Борис Тадић на путу између Горбачова и Коштунице

Дакле, кад већ хоћете, задржите све своје националне митове, али са интересима то неће ићи. Дакле, не морате никад да признате Косово, али прихватите Еулекс; не морате границу с Косовом да зовете државном, али уведите царину и живите с Приштином као са добрим суседом. Дакле, не морате никада да прекидате везе са Републиком Српском, али оно што ће се тамо звати Република Српска више неће бити пуни административни ентитет (ако већ не може да буде државни), него ће бити неки регионални појам са већим утемељењем у народној психологији него у политичкој заснованости. Дакле, Војводину можете да доживљавате као део Србије, али јој дајте такву аутономију са којом би једног дана могла да постане нека врста еврорегије да би могла да буде ваша локомотива за улазак у ЕУ. И да, ваљда ћете се добро закачити за њу да вам не побегне сама.

Да ли је Борис Тадић, који пристаје да тезу да је ближи Бриселу што је Србија мање држава а Војводина више , нека врста прелазног лидера, који би требало да превари националисте и очисти Србију од толико сувишних ствари до којих јој је стало

boris tadic

Не бих дао много на то како је Мирко Цветковић, иначе Земунац, са Чанком договорио да постане држављанин Војводине, иако сам још даље од тога да поверујем како се све то са статутом завршава како ваља. Хајде да не параноишем, али цео овдашњи доживљај политике регионализације своди се на то да регион политички буде што даље од Београда. За то време, исти тај регион ниједну од битних надлежности не предаје локалној заједници, што значи да су региони тек облици параџава, да не постоје да би ефикасно решавали проблеме грађана, што би било блиско европској причи, већ да би правили проблеме престоници. То је већ итекако нашијаначки, а све друго су само финесе над којима ће наредних дана експерти тупити шила.

Важније, међутим, чак и од тог не тако малог питања јесте да је договор Чанка и Цветковића о Војводини заправо показатељ једног лошег државног тренда, за који и ми који га региструјемо и они који га диктирају можемо само да нагађамо где ће се и како завршити. Идемо од почетка.

Кад сам чуо како Цветковић треба да се види са Чанком, негде ми је најближе памети било како се ово војвођанско Гаргантуово младунче досетило да би од премијера могло да избије управљање над још бар једним јавним предузећем, што би била његова цена да подигне руку за првобитну верзију закона о надлежностима. Врага, добио је сва јавна предузећа и још много тога. Добио је заправо све чега је могао да се сети, а Мирко је, ваљда као једини уступак, избио да може да се после састанка у миру божјем врати кући.

Али да се не лажемо, на оној столици прекопута Чанка није заправо седео Мирко. Седео је Борис. Прекопута Бориса није седео Чанак, чак ни Пајтић. Седели су странци. Како вам сада изгледа?

Колико ја могу да укачим Бориса Тадића, ни овај војвођански статут ни закон о надлежностима нису ствари због којих је желео да се бави политиком. Они су нека врста жртве за мир у кући, који опет најмање зависи од укућана. Његов смисао је да брод настави да плови у оном правцу где би Борис желео да стигне, с молитвом да пут буде прави и да оно што дотера до обале још увек може да се зове бродом. Исто то јесте и постављање царине према Косову, и уступци невладиним организацијама после убиства Бриса Татона, и то што све ове године трпи око себе све те економске неолиберале, који му несметано растурају привреду, и то што се сада од њега очекује да одигра важну улогу у Босни тако што ће Милету Додику набити рогове у главу.

Другим речима, Тадић је и сам негде разумео да су му цена уласка у ЕУ уступци чији је заједнички садржилац следећи – да Србија после њих буде мало мање држава него пре. Дакле, у времену од Ђинђићеве владе до краја другог Коштуничиног кабинета стратегија Запада била је да се Србија, како би ишла пут ЕУ, мора натерати да заборави не само своје националне митове већ и своје националне интересе. Начин да се до тога стиге било је непрестано суочавање Београда са кривицом за ратове, где би свако од тих политичких суочавања за килограм смањивало државу и за корак је приближавало Бриселу. Наравно, проблем је што је Србије било мање него пута до Брисела, и што су то сви знали боље од нас. Када је Коштуница Србију опасно приближио Русији, после чега је морао да оде, и када је Тадић показао да му не пада на памет да се удаљава од Москве, дошло је до извесне тактичке промене плана.

