Стивен Мејер: БиХ на корак до распада

Ово је у интервјуу "Фокусу" рекао професор вашингтонског Универзитета за националну одбрану Стивен Мејер, те нагласио да ће о уставним промјенама у БиХ одлучивати, првенствено, домаћи лидери.

ФОКУС: Званичници САД и ЕУ с политичким лидерима у БиХ поново покушавају на све могуће начине да постигну договор о будућим уставним промјенама. Да ли мислите да ће успети у томе?

МЕЈЕР: Наравно, могуће је да ће политички лидери у БиХ постићи споразум о уставним промјенама. Промјене неће бити успјешне ако су наметнуте споља, или чак усмјерене од спољних утицаја. Лидери три етничке заједнице у БиХ одлучиће о смјеру уставних промјена - ако се догоде и кад. Ови лидери свакако могао писати устав који гради јединствену државу с јаком централном власти у Сарајеву. Али, само Бошњаци желе да то буде тако, па је вјероватно да такав устав неће бити написан. Таква влада онда не би јасно служила интересима Срба и Хрвата. Ако је БиХ стало да буде једна држава, готово сигурно ће бити веома децентрализована. Много је вјероватније да ће БиХ територију разбити у независне дијелове и устав ће бити писан за сваки дио посебно.

ФОКУС: Прошлог мјесеца готово сви политички лидери одбили су понуђени пакет рјешења уставних промјена. Зашто су САД и ЕУ предложиле нешто за шта су већ знали да је неприхватљиво за лидере у БиХ?

МЕЈЕР: Мислим да постоје три разлога због којих су представници САД и ЕУ понудили приједлоге прошлог мјесеца на састанку у Бутмиру. Прво, то је био покушај да се покаже да западне силе још контролишу ситуацију у БиХ. Друго, САД и ЕУ још вјерују у сан јединствене, централизоване босанске државе. Они не могу прихватити чињеницу да је експеримент који је започео 1995. године сада мртав. Вашингтон и европске престонице не могу замислити неки други исход. Могу само прихватити оно што они вјерују да је исправно. Треће, постоји врло мало креативног размишљање званичника САД и ЕУ о Балкану. Они раде с политичким климоглавцима и лично се залажу за рјешења, мисле да су исправни и не могу вјеровати да нико други не може постићи тако креативну алтернативу као они.

ФОКУС: Коме највише одговара тренутна пат позиција у БиХ?

МЕЈЕР: Не мислим да тренутна ситуација одговара било коме у БиХ. Јасно ми је да ниједна од три етничке заједнице није задовољна ситуацијом и западне силе су исфрустриране резултатом да босанско питање није отишло у смјеру у којием су они жељели. Оно што је најважније, без неке врсте резолуције коју би прихватиле све три етничке заједнице, готово да неће бити економског развоја и безбједносна ситуација би се све више могла окренути ка насиљу.

ФОКУС: Као што знате, политички лидери су игнорисали позив лидера СНСД, Милорада Додика, да разговор о промјенама наставе у Бањој Луци. Зашто га онда међународни званичници упорно описују као рушилачки фактор у БиХ?

МЕЈЕР: Одбијање лидера странака да се састану с премијером Додиком у Бањој Луци показује да постоји врло мало заједничких тачака међу њима. Ситуација међу странкама постала је толико непријатељска да изгледа да они имају врло мало тема за разговор. Такође, несрпске странке, поготово бошњачке, не желе да се појаве као субјекти Додикових захтјева. Они треба да показују независност од њега. То је такође, само по себи, знак да ситуација постаје гора. Такође, вјероватно показује да је прудски процес мртав. БиХ остаје ондје гдје је за протеклих годину дана била - на тачки пуцања.

ФОКУС: Да ли мислите да је ова цијела прича о састанциам у Бутмиру и пакет уставних промјена, у ствари, само још један покушај САД да задржи дуже ОХР у БиХ?

МЕЈЕР: Став САД о ОХР јесте дио овог проблема, јер ако лидери у БиХ прихвате Бутмир, онда би ОХР био мање важан и неопходан, гледано из перспективе Вашингтона. За америчке званичнике одбијање Бутмира представља још једнан разлог више за останак ОХР, јер БиХ није напредовала. Већина Европљана је за елиминисање ОХР, док је за САД ОХР обавеза. Амерички ставови укоријењени су у ароганцији, незнању и страху. У ствари, ОХР, као и ПИК постали су бескорисни прије дуго времена и треба да ускоро буду распуштени.

ФОКУС: Хоће ли САД заиста дозволити да контролу у БиХ у потпуности преузме Европа? Шта ће САД изгубити, а шта добити од тога?

МЕЈЕР: Мислим да САД желе да преобрате БиХ у потпуности ка Европи, углавном због тога што САД имају врло важне интересе на другим мјестима, а БиХ није баш важна за САД, иако постоји неколико америчких званичника који остају лично везани за БиХ и за сопствене визије о томе као БиХ мора изгледати. Ови званичници не желе да дозволе Европи одријешене руке у БиХ, јер не вјерују да ће Европа усмјерити БиХ према крају који они желе. Ако Европа у потпуности преузме одговорност за БиХ, ових неколико америчких званичника изгубиће много у смислу престижа, утицаја и осјећаја самозадовољства.

ФОКУС: Да ли је међу тим службеницима и први замјеник високог представника, Рафи Грегоријан, који је већ одавно у сукобу с Додиком и политичарима у РС? Кога Грегоријан, у ствари, заступа у БиХ?

МЕЈЕР: Нећу коментарисати господина Грегоријана, јер ми то не приличи.

Неприкосновено право на самоопредјељење

ФОКУС: Како видите расплет тренутне ситуације у БиХ?

МЕЈЕР: То је посебно тешко рећи. Расплет у БиХ ће углавном зависити од онога што лидери у БиХ желе. То не зависи од онога што странци желе и сваки покушај да се ставе ван утицаја јесте корак у правом смјеру. Људима из БиХ треба да буду пружена иста права на самоопредјељење које је дато многим другим људима у Европи и другдје. Неки западни званичници воле да тврде да је БиХ била у сталном напретку до 1996. године. То није тачно. БиХ никада није била јединствена, централизована држава. Већина "централизације", што смо видјели до 1996, била је нереална. У БиХ, самоопредјељење значи да етничке заједнице, које су реалне основе моћи и интереса, морају бити у могућности да изаберу какве политичке заједнице желе. Ово мора бити урађено по сваку етничку заједницу независно - они морају одговорити на питање да ли они желе или не да буду дио шире, централизоване Босне и Херцеговине. Ако је одговор да, онда етничке заједнице треба да одреде какву државу желе. Ако они не желе да буду дио јединствене, централизоване државе, они би требало да им се дозволи да свака иде својим путем.