Јасеновац из другог угла

Међутим, заједно са књигама које су излазиле у емиграцији, постоји на стотине наслова о Другом светском рату које су писали некомунисти (на српском језику). Некада су их махом писали учесници догађаја, а данас аутори који рат памте само из прича.

Такве књиге не добијају рецензије у штампи, не представљају се на малим екранима, нису на видику особама који деле награде, нити на буџетима државних установа.

Како изостаје медијска пажња, мали су и тиражи, па их можемо видети само у малом броју књижара.

Ово приликом представићу једну од таквих књига, која се недавно појавила из штампе. Аутор је Верољуб Малетић, из Србца код Бањалуке, историчар млађе генерације. Књига се зове ''Горски штаб 314'', што је био шифровани назив Мотајичке бригаде Средњобосанског корпуса Југословенске војске (Дражини четници). Ово је друга Малетићева књига, тј. други део ''Мотајичке трилогије''.

Као пример другачије, а по мом мишљењу праве, историје, књигу ''Горски штаб 314'' наводим из два разлога.

Прво, да би шири круг читалаца уопште видео како те књиге изгледају.

Друго, јер књига описује догађаје у непосредној близини највећег концентрационог логора у овом делу Европе - Јасеновца. Као што и наслов сугерише, Јасеновац није у жижи ауторовог интересовања. Али професионалан опис прилика у области Јасеновца, укључујући и анализу партизанских и четничких јединица које су се ту налазиле, њихов састав, борбене задатке и активности, итд, не само што даје одговор на питање зашто ни партизани ни четници нису ослободили заточенике овог логора - већ то питање чини апсурдним...

Дакле, следе одабрани делови из књиге Верољуба Малетића ''Горски штаб 314'':

КОЗАРАЧКА БРИГАДА У НАПАДУ НА ЖУПУ И МОТАЈИЦУ

Учвршћивање четничке власти и мир који је завладао на подручју Жупе и подмотајичких села највише је сметао комунистичком вођству. Сви њихови досадашњи покушаји да овладају овим просторима и народу наметну своју власт су пропали. Комунистичко вођство је посебно било кивно на народ подно Мотајице, који је листом подржавао четничку власт и спријечио сваку могућност успостављања комунистичких органа власти и њихових војних јединица.

Од почетка рата су се редали комунистички покушаји да освоје терен око Мотајице, али су сви редом пропадали - почев од покушаја да преузму вођство устанка у Вујановића потоку у јесен 1941.године, па преко катастрофалног пораза Пролетерског батаљона на Мотајици 8.6.1942. године, па и брзог одласка 1. пролетерске бригаде у јануару 1943. године. Поред тога што им је ово подручје било значајно због својих природних богатстава и плодне земље, и што су га третирали као мјесто на коме могу да се нахране, обуку и попуне своје резерве, све више је у њима расла жеља за осветом због свих претрпљених пораза.

Због тога су комунисти још у априлу 1943. године почели припреме за прелазак 5. крајишке или како су је чешће звали козарачке бригаде на терен централне Босне. Њихове припреме су биле привремено ометене новом усташко-домобранском офанзивом на Козару која је почела 7.маја 1943. године. Тада се дешава нешто јако интересантно. Штаб бригаде је одлучио да „не прихвата дуготрајне исрпљујуће борбе"5 већ да се маневрима извлаче, односно да пропусте непријатеља да пређе преко њихове територије. Знајући какво је страдање доживио народ Козаре у претходној непријатељској офанзиви у љето 1942. године, ова одлука штаба 5. бригаде је у најмању руку чудна.

Пустити усташе и домобране да десет дана, колико је трајала ова њихова акција крстаре по селима Козаре, оставити им нејач на милост и немилост - нема неког разумног оправдања. Послије ове усташко домобранске акције комунисти су чак констатовали да „први пут у рату непријатељски војници нису узнемиравали малобројне становнике, углавном жене и дјецу, у селима Козаре" и да је „било чак случајева и коректног понашања".6 А зашто је штаб комунистичке бригаде ризиковао животе нејачи на Козари и спријечио борце да се супроставе непријатељу, казују нам они сами у својим изворима, гдје се каже:"Одлуком Врховног штаба почетком маја 1943.године формирана је 12. крајишка дивизија у чији састав су ушле 5. и 12. крајишка бригада, те бањалучки и козарачки партизански одред. Све снаге новоформиране дивизије треба да се што прије концетришу у централној Босни и да отпочну дејства на том терену".7

Били су спремни да жртвују своју нејач, само да би сачували снаге за напад на четнике у централној Босни. То показује знакове њихове патолошке мржње према српском народу на подручју Мотајице, Жупе и остатка централне Босне. (...)

