који се тек био вратио из посете Сједињеним Америчким Државама. «Управо по доласку из те посјете, Изетбеговић је, на Аеродруму Сарајево, за ТВ БиХ дао изјаву да му је познато да се воде тзв. српскомуслимански преговори, да он то одобрава, те да се нада њиховом успјеху.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)
А потом следи такав преокрет «стратешког лажова» да је то изазов не само за историју него и за литературу:
«ТВ Сарајево је затражила да у једној веома популарној емисији, тада познате водитељице политичких емисија ТВ Сарајева Дубравке Кенић, која је била тада веома добро праћена, двојица чланова преговарачког тима дају обавијести о току и евентуалним резултатима разговора. Није ми ни до данас познато како је дошло до тога да су за ту емисију одређени управо Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић.
Емисија је емитирана у елитно вријеме, тј. у осам сати навечер. Након уводног дијела емисије, у којем је сама водитељица објаснила о чему се води разговор пред камерама у студију, када су двојица актера емисије, Зулфикарпашић и Кољевић, започели да објашњавају разлоге због којих су вођени преговори, дошао је гром из ведра неба. Неко је у студио унио један папир. Водитељица је погледала на тај папир, преблиједила у лицу и започела да га чита. Био је то факс из Централе странке СДА. У том факсу је СДА, односно њено руководство, устврдило да не признаје никакве преговоре, да није уопће за било какве преговоре, да СДА, не само није за одређена рјешења у погледу српско-муслиманских односа, него да се противи и самој идеји споразума. СДА је против идеје о томе да се постигне некакав српско-муслимански споразум.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)
Скоро исти преокрет догодио се и када је, на охрабрење Бадинтерове комисије, у скупштинску процедуру уведен предлог за доношење Закона о референдуму о статусу БиХ у Југославији. Направљена је радна група сачињена од свих парламентарних странака, радило се даноноћно два дана, а онда је начињен предлог око кога су се сви сагласили...
« Најзад, други дан разговора, касно у ноћ смо дошли до солуције против које нису имали ништа ни до тада потпуно супротстављени Алија Изетбеговић и Радован Караџић. ...
Сви су с радошћу и олакшањем дочекали текст на који ни два главна опонента нису имали никакве примједбе. Предложили смо да се текст споразумне формулације одмах потпише, да се о томе напише изјава за јавност, како би у том моменту веома узнемирена јавност БиХ имала коначно једну мирну ноћ, Алија Изетбеговић је рекао да је он сугласан с постигнутим рјешењем, али да предлаже да га сада одмах не потписујемо, него да то остане за ујутро када ћемо сви бити одморнији и свјежији. Напокон, постигли смо споразумно рјешење, сви можемо да одахнемо и да се одморимо, те да сутра ујутро, мирно потпишемо документ и објавимо га за јавност. Били смо сви врло уморни, а мало је људи знало за обичај Алије Изетбеговића да сваку ствар, особито важну, о којој треба да донесе рјешење, оставља за сутра. Разлог томе је, вјероватно, лежао у његовој обавези да размотри сваку такву одлуку са уским кругом својих пријатеља и добије њихову сугласност за њу. Одиста, другачије није могуће објаснити његово такво понашање.
Сви смо, ионако уморни од дводневних расправа, прихватили његов захтјев и мирно отишли кућама. Сутра у девет сати, Алија Изетбеговић је мирно, као да два протекла дана нисмо ни ријечи казали, као да није ни лук јео ни лук мирисао, казао да он повлачи свој пристанак на синоћњи компромис и да СДА захтијева да се сви изјаснимо за или против њеног приједлога. Ништа више није могло да се учини. ...
