Интервью для Голоса России

Ево како бива у животу. У Москви је почео да ради Омладински словенски клуб. Ко је организатор? Ања Травкина. Најбољи сајт на руском језику посвећен Србији добио је новог главног уредника. Ко је то? Ања Травкина. Треба прецизирати један број телефона за наше спрске послове. Коме да се обратимо за помоћ? Ањи Травкиној. На Интернету се појављују линкови за циклус Држава које нема. Ко их ставља… схватили сте. А затим одједном схватиш да са човеком који је у твом видокругу дуже од годину дана никада ниси направио интервју за Омладински магазин. Наравно, пишеш мејл Ањи и добијаш сагласност. Ето, ми већ седимо у кафеу и разговарамо, а ја се борим са собом и трудим се да не постављам банална питања новинара…


“Све је почело тиме што је у Државној академији словенске културе од друге године био обавезан српски језик”, говори Ања Травкина. Очигледно ништа се не дешава случајно – или је то била промисао или моја предодређеност за словенску тему, зато сам и одабрала овај факултет. Специјализујем се за културе словенског региона – осим српског, знам и пољски, украјински, покушавала сам да учим бугарски.

Сада Ања пише магистарски на тему везану за Пољску, размишља о докторату о Србији. Приватно и на свом факултету предаје српски, положила је са одличном оценом испит из српског на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Да се вратимо уназад. Да ли је постојао неки стимуланс за учење српског, није ваљда учила само зато што је предмет био обавезан?

“Мислим да је стимуланс био наш пут у Нови Сад, који је организовало друштво руско-српског пријатељства на челу са Радом Ковач. После те посете ја сам почела интензивно да проучавам српску културу. Љубав према њој је тешко објаснити, као и љубав према неком човеку, али када дођеш у Србију, шеташ њоме, схваташ да не радиш то тек тако. И у души се рађа осећај да радиш то осмишљено и не ради патетичних идеја”.

Нови Сад је постао омиљени град Ање Травкине:
“Можда зато што је то први српски град у којем сам била. Осим тога, волим бечку арихтектуру и школу, Нови Сад је у том погледу врло сличан украјинском Лавову, који такође веома волим. Волим новосадрски српски говор – тамо врло лепо разговарају и воле свој језик. Њега треба чувати у Војводини. Веома волим Фрушку Гору и манастире који се тамо налазе. Али најважнија српска светиња за мене је честица моштију Светог кнеза Лазара. Овог лета сам имала могућност често да им се поклањам”.

Уз разговор испоставља се да се најпопуларнији сајт о Србији у Русији Српска.ру прави без материјалне надокнаде. Његов главни уредник Ања Травкина констатује: Српско питање није оно на којем може да се заради.

“Мислим да пре свега то радимо за људе, како се из корена не би убијала идеја српско-руског братства, како би у Русији постојала информација о Србији. Али желим да истакнем да сам са својим српским пријатељем створила сајт руссиа-сербиа.цом. Овај пројекат смо замислили ради осветљавања економских односа наших земаља, па и да зарадимо новац. Већ нам се обраћају заинтересоване фирме, али за сада за сајт нема довољно времена”.

Интереси културолога сежу и у економску област?

“Ипак Русија је за Србију један од главних економских партнера. Идеје панславизма и романтичарско расположење слависта 19. века су већ ствар историје. И чини ми се да се сада треба ослањати не само на наше пријатељство као такво, већ и на економске односе – у првом реду. Тада ће и култура Русије долазити у Србију. Између осталог, 27. јануара фонд Руски свет планира да отвори у гимназији у Новом Саду Јован Јовановић Змај своју филијалу – тамо ће бити медијатека, библиотека и мислим да је за Војводину то велики догађај. У целини, да, испада – прво бизнис, онда надградња”.

Вратимо се сајту Српска.ру. Сваки нови главни уредник доноси нову редакциону политику. А шта је са тобом?

“Трудим се да на сајту буде мање радикалних материјала, да не буде аматеризма и непрофесионализма. Повезали смо се са Јеленом Гусковом, специјално за сајт смо почели да преводимо озбиљне српске аналитичаре као што су Вукадиновић, Антонић, тачније трудимо се да дамо објективну информацију. Друга штачка је осветљавање акција које у многоме протичу незапажено. На пример, у Белорусији је организована акција Молитва за Србију, у Санкт-Петербургу активно ради организација Косовски фронт, која организује различите културне манифестације посвећене Србији. На пример, изложбе фотографија, довози у Русију децу са Косова. Све то је неопходно осветљавати, сматрам да су ти људи достојни пажње. Нека то буде мали доприност, али из таквих малих доприноса се образује читав капитал. Наравно, трећи моменат је осветљавање српске културе. Неко од посетилаца сајта написао је коментар, наводно зашто је на српска.ру тако много културних тема и може ли се преко културе објаснити таква појава као што је „уништавање српског и руског народа“. Чини ми се да је корисник сајта претерао. Најважније је да људи спознају своју етничку припадност, а то се васпитава помоћу културе и историје. Човек, који их не познаје, тежиће доминантним културама које га окружују”.