Долазак америчког потпредседника Бајдена био је почетак нове приче: дакле, кад већ хоћете, задржите све своје националне митове, али са интересима то неће ићи. Дакле, не морате никад да признате Косово, али прихватите Еулекс; не морате границу с Косовом да зовете државном, али уведите царину и живите с Приштином као са добрим суседом. Дакле, не морате никада да прекидате везе са Републиком Српском, али оно што ће се тамо звати Република Српска више неће бити пуни административни ентитет (ако већ не може да буде државни), него ће бити неки регионални појам са већим утемељењем у народној психологији него у политичкој заснованости. Дакле, Војводину можете да доживљавате као део Србије, али јој дајте такву аутономију са којом би једног дана могла да постане нека врста еврорегије да би могла да буде ваша локомотива за улазак у ЕУ. И да, ваљда ћете се добро закачити за њу да вам не побегне сама.

Суочен не само с тим већ и са једним пожељним моделом политичке комуникације у земљи, коме, подржаном са Запада, непрестано прави уступке, Тадић је, верујем, потпуно свестан тешких уступака са којима је суочен. Сликовито гледано, он је тим својим малим бродом кренуо преко мора, а онда су му рекли да би морао да баци моторе у воду јер загађује околину; он је наставио једрима, а онда су му рекли како је сувише ретро имати једра у боји националне заставе, него да он то баци у море и настави на погон весала. Сада док весла, остаје му да рачуна да ли би могао на другу обалу машући ручицама јер шта му преостаје ако му кажу како с тим веслима не би смео да иде даље. Наравно, Борису снагу да истраје даје то што верује како ће на другој обали наћи и мотор, и једра, а наћи ће се и за пиво. Додатно га охрабрује и то што повремено сврати у неку руску или кинеску луку, и тамо се одмори и опскрби да би могао да настави.

Пре њега, сличну тактику имао је у још тежим околностима Зоран Ђинђић. Када је једног дана схватио да више нема чиме да иде према другој обали и када ја завапио да је преварен и да излази из те игре, метак је већ путовао према њему. Коштуница, опет, посебно кад га је Брисел продао на Косову, веровао је да Србија не треба да се толико нуди, него да за себе, политички ослоњена на Русију, прави сопствену европску причу, а Брисел, ако нас се сети, сети. Наравно, његов проблем био је у томе што те Европе деголовске или бар митерановске, на коју је желео да се угледа, одавно није било нигде осим у његовим књигама. Тек успео је да потроши једну не тако рђаву идеју на тој погрешној перцепцији и чињеници да је имао веома амбициозну намеру, али и ниједно средство којом би могао да је остварује.

Грубо речено, Тадићев пут еклектички је у односу на Ђинђића и Коштуницу. За сада је на том путу видео и неке успехе и неке неуспехе, таман толико и једних и других да нити може да окрене брод назад, нити може да настави напред уверен да ће кад-тад стићи. Ради се, међутим, о томе да, колико год он тешка срца пристајао на велике уступке, али свакако пристајао, претежни део његове екипе то не доживљава на тај начин, већ као неке сасвим логичне ствари које им само пртљаг чине тежим и којих једино има смисла решити се.

За тај свет и Борис и Вук Јеремић су нека врста прелазних лидера, ликова који би требало да преваре националисте, очисте Србију од толико сувишних ствари до којих јој је стало и пошаљу је тамо где треба. Ако ова двојица то неће да раде тако, никакав проблем: Тома и Вучић, људи сличних драмских распона, једва чекају да уђу у своју улогу и не питају колико би то коштало.

Све то значи да наша перцепција о Борису који држи апсолутну власт и води све приче није баш резултат нарочито дубоког размишљања. Пре ће бити да је то утисак узрокован читањем домаћих новина, за које и Борис и његови често, а ових дана посебно, верују да их контролишу, али чим исте те бедне новине престану да ударају по Коштуници, схвати да не контролише ништа, него им је само компатибилан, и то искључиво у тренуцима кад баца у море своје моторе и једра.

Наравно, смисао овог писанија јесте сумња да Борис може успети у својој ризичној акцији слабљења српске државе верујући да је то рационална жртва која га води према Бриселу. Што буде ближи ЕУ, његове алтернативе биће све тање а отпор таквим трендовима, логично, све мањи. Наравно, без икаквих гаранције да ће и стићи тамо где је кренуо, чекаће га улога српског Горбачова, човека са гомилом добрих намера и једним грандиозним поразом. Ако се пак, побуни на тој позицији одакле нема повратка, чека га судбина Коштунице, кога је сменио он, а њега ће смењивати сви – од Динкића и Чеде преко Вучића и Томе, све до јуноша из његових редова.

Наравно, решење је да Србија пре свега мора добити свој државни идентитет, који подразумева артикулацију свих државних интереса, да тај идентитет не буде формиран на имбецилним порукама јавности тужиоца Радовановића, Цветковићевим уступцима Чанку и изручивању новина и новинара Млађи Динкићу. Речју, мајсторе, нека буде да си све урадио за Србију, али једино се никад ниси потукао за њу. Нећеш веровати, али уопште не боли као што прича овај свет из кафића.