Све је било приређено за чувено засједање Скупштине БиХ на којем је Радован Караџић, у име Срба, изрекао ону своју чувену пријетњу: «Ако изгласате закон и тако нас силом изведете из Југославије, ризикујете рат у којем ће Босна и Херцеговина нестати као држава, а Муслимани као народ». Тиме је сцена за рат била потпуно приређена и само се очекивало када ће он избити.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)
А шта је заправо српски став који Алију Изетбеговића судбинском неумитношћу вуче у рат? Одговор ћемо потражити у документу из јула 1991.године који је Српска демократска странка објавила на српском и енглеском језику под насловом: «Шта предлажу Срби?».
9. Шта предлажу Срби?
«Основна идеја... јесте да се, у првом реду, ниједно рјешење не може било коме наметнути. Неправедан, а не само апсурдан, био би сваки покушај да се оним народима који то желе ускрати право да живе у заједничкој држави – Југославији. Са друге стране, недемократски би било спречавати било који народ да изиђе из Југославије уколико то жели и ако је то технички могуће, односно ако не угрожава иста права другог народа на тој територији.
...
Држава Југославија постоји у свом државно-правном континуитету, који не може бити прекинут ничијом једностраном акцијом. За неке грађане и народе држава Југославија је непролазна вриједност и као таква не може нестати нити бити укинута, као што не може бити ни наметнута онима за које не представља вриједност. Меру интегрисаности у заједничкој држави Југославији не могу народи наметати једни другима. Ни један народ не може насилно бити задржан у заједничкој држави Југославији, нити из ње може бити изведен, било дјелимично или у цјелини.
...
Нема начина, осим бруталне силе, на који би се српски народ у БиХ одвојио од Југославије и лишио заштите својих интереса у савезној држави. Све слободе и права српског народа, његов економски, културни, вјерски и политички живот зависе од опстанка у једној држави, на коју српски, као и сваки други југословенски народ, има право.
...
Једини пут за очување Југославије и Босне и Херцеговине јесте пут демократског договарања, без примјене силе и без наметања својих рјешења другима. Право народа на самоопредељење, укључујући и отцјепљење, може бити ограничено само истим таквим правом другог народа.«
10. Лисабонски споразум
Иако у овом прогласу странка српског народа каже да «нема начина, осим бруталне силе» да је неко одвоји од Југославије, опасност од рата је натерала српско вођство да пружи суштинске уступке: пристанак на одвајање од Југославије и пристанак на целовиту државу Босну и Херцеговину. Као минимум заштите Срби су захтевали принцип етничке регионализације.
Предлог су западне државе, учеснице разбијања Југославије, сматрале прихватљивим па је у име самозване «међународне заједнице» португалски дипломата Жозе Кутиљеро понудио споразум за разрешење кризе у Босни и Херцеговини. Тај предлог је назван Лисабонски споразум или Кутиљеров план. Понуђен је муслиманској, српској и хрватској страни на преговорима у Лисабону 21.фебруара 1992.године и прихваћен је од свих.
Сви су одахнули и прославили догађај којим је отклоњена опасност од рата. А онда је стратешки лажов Алија Изетбеговић поново променио став и повукао сагласност са договора.
Тако су створене претпоставке за почетак суровог обрачуна међу народима.
Многи верују да је повлачење сагласности уследило због наговора америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана који је допутовао у Сарајево одмах након постигнутог договора.
Како год било, утицај западних држава на разарање Босне и Херцеговине био је одлучујући исто као и приликом разарања Југославије.
11. Референдум као Рубикон
Зашто је стратешки лажов Алија Изетбеговић увео свој народ и друге народе у катастрофу грађанског рата?
У емисији «Двије стране Рубикона» водитељ поставља то питање:
«Добро се сјећам, ако сам добро прочитао, у Лисабону сте пристали на договор, а по повратку у Босну и Херцеговину сте од тог договора одустали. Да ли се сјећате зашто сте пристали и зашто сте онда одустали?»
