Депресија и друштво

Пандемија психоза, фобија и депресија односи данас више живота, укључујући и спортске, од разних вируса

Роберт Енке, голман немачке репрезентације је починио самоубиство. Један од хиљаде оних који свакодневно себи одузимају живот неадаптирани на модерну динамику живота и потиштени психичким поремећајима.

Међутим, тек кад то учини неко са насловних страна, на тренутак се прекине ћутање о друштвеним табуима какви су психичке болести. Док се људи замајавају птичијим,свињским или каквим све не вирусима и наводним болестима, са друге стране психозе, фобије, депресије, синдроми хроничног умора и слично не само да су попримили димензије пандемије, већ узимају далеко више људских живота, одузимајући целом друштву његов „елан витал”. Чак и кад се поведе јавна дебата, као поводом Енкеовог самоубиства, и кад се покушавају да нађу узроци његовог чина, готово никад се не улази у дубљу и детаљнију анализу, зато што би се дошло до закључка да је управо вредносно устројство друштва у ком живимо тотално поремећено. Једноставно, колективној моралној свести друштва и савести појединца било би превише тешко да прихвате одговорност и кривицу за овакве поступке, а сам легитимитет друштва оваквог каквим је створен био би доведен у питање. Због тога он и њему слични не смеју да буду представљени искључиво као „жртве свога доба’’.

Друштво је препуно маскулиним комплексима, остацима мачо резеновања у којем нема ништа стравичније него показати слабост, рањивост или емотивност. Највећа је срамота патити од менталне болести или импотенције, обе као фалусним симболима доминације, мушкости, надметања и издржљивости, а ради се уствари о најобичнијим, природним поремећајима, којих се ни најмање не би требало стидети.

Истовремено, успешно се гаји мит о спорту као феномену и извору здравља, склада тела и духа. Професионални спорт је све друго само не здрав. Спортисти који су досегли своје менталне и физичке лимите не само да антиифламаторима и аналгетицима покушавају да ублаже болове и спреме се за следећу борбу или такмичење већ много њих све чешће посеже за психоактивним лековима и супстанцама. Користи се све, од антидепресива до симпатомиметикума и осталих стимуланата. То што ни у целом друштву није ништа другачије и што стотине милиона људи свакодневно конзумира психоактивна „помагала” изгледа није толико алармантно.

Што год је спорт компетитивнији потребнији су све већи нивои психофизичке издржљивости, па је и веће искушење да се спортисти упусте у кориштење стимулативних супстанци, што дозвољених што недозвољених. Све то, повезано са такозваним победничким менталитетом, који се усађује спортисти од малена и успехом као јединим животним смислом, представља фаталан животни коктел. То можда најбоље илуструје модерни бициклизам који је сушта инкарнација борбе, издржљивости и спремности да се за трон да и живот. Спортиста кад престане да побеђује престаје да постоји, јер не види смисао ван уског спортског микросвета који диктира вредности. Пре неко време познати бициклиста Марко Пантани је пронађен мртав, сумњало се на самоубиство. Цела Италија је оплакивала„свог” шампиона.

Сва друштва и епохе имале су своје слабости, бруталности и противречности, али главна одлика данашњег је, свакако, очигледно лицемерје. То исто друштво пред којим је Енке и њему слични имао страх и стид да испољи своје слабости и које је створило такав вредносни систем у којем је обичан, излечиви ментални поремећај велика слабост и хендикеп, сада га оплакује и жали за њим.. Иста та јавност, клубови, тренери, спонзори и навијачи, који од играча захтевају да да последњи атом снаге и да остави „срце на терену” (то су у последње време буквално и учинили Пуерто, Фое, Фехер, О'Донел), после ће се заједно окупити у тужној поворци и приредити му спектакуларан опроштај.

У нашем друштву спектакла сваком се додељују улоге. Спортистима као на пример Енкеу или Дајзлеру, који је прекинуо каријеру због депресије, била је додељена улога идола и звезда. Јавност и масе одређују ко су они, дају им улогу и идентитет, а самовредновање њихове личности директно је зависно од одобравања или негодовања масе. Они могу да бирају кад ће спортиста бити херој а кад „шајсе милионер’’. Спортиста је данас јавно добро и тако се јавност према њему односи, све жеље и очекивања се пројектују на њега. Колико он припада свима, а најмање себи најбоље се види на тим спектаклима сахране као што је недавно била Енкеова. Говоре држе разноразни званичници, функционери држе прес конференције, политичари изјављују саучешћа, медији и навијачи походе стадион. Чак ни у моменту смрти породици и најближима се не оставља време за интиму, замиран опроштај од драге особе већ се, као и у свакој режираној представи,до најситнијих детаља планира последњи чин.

Тако трагично преминули спортиста наставља да игра у том театру своју последњу улогу– улогу легенде, која је у друштву спектакла једна од истакнутих протагониста. То, наше друштво спектакла у истоименом делу више него бриљантно описао је Ги Дебор.

Ги Дебор је починио самоубиство.