13. јула 1943. године 5. козарачка је добила наређење да упадне на простор сјеверно од Прњавора са циљем разбијања четничке групације на потезу Мотајица - Србац - Царева Гора. До прве веће борбе између дијелова мотајичких четника и дијелова 5. козарачке долази 22. јула у близини Смртића. Иако комунистички извори наводе како су козарчани имали великог успјеха у тој борби, то није тачно, јер сва села сјеверно од Прњавора су и даље у рукама четника.

То видимо и из Наредбе Команде Српског мотајичког четничког одреда од 3. августа 1943. године, којом се одређују правци наступања свих потчињених јединица „ради заједничке акције против комуниста који надиру у правцу нашег сектора".9

Ова акција је изведена 4. августа у садејству са Љубићком четничком бригадом, и имала је за циљ да протјера партизане из Прњавора. Након великих борби на свим прилазима града, и поред почетних четничких успјеха, партизани су ипак, захваљујући тешком оружју које су имали успјели да задрже град. (...)

Да су се мотајички четници брзо прегруписали, односну да је завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која је у новим формацијским јединицама одмах ступила у борбу са партизанским јединицама видимо из извјештаја 5. козарачке у коме се каже да су четници већ 14. септембра извршили напад на Прњавор. Према партизанским изворима „четници су успјели да продру у Прњавор, али по интервенцији 1. батаљона 5. бригаде они су одбијени."13

Комунистички извори даље наводе да су „четници одбачени ка Царевој Гори и Мотајици".14

И из ових партизанских извора је видљиво да њихове јединице више не владају Мотајицом, односно да је завршено прегруписавање мотајичких четника, који су опет потпуни господари Мотајице и околине.

То нам потврђују и Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић у својој монографији о Каоцима, гдје се наводи:"Пета козарачка бригада је дјеловала на терену Мотајице у времену од 28. августа до 16. септембра 1943. године."15

Дакле, козарчани су на Мотајици провели свега 19 дана, док није завршено формирање Мотајичке четничке бригаде, која их је потом протјерала. И то мало времена колико су овде боравили, било је довољно да оставе крваве трагове за собом. У већ поменутој монографији о Каоцима истиче се да је, према извјештају 1. батаљона 5. бригаде, у Каоцима била нека борба са четницима којом приликом су убијена 4 четника. У продужетку се каже: "Тада је убијен Марко Ћирић из Каоца, код крушке Војина Давидовића на цести (у јарку), наводно, као четнички курир, мада је био без пушке."16

Треба напоменути да су писци ове монографије били припадници партизанског покрета, с тога не треба сумњати у вјеродостојност овог податка. Ово убиство је правдано претпоставком да је Ћирић „грешком убијен"17.

Да су те „грешке" биле честе, видимо и из једне кратке депеше коју је 11. дивизија упутила својим јединицама, а тако и 5. козарачкој, у којој се каже:

"Анализирати пред стројем и расправити све случајеве неправилногодноса према народу у досадашњим акцијама."18

Међутим, 17. септембра штаб дивизије добија кратку и јасну депешу од Врховног штаба, која се састојала од једне Титове реченице:

"Предузмите најенергичније мјере за потпуну ликвидацију четника и вршите мобилизацију људства."19

Послије ове депеше услиједио је нови покушај крајишких бригада да овладају простором Јошавке, Мотајице и Чемернице,али без неког већег успјеха. Пета козарачка која је имала задатак да поново овлада Мотајицом била је принуђена на повлачења са ових простора. Ово стално тјерање козарачких Срба да нападају на Србе Жупе и подмотајичких села, које је вршио партијски врх, предвођен претежно несрбима, довело је до појаве масовног дезертирања међу козарчанима.

Увидјевши да су захтјеви које је пред постављала партија неизводљиви и да је немогуће уништити четнике у централној Босни јер уживају велико повјерење народа, велики број прекаљених партизанских бораца са Козаре бјежи из Жупе назад на Козару. Ово је довело до тога да политичко вођство 1. и 2. батаљона одрже војно - политичко савјетовање у Кулашима, 8. децембра 1943. године. На том савјетовању је изнешен податак да је од преласка у централну Босну, па до почетка децембра из 5. бригаде самовољно напустило јединицу и вратило се на Козару 64 борца, међу којима и 22 члана КПЈ.20

Да није све како треба ни међу члановима партије у бригади видимо и из извјештаја Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину који је 12. новембра 1943. године упућен Покрајинском комитету за БиХ, а у коме се за стање у 5. бригади, између осталог каже:

"У партијској организацији осјећа се хабаблук,неправилан однос командног кадра према борцима и недовољно залагање да се борци и политички комесари политички уздигну."21

То политичко уздизање је значило да се сваком борцу усади у главу да су му главни непријатељи четници, а не рецимо, усташе и домобрани који су извршили геноцид на Козари, у љето 1942. године. (...)