и добија од Изетбеговића следећи одговор:
«Свугдје постоје стратегија и тактика. Људи то често не разликују и бркају. Наша стратегија је била: цјеловита, демократска Босна и Херцеговина. Ови лисабонски разговори, које ви спомињете, били су, колико се сјећам, концем мјесеца фебруара. Једно пет до шест дана прије референдума. Ја сам вам малоприје рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат. Тако да је нама је било изузетно важно да се тај референдум одржи. У тој ситуацији ја сам вербално дао подршку том документу, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Опште је познато да тај папир није никада потписан. Наиме, документ је садржавао и неке позитивне ствари. Гарантовао је цјеловитост босанскохерцеговачке државе у постојећим границама, међународно признатим, и независност земље. Али, имао је и негативну ствар, а то је да је предвиђао етничке регионализације које су за нас биле неприхватљиве. Дакле, било је и добрих и лоших ствари. Ја сам рекао да је то документ који је добар за наставак разговора и да ћемо те разговоре наставити - и ми смо их касније наставили у Бриселу. Али је било неопходно да га не одбијем тада, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону 22. или 23. фебруара, дакле једно седам дана прије референдума, а било је врло важно за Босну и Херцеговину да се референдум одржи.»
(Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.)
Оно што се, дакле, на српском језику назива лаж и превара на муслиманском језику се назива стратегија и тактика.
А на конференцији за новинаре одржаној одмах након повратка из Лисабона стратешки лажов Алија Изетбеговић је говорио сасвим другачије:
(навoдимо према књизи докумената: Мирослав Туђман и Иван Билић: Планови, споразуми, изјаве о уставном устројству Босне и Херцеговине 1991.-1995. ; Загреб, српањ 2005.)
«На састанку у Лисабону закључено је да Босна и Херцеговина остане у постојећим границама, али да се изврши темељита децентрализација тако што ће се основати националне јединице, које ће имати одређену самоуправу, изјавио је на вечерашњој конференцији за новинаре у Сарајеву предсједник СДА БиХ Алија Изетбеговић.
По Изетбеговићем ријечима «концесија СДС-а је што је та странка потврдила интегритет и недјељивост Босне и Херцеговине».
«Наша концесија је што смо прихватили становиту реорганизацију Босне и Херцеговине, која ће уважавати етничке разлоге, иако то раније није био наш концепт», објаснио је предсједник СДА.
Истакнувши да долазе «дани расплета», Изетбеговић је оцијенио да «другог пута није било», те да је у Лисабону «положен темељ, односно принцип, који је одледио једно стање које је трајало посљедњих годину дана у Босни и Херцеговини».
Он је додао да тиме не долази у питање одржавање референдума, те изразио увереност да ће референдум успјети, и да ће Босна и Херцеговина бити независна и призната.»
(Туђман, Билић: документ 33 – ИЗВОР: Вечерњи лист, 24.2.1992.; подвукао Љ.Р.)
Предсједник СДС-а Радован Караџић изјавио је: «Корак који смо направили голем је и епохалан за босанске прилике.» Постигнути договор он је оцијенио као «велик успјех свих трију народа и тријумф толеранције». Своје задовољство Караџић је образложио ријечима: «Промовиран је принцип да БиХ неће бити унитарна, а о свему осталом договорит ћемо се».
«Босну и Херцеговину творит ће конститутивне јединице, а тиме је уклоњена доминација било којега народа», рекао је Караџић, позивајући «да се пушке ставе у шошке». «Прихватили смо непромјењивост граница», додао је он, те напоменуо: «Не претендирамо на припајање нити једнога комадића Босне и Херцеговине Србији.»
Коментирајући најаве проглашење тзв. Босанске Крајине 28. вељаче, Караџић је рекао: «СДС ће зауставити процес који би могао ометати договор; нема потребе за проглашавање крајина.»
Упитан хоће ли Срби изаћи на референдум, Караџић је у одговору најавио такву могућност, додавши да је сада настало ново стање и да, «ако има времена, треба постићи споразум о новом референдумском питању».
(Туђман, Билић: документ 33 - ИЗВОР: Вечерњи лист, 24. 2. 1992.; подвукао Љ.Р.)
