Као риба у мору

Са Емиром Кустурицом у париској Бастиљи, на генералној проби панк-опере „Време Цигана”. – За вечерашњу премијеру карте одавно распродате.

Париз – Тресе се Бастиља од енергије. Све прашти од фуриозног ритма сценских игроказа који се смењују филмском брзином, хитро а неосетно мењају се џиновске кулисе, оре се соло и хорске песме уз пратњу симфонијског оркестра и чланова бенда „Забрањено пушење”.

На сцени са стотинак певача, глумаца и статиста препотентно се шетају гуске као да у сваком тренутку тачно знају куд су пошле, јуре мотори, скутери, бицикл, мотокултиватор, приколице и један такси. На небу огроман месец, у дубини брда и река, дом за вешање и капије миланске катедрале. Наравно, ту је и ћурка (вештачка), џиновска...

Тако је синоћ изгледала велелепна сцена париске Опере Бастиља током генералне пробе панк-опере „Време Цигана” (према филму „Дом за вешање”) у режији Емира Кустурице, коју су компоновали Дејан Спаравало, Неле Карајлић и Стрибор Кустурица, а чија је гала премијера заказана за вечерас у 19.30, уз најављено присуство директора Токијске опере, њујоршког Метрополитена и Бољшог театра. У опери певачки и глумачки, осим Спаравала и Карајлића, учествују још и Горица Поповић, Стеван Анђелковић, Милица Тодоровић, Огњен Шућур, Маријана Бизумић, Наташа Томић, чланице хора „Врело” из Руме, велики број француских статиста – певача, играча, жонглера, акробата...

Током пробе Емир Кустурица седи у гледалишту, мирно посматра, без интервенција. Око њега и свуда по сали размештени интернационални чланови техничких екипа. Угледасмо и директора светла Мишела Аматијеа који је са Кустурицом радио у филмовима „Андерграунд” и „Црна мачка, бели мачор”, костимографа Небојшу Липановића, сценографкињу Ивану Протић, продуцента, озбиљног и концентрисаног Марка ди Доменика, а из простора за оркестар вирила је глава диригента Зорана Комадине и смешкала се позната лица наших музичара – чланова симфонијског оркестра (у публици и Драган Николић, Здравко Шотра и градски секретар за културу, редитељ Дарјан Михајловић, гости Фестивала српског филма у Паризу). Све је забележено и на фотографијама Драгана Теодоровића Зека, које ће се већ од сутра наћи на изложби у галеријском простору Париске опере.

После спектакуларне завршне сцене, када Горица Поповић заједно са осталим главним јунацима полети у небо (глумци су привезани алкама за дискретно видљиве сајле), чује се глас асистента који најављује свега 20 минута паузе. Париз је утонуо дубоко у ноћ, за оперске мајсторе одмора нема, али је пауза искоришћена за овај разговор са Емиром Кустурицом...

Колика је продукција, колико све ово кошта, ко инвестира?

Све је француска продукција, а о каквим размерама причамо довољно говори чињеница да Опера Бастиља има годишњу донацију од државе 100 милиона евра, а сама обрне још 50 милиона. Значи, говоримо о правом погону као о луксузном, великом броду који има доста новца и веома добре услове, с тим што има проблем са људима који нису у стању да новости у звуку лако сваре. Ово је први пут у мом животу да радим у условима у којима се, и дословце, свака мисао која ми падне на ум одмах реализује. Позориште, сцена, то је крајње апстрактан простор у којем се ствари дешавају много лакше него на филму.

Али, позоришна, оперска сцена има и своја омеђења а Ви волите слободу, ширину без граница?

Да, али ово није класична опера. Она се баш зато и зове панк-опера као комбинација опере, булеварског театра и циркуса. „Време Цигана” је повремено опера, повремено мјузикл и концерт. Оно што је мени најзначајније, а на француском се зове мизансцен, јесте да је редитељ тај који делује у простору и времену, што у савременом филму који ви тако помно пратите то можда више и не постоји као феномен. Простором се не баве, баве се мраком, светлошћу, експлозијама. Мени, као човеку из прошлог века, лако је у позоришту зато што се у простору сналазим као риба у мору те је овај експеримент у ствари само продужена рука оне врсте филма коју сам радио раније.

Како је уопште дошло до свега овога?

По позиву некадашњег директора Салцбуршке а сада Опере Бастиља господина Мортијеа и продуцента Марка ди Доменика. Пошто нас можеш да вежеш за све, али не и за те најозбиљније грађанске забаве као што је опера, онда је то звучало изазовно. Све што сам до сада на музичкој сцени радио остало је на трагу неке моје тинејџерске побуне против света, тираније, „демократије”, тако да је ово идеални естетско-политички акт који ми чинимо у Паризу. Афирмишемо занемарене, унижене, увређене и заборављене и пројектујемо своју енергију која је евидентна. Мени чак и када оспоравају филмове не могу да оспоре енергију, јер они то немају а ја имам.

Какав је заиста Ваш мотив за прихватање оваквог изазова?

Како се ја повлачим у музичко-извођачку мировину, сматрао сам да је опера идеална форма у којој се спајају моје музичке склоности и редитељска способност и којом се „Забрањеном пушењу” оставља један артефакт, док се ја повлачим у друге активности. И то је оно што је у свему овом најдивније. Заједничка опера у Паризу је естетска круна рада „Забрањеног пушења” и седмогодишњег заједничког живота који је обележио читав свет, од Северне Америке и Азије, свугде где је било струје.

А има ли у свему овоме и помало ината према Горану Бреговићу?

Нисам ја тражио да опера „Време Цигана” буде направљена, него други, а питање ината завршава се на питању о ауторству. Једноставно, он није аутор песме „Едерлези”, она је постојала и пре њега, можда чак и хиљаду година. Нисам никакав инаџија, ја сам човек острашћен, али врло брзо заборављам.

Када ће „Завет” у француске биоскопе, када почиње снимање филма о Панчо Виљи?

„Завет” је до сада продат за приказивање у 32 земље, у октобру креће у француске биоскопе, одмах после и у биоскопе Шпаније, Италије и Русије. Треба да завршим филм о Марадони, а идуће године да почнем снимање филма о Панчо Виљи према роману Гиљерма Аријаге и са Хавијером Бардемом у главној улози.

То онда значи опет сложени, раскошни, компликовани и по Вас исцрпљујући филм. Када ћете снимити нешто једноставно, рецимо – двоје се љубе, а једно од то двоје је Жилијет Бинош?

А зашто не Шерон Стон? Такав филм који од мене тражите био би „тренди”! Па не можете да тражите од Бројгела да слика као Рембрант, нити од Марадоне да буде папин изасланик у Африци.

Утисци са Московског фестивала

Московски фестивал, под покровитељством и вођством легендарног руског редитеља Никите Михалкова, пре неколико дана свечано је отворен Кустуричиним филмом „Завет”, а једна од фестивалских целина је и ретроспектива Кустуричиних филмова. После кратког боравка у Москви, видно задовољан пријемом публике и фестивалским наступом, резимирајући утиске, наш редитељ каже:

– Било је пуно смеха током пројекције „Завета”, нарочито током сцене штројења Микија Манојловића, али за мене је највећи утисак што је овогодишње фестивалско издање комплетно у знаку 50-годишњице Калатозовљевог филма „Лете ждралови”. Био сам искрено дирнут када ми је припала част да уручим награде за животно дело глумцима Татјани Самојловој и Алексеју Баталову и што је читава церемонија протекла у знаку исечака из његових и мојих филмова...