У оваквом тренутку многи воле да започну размишљања о томе да што више буде западне заразе, мање ће бити истинског народног духа и што више буде Мекдоналдса, брже ће се угасити национална самосвест… Али од моје саговорнице, на срећу, нисам чуо таква размишљања. По њеном мишљењу, масовна култура је опасна, тачније култура осредњости и уједначавања.

“Она је опасна, ако човек нема јасно самоопредељење. Ако човек разуме шта овде ради и ко је он, за њега то није опасно. Викати да нас западна култура убија не врши посао. У првом реду треба усмерити напоре у васпитавање код човека који стаса ове рускости или српскости”.

Можда треба почети од школе? Ања, ако би теби дали да у школама разрадиш специјални курс, рецимо историје Словена, на чему би ти у руско-српским односима ставила акценат.

“Ставила бих акценат на 16. век, јер као што је познато, баба Ивана Грозног је била Српкиња, затим на улогу Срба у Отаџбинском рату 1812. године, на истом том Милорадовићу, говорила бих о Србима георгијевској кавалерији. И ако је то московска школа – о помоћи Москве Србији како у руско-турском, тако и у Првом светском рату. И добро би било када би и српским ученицима говорили о оном трагу који је руски народ оставио у њиховој историји – то је одличан начин да се подигне национална самосвест”.

Ања, реци поштено, имаш ли слободно време?

“Све време је нечим испуњено. Чак се не сећам кад сам гледала неки филм на ДВД. А што се тиче хобија, имам их два: ручни рад и спајам корисно и пријатно – преводим”.


Превод као хоби… дивно! Слижу ли на превод озбиљне ствари као што су књиге, програмски чланци, манифести?

“Недавно сам преводила обраћање владе у изгнању Републике Српске Крајине Јужној Осетији о признању њихове независности. Превела сам књигу „Кротка Русија“ Радмиле војновић, за коју је она добила Андрићеву награду. Сада планирам да преведем Женске разговоре Душана Радовића”.

Политика и сви међупартијски спорови су изван твојих интереса?
“Трудим се да се од тога дистанцирам. Комуницирам са демократама, са радикалима и не занима ме ко их финансира, већ шта они чине за јачање руско-српских веза. Српска политика је замршена ствар, и боље је држати се од ње по страни”.
Мудра изјава ученог човека, говори политички коментатор Ксенија Тошић, која нам се придружила.

Назвати младу девојку „ученим човеком“, наравно, помало је високопарно. Али дозволите, како још да се са поштовањем изразимо о човеку који се искрено радује изласку монографије Јована Дучића о Сави Владиславовићу на руском, а уз то воли да слуша Бајагу и Рибљу Чорбу не само задовољства ради, већ и зато што је то добро за учење језика.

“Понекад тако желим да прочитам за своју душу нешто од лепе књижевности, али немам времена – сада читам зборник о животу знаменитих Срба. Стално бирам неке материјале за сајт – нећемо ваљда увек писати о Младићу и Караџићу, тим пре што то није моја сфера, пишем о историјским личностима. У библиотеци стране књижевности читам Часопис матице српске, узимам матиријале и одатле, читам и граматику српског језика, јер језик обавезно треба понављати”.


Никада ниси имала жељу да све оставиш и да неколико дана не радиш ништа?

“У суштини сваки уредник има такве кризе. У једном тренутку почињеш да се питаш – чему то, коме је то потребно и зашто? И одговор на то питање долази сам по себи, ако се бавиш оним послом за који си предоређен. Недавно сам се опет суочила са питањем – има ли смисла то што ја радим? Могу да кажем да сам имала кризу и позвали су ме са телевизије у емисију посвећену Србији. Помислила сам – одговор је дошао сам по себи. Затим, ја читам коментаре на сајту спрска.ру, људи говоре „хвала“, пишу, предлажу помоћ без надокнаде. Онда помислим да није све узалуд”.

Одакле та упорност у теби?

“У Успенском сабору Московског Кремља ми, студенти Академије словенске културе, давали смо заклетву да ћемо служити словенству. Можда је то неко прихватио као формалност. Али ја сам схватила да ћу се бавити словенским питањем, можда је утицала сакралност места где смо давали заклетву: јер Успенски сабор је значајно место за нашу историју… А што се тиче новчане стране посла… Нравно, човек хоће више новца, хоће добра кола, али човек из неког разлога не поставља себи питање шта хоће онај који те је одредио за место на којем се сада налазиш…”

Наш разговор је завршен. Моја саговорница се упутила у библиотеку, ја да пишем материјал. И одмах сам обећао себи да ћу завршити емисију Омладински магазин следећим речима Ање Травкине, изреченим негде у средини нашег разговора, можда чак летимице.

Да, важно је преводити књиге, хуманитарна помоћ је такође важна, али најважније је не остати равнодушним.
И ја сам испунио дато обећање. До нових сусрета!