12. Директива за пакао
«Ново референдумско питање» муслиманска страна је поставила неколико дана након помирљивих и разборитих речи свих учесника Лисабонске конференције. Оно је садржано у документу «Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета Републике Босне и Херцеговине» који је, према књизи Сефера Халиловића «Лукава стратегија» завршен 25. фебруара 1992. године у Сарајеву. Оно што ће запрепастити свакога ко слуша пропагандни терор о невиним и безгрешним муслиманским анђелима јесте податак да је за рат већ било припремљено 120.000 ( и словима: стодвадесетхиљада !) људи, патриота са становишта муслимана и потенцијалних убица са становишта Срба.
«Наше снаге су организоване у Патриотску лигу БиХ у формације од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи прилив добровољаца, припадника МУП-а БиХ, припадника ЈА, као и снага муслиманског народа ван територије БиХ, што би повећало јачину наших снага на око 150.000 људи.»
(Туђман, Билић: документ 34 : Директива ...; подвукао Љ.Р.)
13. Самоубиство из заседе
Самоубиство муслимана и убиство хришћана резултат је преваре стратешког лажова Алије Изетбеговића који је причом о миру припремио ратну заседу. Сагледаћемо ову «стратегију и тактику» кроз политичку анализу Адила Зулфикарпашића:
«Због чега кантонизацију или регионализацију Босне и Херцеговине изједначавате са опасношћу од грађанског рата? Можда до «крвавих» сукоба у Босни неће доћи?
- Ако Муслимани, односно Изетбеговић и његова странка, мирно прихватају кантонизацију Босне, Срби су већ данас добили више од пола Босне и то потпуно мирним путем. Пазите, прво је стварана атмосфера страха и мржње у Босни, а потом су створене крајине. Већ сада, послије референдума, Срби имају преко 50 одсто територије у својим рукама, а њих је у Босни 33 одсто. Ако ми то мирно гледамо и ништа не радимо, а управо се тако дешава, оствариће се сви великосрпски снови, уз наше, понављам, пасивно гледање и попуштање од стране Алије Изетбеговића и његове странке.
Мислите ли да ће представници Срба у Босни тражити специјалан статус унутар Босне?
- Мислим да ће Срби из тактичких разлога и својих властитих интереса рећи: прихватамо ове границе републике, али тражимо све гаранције за наш народ у Босни. То ће Европска заједница, која не познаје наше прилике, врло радо прихватити. У ствари, Срби су на мала врата добили велику Србију. Они ће створити своју администрацију, остварити своју доминацију и нитко их неће моћи спријечити да се једнога дана припоје Србији. Муслимани живе у градовима и опкољени овако јаким крајинама заправо неће моћи да спроведу ништа. Изетбеговић и његова странка, понављам, није хтјела споразум са Србима, али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве. Па, молим вас, ко то не би урадио? Да ли је ваљало очекивати да Муслимани скоче и ратују? Није. И ништа се није догодило, сем што је још једанпут у историји Босна шапатом пала. Таква политика за мене није политика. То је издаја народних интереса.»
(Адил Зулфикарпашић, подвукао Љ.Р.)
Послушајмо ово важно признање: «Изетбеговић и његова странка, понављам, није хтела споразум са Србима...». Овде се потпуно слажемо са Адилом Зулфикарпашићем.
«... али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве». Веома важно место и ми ћемо се зауставити на овој тврдњи.
Интервју са Адилом Зулфикарпашићем у коме изговара ову реченицу објављен је 25.11.1991.године. Он антиципира будуће догађаје: три месеца пре Лисабонске конференције он види све детаље српске преговарачке позиције, он такође види пакао у који земља улази и националну катастрофу... Па ипак тој анализи недостаје суштински део: он не види да Алија Изетбеговић неће ниједну опцију осим ратне.
