Срби сами извојевали своје битке за слободу

Сретење је симбол обновљене српске државности који спаја борбу за национално и грађанско ослобођење. Још су западни хроничари, савременици бурног препорода Србије, назвали Србском револуцијом период од устаничког скупа на Сретење 1804. до доношења Сретењског устава 1835. године.

Овај устав је укинут после само 55 дана, услед заједничког притиска турског, аустријског и руског царства које је забринуо "заразан" и "револуционарски" слободарски правни акт.

Насупрот њима, 4.000 посланика и око 10.000 грађана Србије је клицало Уставу Књажества Србског који су дошли на свечано проглашење у Крагујевцу. Била је то коначна победа после два устанка, јер је Димитрије Давидовић написао устав који је укинуо феудални апсолутизам и у центар пажње поставио слободног грађанина.

"Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег", записано је у Сретењском уставу. "Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпоставља се Србин страному. Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се усуди дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбедности, био он ко му драго и откуд му драго".

Османским, хабсбуршким и руским царским канцеларијама био је застрашујући устав проистекао из духа слободних људи који су сопственим снагама васкрсли државу. Иако је Србија још била у вазалном статусу према Османској империји, где је још владало ропство, у њеном врховном закону је наглашено:"Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним". У том тренутку робовласништво још увек постоји у Сједињеним Државама, Русији, Француској, а Велика Британија га је укинула само годину дана раније.

- Срби су се осећали као слободни људи, ствараоци своје државе, па су сматрали и да имају право да одлучују о њој - говорио је др Мирослав Свирчевић. - Темељ српске "сељачке демократије" био је став да је сваки Србин свој газда, а не кмет као у полуфеудалним монархијама. Тако је у 19. веку настао израз "Србија - слободија" али мит о "хајдучкој" Србији која је "реметилачки фактор" на Балкану, пре свега у Хабзбуршкој монархији.

Слободољубиви Срби су у "дивљу" Србију почели да долазе још током устанка, о томе упечатљиво сведочи преписка Димитрија Стефановића из Черевића који је 1808. прелази у Остружницу. Он поручује жени Дафини која је одбила да га прати: "Јављам ти да више никада нећу доћи у Черевић (код Беочина у Срему) јер ја више никада нећу бити под неким властелином".

Дух Српске револуције био је суштински демократски јер је давао шансу сваком одважном и способном, истиче војни историчар Бранко Богдановић

- Устаничке вође, војни и политички лидери, потекли су из народа и били су му блиски - каже Богдановић. - Срби су сами финансирали своје устанке и гинули у њима, учећи на својим грешкама. Зато Србија, за разлику од околних земаља којима су други правили државу, никада није имала страну династију. Дух створен у устанцима утемељио је у Србији специфичан однос према династијама, које су потекле из народа па се сматрало да је легитимно срушити их ако не раде у његовом интересу.

Историчари подсећају да Аустрија и Русија, иако противници Османског царства, нису хтеле 1804. да материјално помогну самоникли србски устанак, јер им је кварио планове о подели Балкана. Наиме, руска царица Катарина Друга и аустријски цар Јозеф Други су још 1783. потписали тајни уговор о подели "европске Турске" у коме није било ни помена о Србији.

- Пре него што су ушли у рат 1787. и 1788. Аустријанци су чинили у великом размеру кораке да организују помоћ србских добровољаца, да би се њом што више користили - забележио је историчар Стојан Новаковић. - Аустријски цар бацио је око поглавито на Београд и Босну.

У аустро-турским ратовима десетине хиљада Срба у добровољачким фрајкорским јединицама стекли су војна знања и ратно искуство. Иако је Беч у три рата остављао Србе на цедилу и склапао мир с Турском, они су успели да изборе 1791. српску кнежинску аутономију и да 1793. повластице прошире на обнову и изградњу цркава, забрану уласка Турака у села и стварање народна милиције. Порта је 1797. званично дозволила и организовање српске народне војске која је са царским трупама ратовала против побуњених јаничара. Кад су 1802. четири јаничарска господара, дахије, преузела власт у Београдском пашалуку и почели газе српске повластице упаљена је варница устанка.

У фебруару 1803. на позив архимандрита Хаџи Рувима и игумана Хаџи Ђере у манастиру Боговађи који је био центар устаничког покрета, састало се 12 србских кнезова да договоре организовање устанка. Следећег месеца Хаџи Рувим симболично из Немањине царске лавре Студенице шаље посланице којима позива народ да се прирема за борбу и писмо шефу аустријске тајне службе Митезеру којим тражи помоћ у муницији.

Дахије којима је србски издајник продао писмо направили су план да побију прво срспке кнезове и угледне људе, затим све који су у предходном рату били старији од 10 година, а остатак би присилили сабљом да приме ислам. Сеча кнезова почела је 23. јануара по старом календару у Ваљевској нахији, која је сматрана најопаснијом, а србски одговор је био муњевит. Сачувани су извештаји аустријских обавештајца, који јављају да становништво пружа отпор и одмеће се у шуме: "Срби 23. јануара против дахија на оружје устали".

Широм Србије планули су турски ханови, дахијске касарне у србским селима, а кнезови су организовали јединице устаника, јер су Срби у Београдском пашалуку већ створили озбиљну и искусну војну организацију.

