Амери схватили да ће пљачкаши банака при бекству моћи да управљају семафорима

Постоји више дефиниција „интернета”. Обично се под тим појмом има у виду свеукупност устројстава која су међусобно повезана IP-мрежама. Раније су то били углавном компјутери. Велики и мањи, али увек компјутери који су коришћени за узак круг задатака.
       
Самим тим, и опасности у интернету биле су такође компјутерске: вируси, спамови, губитак података, крађа новца по интернет-банкама, објављивање интимних фотографија звезда...
        
Сада се, међутим, све мења. Да би било јасније, испричаћу неколико догађаја.
        
Августа 2008. године на турском делу нафтовода Баку-Тбилиси-Џејхан дошло је до експлозије. Последице хаварије су отклањане три недеље. Испрва се сумњало на терористички акт курдских екстремиста, поготово што су они за то одмах преузели одговорност.
        
Међутим, трагови никаквих бомби нису пронађени. Осим тога, сам нафтовод је био јако добро чуван, поред осталог и уз помоћ мноштва видео камера, сензора притиска и других модерних направа.
        
Сва та електроника није ни на који начин сигнализирала ни о моћној експлозији, ни о пожару који је уследио. Хаварију је случајно регистровао један од сарадника.
        
Након шест година, у децембру 2014, агенција Bloomberg објавила је – позивајући се на изворе у специјалним службама – да је та експлозија била последица хакерског напада. Непознати злонамерници су успели да продру у унутрашњу мрежу управљања нафтовод преко једне од надзорних видео камера.
        
Испоставило се да је у софтверу те камере постојала слаба тачка која је омогућила да се „вирусом” заразе сви Windows-компјутери система управљања нафтоводом. Тако је у самом нафтоводу био толико подигнут притисак да је дошло до експлозије.
        
Унутрашња мрежа обезбеђења нафтовода била је физички изолована од „великог интернета”. Међутим, и то „утврђено острво” почивало је на истим принципима и технологијама, па ни изолација није помогла.
        
Азербејџан је своје губитке од те хаварије проценио на милијарду долара.
        
У једној од челичана у Немачкој појавио се проблем са високом пећи. Ускоро се сазнало да је штета „значајна”. И у овом случају се испоставило да су компјутери који су контролисали технолошки ланац били заражени вирусом. Тако што је у унутрашњу компјутерску мрежу челичане био убачен „малигни програм” у виду прилога споља апсолутно безопасном писму.
        
Ово је показао званични извештај немачке Федералне управе за информатичку безбедност (Bundesamt für Sicherheit in der Informationstechnik).
        
Научници Мичигенског универзитета истражили су колико су заштићени од спољних утицаја обични амерички семафори. А испоставило се – да нису баш заштићени.
        
Некада је већина семафора функционисала аутономно, према задатом програму. Потом се схватило да „еластично регулисање, у зависности од броја аутомобила на улици, помаже да семафори успешније регулишу саобраћај”.
        
Зато су семафоре почели да опремају сензорима и да их повезују у јединствену мрежу управљања. Ради уштеде, већина таквих умрежавања изван великих градова САД користи радио-везу на фреквенцији 900 МХц и 5,8 ГХц.
        
У суштини, савремено управљање семафорима је IP мрежа као и свима нама добро знани Wi-Fi. Разлика је само у неким особеностима топологије и кодирања сигнала. Никакви пасворди нису предвиђени, систем заштите базира се углавном на егзотици интерфејса: необходни радиомодули не продају се у обичним продавницама електронике.
        
Дакле: доћи до њих – није никакав проблем. А помоћу тог устројства и обично лаптопа научници са Мичигенског универзитета успели су да преузму контролу над безмало 100 раскрсница у једном граду у држави Мичиген (истраживање је обављено уз дозволу локалних власти).
        
Користећи за то прилично једноставну технику, могуће је у сваком граду направити дан „Д”. Примера ради: обезбедити себи након пљачке банке зелени талас на улицама којима си планирао бекство.
        
Амерички научници главном слабом тачком називају – архаичност система управљања семафорима. Указали су да у време када су прављени – нико није размишљао ни о пасвордима, ни о рањивости интернета. Напросто, било је то друго време.
        
Све ово показује нешто што је пре само неколико година изгледало апсолутно тешко схватљиво.
        
Филмова о хакерима који праве дар-мар око себе само уз помоћ тастатуре и свог злог генија, филмаџије су поприлично наснимале. Међутим, у те бајке нико није веровао јер је то све изгледало као нека фантастична и далека будућност. А сада је та будућност већ увелико почела.
        
навике би волеле да је и даље све овако: шницле (реални живот)  посебно, а муве (сајбер-опасности) посебно.
        
Међутим, од тих навика морамо одустајати. Будућност је заиста већ стигла и од ње се не можемо сакрити.

Аутор: Владислав Бирјуков