«... али је допустила без отпора, да Срби спроведу све своје циљеве». Можемо ли претпоставити да Изетбеговићу није јасно о чему говори Зулфикарпашић? Наравно да не. Можемо ли претпоставити да је Изетбеговић «допустио без отпора да Срби спроведу све своје циљеве»? Наравно да не. У чему је онда разлика међу њима? У томе што је Адил Зулфикарпашић хтео мир и компромис а Алија Изетбеговић исламску државу по цену најстрашнијег рата.
Стратешки лажов све време лаже, у сваком тренутку лаже! Србима је све препустио само зато што зна да ће у последњи час прекинути игру и почети рат! Сви уступци су лажни, само је припрема рата истинита!
Одустајање од Лисабонског договора дакле није загонетно ако се зна да Изетбеговић у сваком тренутку преговора глуми жељу да буде мир тражећи начин да реализује концепт Исламске декларације.
Самоубиство босанских муслимана и убиство хришћана је тако извршено из заседе коју је верско и политичко вођство муслимана темељно припремило. И када Адил Зулфикарпашић каже: «Таква политика за мене није политика» он претпоставља да Алија Изетбеговић тог новембра 1991.године искрено говори оно што мисли. Али ако те искрености нема, то не значи да нема политике, то само значи да је у питању нека друга политика, она што води у рат и која је одговорна за рат.
14. «Патриоте» бране Сарајево
Од оснивања «Патриотске лиге» 10.јуна 1991.године до 02.маја 1992.године протекло је непуних годину дана. Ту је Дом милиције, ту је Патриотска лига ... «Јел’ Сарај’во гдје је некад било“?
«У Сарајеву је поред отпора низа спонтаних група које су се створиле, највећи отпор организирала Патриотска лига. Она је и поднијела онај ударац 2.маја 1992.године када је коначно дошло да судара са Југословенском армијом овдје у Сарајеву и када је Армија била практично истјерана из града.»
(Алија Изетбеговић, говор 12.јануара 1994. године у сарајевском хотелу «Холидеј ин»; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ - одабрани говори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.)
Код «Дома милиције» у Сарајеву, на месту где се Странка демократске акције определила за тероризам, међу првима је извршен један од великог броја ратних злочина над сарајевским Србима. «Патриотизам» муслимана виђен очима српске стране најбоље описује Миливоје Иванишевић у књизи «Злочини над Србима»:
«Сарајево, строги центар главног града БиХ. Егзекуција заробљених припадника ЈНА извршена је 2.маја 1992. Неколико дана пре егзекуцује у насељу Добриња, недалеко од аеродрума, уверени да им се ништа лоше не може догодити, добровољно се предало осам војника ЈНА, углавном резервиста српске националности, који су чинили посаду транспортера. Уместо да буду пуштени, размењени, одведени у заробљенички логор или предати, односно враћени, својој команди, заробљеници су везани одведени у кућу Касима Рујевића где су подвргнути страховитим мучењима групе муслимана који су се наизменично изживљавали над немоћним људима. Осморици војника у међувремену су придодата и четворица цивила српске националности, који су, на жалост, до данас остали неидентификовани и који су подвргнути истој тортури. Ова група од дванаест већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа где је настављено злостављање. Након више дана невиђеног физичког иживљавања сви су побијени у Великом парку код Дома полиције. Њихова тела бачена су и спаљена у контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије Сарајево.»
(Миливоје Иванишевић, подвукао Љ.Р.)
Наставиће се
- Извор
- Љубиша Ристић
Коментара (4) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Стање до 16:00, 20.12.2024.
Грађани Србије имају најповољније мишљење о Русији, док је најнеповољније мишљење о НATO-у, показују ексклузивна истраживања Ипсоса за РТС.
Влада у Триполију, која у ствари контролише тек половину Либије, обзнанила је да неће дозволити прераспоређивање руских снага и наоружања који су, после пада режима Башара ел Асада, остали...
Руски председник предложио је тестирање западних одбрамбених система против нове руске хиперсоничне ракете
Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...
Кијев је прекршио „правила ратовања“ циљајући високог војног официра у Москви, изјавио је Кит Келог
Остале новости из рубрике »