- Организатори устаника били су образовани свештеници и монаси, команданти и војници били су одважни људи који су стекли ратно искуство као фрајкори у аустро-турским ратовима - каже историчар Борисав Челиковић. - Финансијери устанка потицали су из нове класе "сеоске буржоазије"- трговаца који су се обогатили после увођења повластица добијених после Кочине крајине. Највећи међу њима били су руднички кнез Милан Обреновић и Никола Луњевица. Устанак је од почетка имао национални и социјални карактер и зато га Леополд Ранке, службени немачки хроничар догађаја, врло прецизно назива Србска револуција. Сретењски збор у Орашцу је само симбол, јер устанак није подухват и заслуга једног вође.

Саговорник "Новости" подсећа да је још почетком 20. века велики србски историчар Стојан Новаковић аргументовано доказао да је избор Карађорђа за вожда, господара Србије, у Орашцу креиран као династички мит за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, чиме је суштински замагљена суштина српске револуције.

- Новаковић то износи 1905. кад су Карађорђевићи враћени на власт, што говори о храбрости и истинољубивости тадашњих србских интелектуалаца, што такође није небитно - каже Челиковић. - Он и његови ученици тада су вратили на проучавање великог србског државотворног подухвата. Његову ширину показује прва велика устаничка скупштина у мају 1804. у Остружници. Тек тада представници свих побуњених нахија изгласавају Карађорђа за вожда - ратног вођу, али доносе и прве одлуке о уређењу цивилне власти у устаничкој држави и стварају дипломатију.

Већ на следећој устаничкој скупштини показао се и проблем који ће мучити Србију и у будућности, питање подела и владавине права. Наиме, на скупштини у Пећанима априла 1805. Карађорђе је у револверашком обрачуну убио опонента, орашачког кнеза Теодосија Марићевића и дошло је до прве велике поделе међу устаницима. Доктор права и професор универзитета у Харкову Божидар Грујовић, који је напустио удобан живот и прикључио се устанку, предложио је доношење првог србског устава који би регулисао права и обавезе вожда, војвода, војске и народа.

Предлог су прихватили угледни кнезови из западне Србије Ненадовићи и Обреновићи и сазвали велику скупштину у манастиру Боговађа, где је требала да буде свечано усвојена устаничка "конституција", а Карађорђе "миропомазан" као командант. Међутим, вожд и њему блиске старешине биле су против доношења закона која би им ограничили власт, а подршку му је дала и руска спољна политика која је сматрала да доношење "конституције" претвара Србију у "револуционарно гнездо". Зато је по Карађорђевој жељи скупштина одржана у Борку, где је био окружен својим присталицама. Тада је основан Правитељствујушчи совјет, прва србска влада, али јој нису одређене надлежности, а о уставу није било ни речи. Грујовићу није дозвољено да прочита беседу под именом "Слово", али срећом прота Матеја је сачувао овај документ који је пророчански предвидео шта ће се десити због Крађорђеве тежње ка апсолутизму, самовоље и злоупотреба војвода и кнезова, корупције и катастрофалне спољне политике.

- Први господар и судија у држави јесте закон - записао је Грујовић. - Под законом мораду и господари, поглавари и Совјет Правитељствујушчи и свештенство и војинство и сав народ бити и то под једним и тим истим законом. Закон је држави то што једном човеку храна, пиће, ваздух, одело и кућа, тј. како човек, кад хране, пића и проче нестане, умрети мора, тако и држава без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође и да се сасвим растргне и погине. Гди ди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају но оно што хоће чине, ту је умрло друштво, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустахилук и хајдуклук, само под другим именом.

Вожд је из Борка послао Совјет на чијем челу су били прота Матеја и Божа Грујевић послао у забачени планински манастир Вољавчу. Међутим, они су упорно радили и чекали да вожд схвати да су држави неопходне цивилне власти и закони. То се десило кад је ослобођено Смедерево. Правитељствујушчи совјет је у октобру 1805. позван у некадашњу престоницу деспотовине где су донете прве одлуке о организацији судства у устаничкој држави.

- На известан начин, пре свега је обезбеђена лична и имовинска безбедност грађана - наводи историчар др Гојко Десница. - Речено је да је сваком Србину и великом и малом, и богатом и бедном, слободно долазити у Совјет ради тражења личне заштите.

ОД ПОРАЗА ДО ПОБЕДЕ

У априлу 1815. у селу Неваде одржан састанак војводе Милоша Обреновића и виђених људи Рудничке нахије на коме је закључено да је устанак једини излаз из очајног стања. Трговац Никола Луњевица дао је 1.000 талира за набавку муниције, а Петар Мали, Вукосав из Тавника, и Јокса Милосављевић по 500 талира. Одмах потом почињу први напади на Турке, а Арсеније Лома ослобађа Рудник.

На Цвети, 23. априла, у Такову на народном сабору донета одлука о подизању Другог србског устанка, а Милош Обреновић је изабран за вођу. У новембру 1815. после низа устаничких победа и Милошеве дипломатске акције у Русији, Марашли Али-паша издаје бурунтију о крају рата. Уз помоћ Русије, која је после победе над Наполеоном поново почела да помаже старом савезнику, Милош вешто почиње да осваја аутономију Србије.

На великој народној скупштини у Београду 30. новембра и 1. децембра 1830. у Београду султановим бератом потврђена су права Србије као аутономне кнежевине и права Милоша као србског књаза. С београдских капија су уклоњени турски низами, а на њихова места постављени србски војници у новим униформама

На Сретење 1835. проглашен је Устав Књажевства Србског којим је Србија уређена као земља слободних грађана, једнаких пред законом.

Приредио Борис Субашић,