А како се провела 5 козарачка на терену Жупе, Мотајице и остатка централне Босне најбоље нам казује податак из књиге „Пета козарачка бригада" у коме се каже:

"Бригада је за ову годину дана много пута прокрстарила у батаљонским, четним и водним колонама, па и у стрељачком строју, с краја на крај централне Босне - од Врбаса до ријеке Босне, од Мотајице до планине Влашић, и за то вријеме водила на стотине већих и мањих борби са непријатељима свих врста. На овој етапи борбеног пута бригаде пало је 250 старих и прекаљених бораца који су у њеним редовима били од дана формирања. Њихова мјеста у строју заузели су нови борци из овог краја, а временом ју је народ прихватио као своју. Процес војничког разбијања четника и политичког освајања терена ишао је споро и мукотрпно, често уз жртве и напоре, који нису увијек и одмах давали резултате."26

На подручју Мотајице четници нити су били војнички разбијени, нити је политички освојен терен. Да је ово тачно свједочи нам брзо протјеривање козарчана са ових терена, од стране четника, као и нова, најжешћа офанзива од почетка рата, коју ће комунисти да изврше на Мотајицу. (...)

ФОРМИРАЊЕ 14 СРЕДЊЕБОСАНСКЕ НОУ БРИГАДЕ - КОМУНИСТИЧКА РЕАКЦИЈА НА МОТАЈИЧКУ ЧЕТНИЧКУ БРИГАДУ

Комунисти су увидјели да њихове летеће јединице које долазе на терен Мотајице не могу да униште четнике који се ту налазе и да бивају брзо протјеране са тог терена, па су одлучили да формирају једну бригаду која би била састављена од бораца са ових терена. Та јединица је требала да служи као логистика летећим, односно пролетерским партизанским бригадама, које би у садејству са њом могли да задају јачи ударац четницима у средњој Босни. Ове комунистичке планове је убрзало формирање Мотајичке четничке бригаде и они 17.10.1943. на Церу, код Прњавора формирају 14. средњебосанску НОУ бригаду, у коју су ушли борци родом из централне Босне, који су се до тада налазили у разним партизанским јединицама.

Разлог формирања ове бригаде, на овим просторима можемо да нађемо у књизи коју је о 14. средњебосанској НОУ бригади написао њен командант Стево Самарџија, а у којој се, између осталог каже: "Најважнији задатак је био слабљење и разбијање четника"33

Ко је овој новоформираној партизанској бригади био главни непријатељ видимо и из првих њених акција. Тако се у већ поменутој књизи каже:" Први борбени покрет на четнике око пл. Мотајице 14. бригада је извела 20. октобра 1943. године. Тога дана је једна патрола 3. батаљона у селу Мишковци дошла у сукоб са мањом четничком групом. При томе су убијена два четника и заплењен један пушкомитраљез."34 (...)

Комунистички прваци ће брзо да увиде да 14. бригада не може сама да се носи са четницима, па ће на овај терен бити послана 12. славонска бригада... (...)

ДОЛАЗАК 12. СЛАВОНСКЕ НА МОТАЈИЦУ

Пошто ни последња комунистичка офанзива на Мотајицу коју је извела 5. козарачка бригада није донијела жељене резултате, а како новоформирана 14. средњобосанска партизанска бригада није била у стању да се сама носи са Мотајичком четничком бригадом, партијски врх је ужурбано спремао нову казнену експедицију на Мотајицу. Овај пут је одлучено да се на Мотајицу пошаље јединица из Хрватске, 12. славонска ударна бригада, која је потпадала под команду партијског врха Хрватске.

Прије доласка на терен централне Босне, ова бригада је извела једну акцију у Хрватској, којом је извршила попуну у људству и наоружању. За нас је та акција битна јер нам показује ко је чинио језгро те бригаде, која је на овим теренима упамћена само по злу. 12. јула 1943. године 12. славонска бригада је извршила напад на казнионицу у Лепоглави, којом приликом је ослободила око 700 затвореника, од којих, према комунистичким изворима је било између 150 и 200 политичких затвореника, а остало су били обични криминалци.42

Већина ослобођених је ступила у редове 12. бригаде.

Ко је у то вријеме могао да буде заточен у Лепоглави?

Свакако не родољуби, устаници, па ни политички противници НДХ, јер су такви одмах убијани или слани у Јасеновац или неки други логор. Чак и комунистички активисти који су представљали опасност за НДХ су убијани без суда или су завршавали своје животе у Јасеновцу, Госпићу или неком сличном логору. Они који су имали среће су доспјевали у неки од логора у Њемачкој, јер су тамо имали пуно већу шансу да преживе, него у Јасеновцу.

Па кога је онда судство Независне Државе Хрватске слало у Лепоглаву? Окорјеле криминалце, убице, пљачкаше - једном рјечју највећи шљам, који је признавао НДХ и као њени лојални грађани извођени су на суд због својих криминалних дијела. Кад видимо ко је чинио језгро те бригаде када је прешла на терен Мотајице, не треба да нас чуди што су починили онакве злочине. Наравно, било је ту и домобрана који су прешли у партизане. Чак и партизански извори ће нам потврдити да је у тој јединици била јако лоша дисциплина. (...)

Шта је био главни циљ њиховог доласка у централну Босну и ко их је послао, казује нам један од политичких комесара у тој бригади Јован Кокот у својим сјећањима:

" У току боравка у централној Босни штаб бригаде имао је стално на уму да је бригаду упутио Врховни штаб НОВ и ПОЈ да разбије, а затим и уништи четнике на Мотајици, а политичким радом међу народом створи услове за мобилизацију нових бораца и организује народне одборе као органе нове народне власти."43

Већина извора се слаже у процјени да је Саву прешло око 1200 бораца ове бригада. То је била најопремљенија и најнаоружанија јединица која је, до тада, крочила на терен Мотајице. (...)

Усљед константног недостатка муниције, суочени са бројчано надмоћнијим и опремљенијим непријатељем, припадници Мотајичке четничке бригаде се повлаче из Српца и прелазе на герилску тактику ратовања.

У исто вријеме 12. славонска креће у чишћење Мотајице „вјерујући да ће њене борбено искусне јединице изаћи на крај са четницима."48

Међутим, није било тако. И сами руководиоци 12. славонске признају да је „бригада у централну Босну дошла неприпремљена за борбу са четницима, јер у Славонији није било четника Драже Михаиловића."49

Бригада је покушала ноћним препадима да изненади четнике, а потом је предузела чишћење јужних обронака Мотајице, уз претходно убацивање ударних група на повољне земљишне објекте, ради спречавања четничког бјекства. У акцији претресања Мотајице, која је трајала 16 сати, припадници 12. славонске су избили и на Градину, али нигдје нису нашли ни једног четника. За свој неуспјех руководиоци бригаде криве обавјештајну службу четника која је на вријеме сазнала за покрет бригаде и због чега је пропала акција.

У првој половини децембра они су још неколико пута вршили претресе Мотајице и њених појединих дијелова, али без успјеха. Како и сам Јован Кокот, политички комесар 3. батаљона 12. славонске истиче:

"Требало је доста времена да се коначно утврди да се четници служе герилском тактиком, коју су усавршили до највишег степена. У томе су постали веома вјешти, лукави и брзи. Уз помоћ обавјештајне службе која се ослањала на народ, четници су редовно обавјештавани о покрету бригаде, чак и о покретима мањих тактичких састава као што су патроле и извиднице."50

У првих мјесец ипо боравка 12. бригаде на овим просторима четници су вјештим маневрисањем избјегавали отворену борбу са надмоћнијим непријатељем и герилском тактиком ратовања стално узнемиравали непријатеља и исцрпљивали његову снагу. То истичу и сами припадници 12. славонске, који кажу:

"Главно тактичко оружје четника биле су дневне и ноћне засједе, које су вјешто постављали на раскрсницама, шумским стазама и појединим узвишењима. Поред тога вршили су и дневне и ноћне препаде на дијелове бригаде када су се они налазили на преноћишту или одмору."51

Колико су партизани били немоћни у борби против четника видимо и из следеће Кокотове изјаве, у којој каже:

" У Славонији је бригада била позната по успјешним нападима на непријатељева упоришта, а на Мотајици је била немоћна у борби против четника. Чишћење четничког упоришта Смртићи може послужити као примјер нашег неуспјеха. У другој половини новембра 1943. са 3 батаљона бригада је опколила село и постепено стезала обруч, јер је поуздано знала да се у селу налази група четника Владе Винчића. Сви становници били су прикупљени у средину села, а потом је извршен појединачни претрес сваке куће, али није пронађен ни један четник с оружјем.52

Поред Владе Винчића, велике заслуге за овако успјешно спровођење герилске тактике имају активни официри на челу са капетаном Сергијем Живановићем који је у то вријеме водио Летећу бригаду, чији је 3. батаљон био састављен од мотајичких четника. Након почетног избјегавања отворене борбе, четници се групишу и Летећа бригада у садејству са Мотајичком и Жупском бригадом врши напад на Прњавор, а потом и на Србац.

Четнички извори биљеже да је: „Мотајичка бригада у садејству са Жупском и Летећом 19.12.1943. године извршила напад на Србац у коме се налазила 12. славонска, исту бригаду разбила и нанела јој губитака 33 мртва и 64 рањена партизана."53

Убрзо након тога, 26.12.1943. године до Нове Веси стижу прве козачке јединице које се у склопу, како то комунисти називају 6. офанзиве, на свом путу према Крајини сукобе са 12. славонском бригадом. Комунистички извори биљеже борбу 12. славонске бригаде против козака и четника у близини Трстенаца и Пасје правде, 2. јануара 1944. године, којом приликом им је погинуо Љубан Беговић, један од водника у 3. батаљону.

Послије овога бригада се повлачи са ових терена и одлази јужно од Бањалуке у реон Теслића. Према партизанским изворима бројно стање 12. славонске 31.12.1943.године било је: „1549 бораца. Од тога је 300 било у расходу, рањено и болесно, а већина се налазила у болницама. Социјални састав: 234 радника и 1205 сељака. Национални састав: 427 Хрвата и 1088 Срба и 34 остале националности. Чланова партије било је 369, кандидата 185, скојеваца 285, дакле више од половине бораца у бригади."54

Овај податак нам је битан, да бисмо га упоредили са каснијим бројним стањем из кога ћемо јасно видјети колике губитке је 12. славонска претрпјела на Мотајици.

„НЕМА ПОВРАТКА У СЛАВОНИЈУ ДОК СЕ НЕ УНИШТИ ПОСЛЕДЊЕ ЧЕТНИЧКО ГНИЈЕЗДО НА МОТАЈИЦИ"

Након проласка козачких јединица, у другој половини јануара 1944. године 12. славонска се враћа на подручје Мотајице. Прво је 19. јануара, заједно са 14. средњебосанском учествовала у нападу на Прњавор, о чему ће касније бити више ријечи, а након тога почиње њен крвави пир у српским селима око Мотајице.

Како нису успјели да изврше постављени задатак и униште четнике на Мотајици, као и да успоставе народне одборе, почели су са страховитом одмаздом над недужним српским цивилима, светећи им се тако због хладног пријема на који су наишли приликом свог доласка и због наклоњености народа четницима.

2. батаљон Мотајичке четничке бригаде је у вишечасовној борби код Палачковаца покушао да заустави продор и поновни повратак 12. славонске у српска села подно Мотајице, али није успио. Ево шта је о тој борби Владо Винчић извјестио Лазу Тешановића, свог претпостављеног команданта, у допису од 9. 2. 1944. године:" Дана 30.1.44. Мотајички (2.) батаљон водио је жестоку борбу са партизанима у Палачковцима и Шерегу и након 4 сата жестоке борбе морао је да одступи услед немања муниције, а и услед много надмоћнијег непријатеља. Партизанске снаге које су продрле у Горње Смртиће почеле су да пале све четничке куће, а Винчића све, без обзира да ли се налазе у четницима или не. Укупан број запаљених кућа је 22. Поред попаљених кућа извршили су пљачку тако да поједине породице немају средстава за живот и остале су без игдје ишта. Неке су породице од стране комуниста биле истјеране из нашег сектора са наређењем да морају ићи у Дервенту, али смо то спречили и те породице пребацили на сектор Љубићке бригаде. Све остале породице чије су куће запаљене морале су да се крију испред партизана јер су их тражили да их све предају усташама у Дервенту."55

Ево како је спаљивање и пљачкање кућа у Смртићима описала Нада Врачевић, преживјели свједок:

"...А ми дјеца смо имали свако своју кокош коју храни. Ја почнем јаукати што сте ви моју кокош ухватили. Пусте они моју кокош. Кажем ја де пустите и ону од брата. Пусте они и њу. Кад у тору опали пушка. Једним метком је убио све троје крмака у тору. Набацише опне крмке на кола. Матера и брат су се сакрили и гледали из далека, једина сам ја дошла кући. Ал куд год ја макнем неко иде за мном и испитује ме, куд си кренула, ко те је пустио... гдје су други и тако. ал он не вјерује. Кад се дигсо и 6 и седми дим, знали смо да су све наше запалили, јер смо толико зграда имали на имању. Чак су и пчеле запалили."56

Ту своју акцију у Смртићима комунистички прваци из 12. славонске су описали овако:

" Када се бригада враћала на Мотајицу послије непријатељеве офанзиве и ослобађања Прњавора у пролазу кроз четничко село Смртић четници су припуцали из кућа и убили командира 1. чете 4. батаљона Божу Крњчевића, једног од најбољих командира у бригади. Борци 4. батаљона емотивно су реаговали и запалили неколико кућа, казнили и конфисковали њихову имовину."57

Није тачно да су они то урадили зато што су „емотивно реаговали", као и да су они само пролазили кроз Смртиће, већ су они, као што смо видјели из Винчићевог извјештаја, у Смртиће упали након четверосатне борбе. А да дисциплина није била јача страна борцима 12. славонске, казује нам и један од њихових комесара Јован Кокот, који каже:

" Повећани расходи за патролну, извиђачку дјелатност, као и за стражарску службу, увећали су шансе за ситне преступе бораца: тражење хране по кућама, појава алкохолизма и друге слабости."58

Да то нису били ситни преступи бораца и да је пљачка и паљевина од раније била уобичајна за припаднике 12. славонске видимо и из извјештаја политичког комесара 6. славонског корпуса Владе Јањића Цапе, који је још 19. јануара 1944. године извјестио Главни штаб Хрватске:

"12. ударна бригада која се налази на Мотајици бори се са разним тешкоћама као што су на примјер одјећа, обућа и исхрана и иначе тешке прилике, па је у њој политички рад врло слаб. Како је веза с њом врло тешка, не може јој се достављати политички материјал, а од 11. крајишке дивизије не добијају никакву политичку помоћ, то се у њиховом политичком раду осјећа непрекидно слабљење, а њихови поступци су често неправилни. Тако на примјер у предузимању мјера против четничких сарадника увели су разне казне које иду од конфискације имовине до паљења кућа. Због недовољног политичког рада борци праве разне испаде. Појединци се опијају, а догоди се да истуку поједине сељаке или хапсе поједине одборнике.59

Јањић је у свом извјештају констатовао и следеће:

"Код бораца бригаде развила се страховита мржња према четницима и борци изјављују да четнике треба клати, а не убијати."60

Извјештај је завршио следећом констатацијом:

"Одлучили смо да замјенимо 12 НОУ бригаду са неком од наших најбољих бригада."61

Какве је злочине вршила 12. славонска бригада на Мотајици можемо само да замислимо, када је морао да реагује и политички комесар 6. славонског корпуса. Нажалост, то је тек почетак страдања народа подмотајичких села од ових српских крвопија. Ако се присјетимо да је језгро ове јединице било састављено од убица, пљачкаша и разних других криминалаца ослобођених у Лепоглави, онда нас и не чуди шта су све радили. Главни штаб Хрватске није имао на располагању ни једну другу јединицу коју би могао упутити на Мотајицу да замјени 12. славонску, па је, незадовољан због неиспуњавања постављеног задатка, а то је уништење мотајичких четника, извршио смјене на руководећим мјестима бригаде.

Дотадашњи командант бригаде Јосип Антоловић звани Хрват је повучен у Хрватску, а на његово мјесто је постављен Иван Сењук Ујак, који је до тада обављао дужност комесара бригаде. На мјесто комесара постављен је Ивица Миличевић, а за његовог замјеника Душан Дрлић. Укупно је замјењено 9 руководилаца, од команданта бригаде и комесара, преко неких команданата батаљона и њихових замјеника, као и батаљонских комесара и њихових замјеника.

Ова смјена је завршена до 1. фебруара 1944. године, када су сви већ преузели своје нове дужности. Новопостављени командант бригаде Иван Сењук Ујак је још прије два мјесеца упутио писмо штабу 6. славонског корпуса, у коме је између осталог написао:

"Ја као комуниста треба да дам све од себе да дођем до коначног циља. Мислим да бих могао више користити вршећи неку другу војну функцију, јер зато имам жељу већ од прије, а осјећам се и способнијим. На том пољу бих се могао боље развити и више користити нашој борби."62

Његов коначни циљ је био уништење четника на Мотајици, а за спровођење тог плана у дјело он је смислио нешто најмонструозније, што не може смислити нормалан људски ум, а то је такмичење у убијању. Ево о чему се ради: Да би мотивисао своје борце, већином освједочене убице и криминалце, он је са својим штабом осмислио

такмичење између батаљона, чета, водова и десетина за уништење четника. О томе говори и политички комесар 3. батаљона 12. славонске Јован Кокот, који је записао:

" Поред такмичења које је организовао штаб бригаде, у акцију се укључила и скојевска организација за назив најуспјешније јединице. Детаљни план такмичења за сваку чету и вод и за сваку скојевску групу израдио је бригадни комитет СКОЈа. Такмичење

је изазвало интересовање у бораца и старјешина, које је спровођено под паролом:"НЕМА ПОВРАТКА У СЛАВОНИЈУ ДОК СЕ НЕ УНИШТИ ПОСЛЕДЊЕ ЧЕТНИЧКО ГНИЈЕЗДО НА МОТАЈИЦИ."63

Тада почиње хајка на све што је српско. Убице из 12. славонске су убијале сваког кога ухвате и објављивали да су убили четника, само да би достигли што већу цифру, ради побједе на такмичењу. У трећем тому Мотајичке трилогије биће побројане све жртве ових убица, именом и презименом, а сада ћемо приказати само пар свједочења о монструозним злочинима које је починила 12. славонска. У Смртићима су нашли Љубу Живанића који је остао код куће лежећи болестан од тифуса. О том случају Владо Винчић је извјестио Тешановића и Форкапу:

"Кад су га нашли онда су га пекли на ватри и тако мучили да нико не би могао да замисли да се то може да ради од једног човјека. То је учинила 12. славонска."64

(...) Из Лепенице су убили Драгу Вученовића, Миливоја Цвијановића, Душана Врејића, Живка Берића, Богдана Стојковића и многе друге. Сви побројани су били цивили. Драго Ракић је у својим сјећањима рекао:

"Доста су невиног народа побили партизани, посебно 12. славонска. Они су у Брезовљанима наишли на људе који су правили циглу, и свих 7, колико их је ту било, убили. Без икаквог разлога."66

Убили су и Јању Јездимир и Душана Медића из Српца и многе друге који нису били војници. Чак и комунистички писци биљеже:

"Због погрешних информација о српском народу у селима испод и око Мотајице, као четницима наклоњеног народа, ова бригада је, не провјеравајући, ликвидирала многе невине људе у околним селима."67

То су били најтежи дани за народ на подручју Мотајице и околних села, од почетка рата.(...)

У фебруару 1944. године 12. славонска је објавила и тадашње своје бројно стање које је износило:" 989 бораца у строју. Од наоружања имала је 87 пушкомитраљеза и митраљеза, 2 противтенковске пушке, 782 пушке, 25 аутомата, 35 пиштоља, 350 ручних бомби, 70000 метака, 87 товарних коња, 63 самара и 1 топ 45 мм."72

Ако саберемо наоружање које се помиње, и пођемо од претпоставке да је сваки борац имао оружје, не рачунајући пиштоље које су, поред аутомата и пушака носили официри и комесари, долазимо до броја од 896 бораца, дакле скоро 100 мање него што је наведено у овом извјештају. Присјетимо се бројног стања од 31.12.1943., па ћемо видјети колико губитака је до тада имала 12. славонска, а тек су јој предстојали црни дани.

Сазнавши за груписање мотајичких четника на подручју Ножичког и Мартинца 12. славонска бригада ће покушати, у садејству са 14. средњебосанском и 5. козарском да их опколи и уништи, иако су већ раније извјештавали како је Мотајичка четничка бригада уништена. (...)

Свој извјештај, који је 1.марта послао Тешановићу, Винчић завршава ријечима:

"Ова бригада ће да остане непрестано активна и бориће се против партизана све већом жестином само се моли да нам се додијели потребна количина муниције."79

Ову борбу, од 29.2.1944. године, извори 12. славонске нигдје не помињу. Разумљиво, јер су доживјели пораз и били су присиљени на повлачење, од бригаде за коју су већ раније изјавили да више не постоји.

На простору Жупе, око Друговића, Чардачана, Милосаваца и околних села, почетком марта извршена је концетрација Мотајичке, Жупске и Јошавачке четничке бригаде.

У ноћи 5/6. март 1944.године кренуће велика партизанска офанзива на тај сектор. У офанзиви ће учествовати 5 некомплетних партизанских бригада и један њихов одред. Према комунистичким изворима у нападу на четнике учествовали су:„5. крајишка козарачка бригада, 12. крајишка, 14. средњебосанска, 12. славонска и 1. пролетерска са по два батаљона и Мотајички партизански одред. У нападу и гоњењу четника учествовало је 13, а у засједи налазило се 3 батаљона."80

По комунистичким изворима четници су тада страховито поражени и имали су велике губитке. Упоредићемо овде извјештај двије партизанске бригаде које су учествовале у акцији, па ће нам бити јасно колике размјере је имала комунистичка пропаганда, односно колико су износили лажних података. Извор 12. славонске бригаде каже:

"У општем бјежању четници су налетили на 5. козарску и 1. батаљон 12. славонске бригаде. Козарчани су убили 61 четника, а 1. батаљон 12. славонске 13. укупно су убијена 74 четника и заплијењене 74 пушке. Ипак, већа група четника успјела је да се пробије преко терена 1. батаљона 12. славонске код села Кришковци.81

А ево шта козарчани, за које припадници 12. славонске кажу да су убили 61 четника, кажу о губицима које су нанијели четницима који су налетјели на њих у покушају пробоја фронта:

"1. батаљон сачекао је четнике који су одступали према Клашницама и у жестоком сукобу нанио им губитке од 17 погинулих."82

Да не помињемо четничке изворе у којима нема трага ни о тих 17, а камо ли седамдесет и нешто мртвих, довољно је да упоредимо два комунистичка извора и увјеримо се колико - лажу. С тога не чуди што је 12. славонска навела:

" У фебруару, марту и априлу 12. бригада је у садејству са 5. и 12. крајишком, 14. средњебосанском и Мотајичким НОП одредом уништила око 500 четника, 150 ранила и преко 70 заробила. Заплијењено је 12 пушкомитраљеза, око 200 пушака и 3000 метака."83

Овде је нешто друго у питању - све цивиле које су убили у свом сулудом такмичењу, они су подвели под четнике. Јер да су њихови подаци тачни, а већ раније смо се поредећи саме комунистичке изворе увјерили колико говоре неистину, на Мотајици не би био више ни један четник, а видјећемо у наставку да их има неколико стотина. Комунистички извори наводе да је на Мотајици послије завршетка Другог свјетског рата остало преко 150 четника под оружјем...

ИЗВОРИ

5 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић:Пета козарачка
бригада, стр.99
6 исто
7 Исто,стр100
9 АVII к.213,бр.рег.29/5
13 Љ. Боројевић, Д. Самарџија и Р. Башић:
5.козарачка бригада, стр.128
14 исто
15 Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић: Каоци - монографија, стр.144
16 исто
17 исто
18 Менсур Сеферовић: Шоша, стр.183
19 Исто, стр.193
20 Архив VII,к.865,рег.бр.10/5
21 Зборник, том 9,књ.4,док 103
33 Стево Самарџија:"14 средњебосанска НОУ бригада",
Бањалука 1983., стр.68
34 исто
42 Јован Кокот, 12. пролетерска славонска бригада, стр.199
43 Исто, стр.272
48 Исто, стр.271
49 исто
50 исто
51 исто
52 Исто,стр.272
53 АVII,к.205,рег.бр.24/2
54 АVII,к.473-А,рег.бр.10-1/3
55 Извјештај Владе Винчића Тешановићу од 9.2.1944. Документ
се налази у приватној архиви аутора.
56 Изјава Наде Врачевић аутору
57 Јован Кокот, 12. пролетерска славонска бригада, стр. 274
58 исто
59 АVII,к.482, рег.бр.41-1/1
60 исто
61 исто
62 АVII,к.892-А,рег.бр.13/8
63 Јован Кокот, 12. пролетерска славонска бригада, стр.275
64 Документ је у приватној архиви аутора
66 Изјава Драге Ракића аутору
67 Мирко Санчанин и Гавро Мајсторовић: "Каоци - монографија"
74 Документ је у приватној архиви аутора
79 исто
80 АVII,к.866,рег.бр.21/4
81 исто
82 АVII,к.870,рег.бр.9/2, извјештај штаба 5. крајишке од
7.3.1944. штабу 11. дивизије
83 АVII,к.893,рег.бр.9/3