Седамдесет пета годишњица убиства Александра I Карађорђевића

Годишњица трагичне смрти краља Александра Првог биће обележена у краљевском маузолеју на Опленцу у присуству најближих чланова његове породице и поштовалаца. Председник Тадић полаже венац на Опленцу, а принц Александар и министар Јеремић у Марсеју.

Приликом државне посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, Краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934. заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом.
Убиство и сахрана Александра I Карађорђевића

Почаст краљу Александру

Влада Србије организује данас низ манифестација којима ће обележити 75. годишњицу смрти краља Александра Првог Карађорђевића.

Председник Србије Борис Тадић положиће венац на гроб краља
Александра у цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи, а церемонији
ће присуствовати и чланови дипломатског и војно-дипломатског кора у Републици Србији, као и чланови породице Карађорђевић.

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић и принц Александар
Карађорђевић положиће 9. октобра, у преподневним сатима, венац на
месту погибије краља Александра Првог у Марсеју.

У реализацији програма обележавања 75. годишњице смрти краља
Александра укључени су Министарство рада и социјалне политике,
Министарство одбране, Министарство за дијаспору, Министарство спољних послова и Министарство културе.

На пут у Француску југословенски владар је кренуо са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице "Дубровник" испловио за Француску.

Француска је приредила величанствен дочек Краљу Александру о чему сведоче и филмски записи на којима је забележена читава посета, од уласка у марсејску луку југословенског брода до атентата који се одиграо двадесетак минута касније.

У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу био је предвиђен у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике, док су га у Марсеју дочекали министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савета.

Свечана поворка је нешто иза 16 часова кренула из луке и упутила се према центру бурно поздрављана од великог броја грађана Марсеја.

Када су краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, једана човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо: "Живео краљ"!

Изненада је скочио са десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из револвера испалио више хитаца у правцу краља.

Француски пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, са коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалили неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен.

Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак.

Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова краљ Александар I Карађорђевић издахнуо је не долазећи свести.

Министар Барту је пребачен у операциону салу болнице Божији дом, где је издахнуо. Тешко рањен генерал Жорж успешно је оперисан.

Атентатор, Владимир Георгијев Керин, звани Владо Черноземски, погођен са више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе, пребачен је у канцеларију марсејске службе безбедности, где је и умро.

Испраћај од Сплита до Опленца

Ковчег са телом убијеног југословенског краља је, истим бродом којим је отпутовао Француску, најпре стигао у Сплит, а потом је транспортован специјалним возом, преко Загреба, у Београда.

Краљ Александар је сахрањен 18. октобра на Опленацу у задужбини његовог оца Петра I Крађорђевића.

Стотине хиљада људи целим путем је одавало почаст убијеном владару, а у станицама где воз стајао интонирана је, троделна, југословенска химна (Боже правде - Љепа наша - Напреј заставе славе).

Права верзија трагичне судбине краља Александра, који је био стуб јединствене државе јужних Словена и новог европског поретка на југоистоку Европе, остала је неразјашњена.

Mноги историчари и познаваоци тог времена тврде да иза атентата стоје тајне службе земаља које су тежиле ревизији Версајског поретка (Италија, Немачка, Мађарска), док су извршиоци били чланови усташке организације коју је предводио Анте Павелић и чланови пробугарске струје ВМРО.

Биографија краља Александра

Александар I Карађорђевић, други син Краља Петра I и кнегиње Зорке, рођен је на Цетињу 17. децембра 1888.

Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Александар II. Детињство је провео у Црној Гори, основну школу завршио је у Женеви а школовање наставио у војној школи у Петрограду, а потом у Београду.

Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола.

Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Отоманским царством.

У Првом балканском рату 1912, престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници.

У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустро-Угарске монархије.

Године 1915. нападнута од Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби.

Уз велике губитке српска војска се, заједно са старим краљем Петром и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована.
Смотра гардијских јединица
Smotra Garde.jpg

У његове војничке успехе убраја се и победа на Солунском фронту и на Кајмакчалану.

Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.

Након одлука српске Народне скупштине и Народног већа у Загребу, регент Александар је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, 1. децембра 1918. године.

Овим чином остварени су идеали о уједињењу јужних Словена, за које су се залагали његов отац и деда.

После смрти краља Петра 1921. године постао је краљ, а после заоштравања политичких и међунационалних односа у земљи, које је кулминирало убиством неколико хрватских посланика у скупштини, завео је диктатуру 6. јануара 1929. године и потом прогласио Краљевину Југославију.

Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, Краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике тзв. „интегралног југословенства", која се показала као неуспешна.

У спољној политици, интензивно је радио на склапању међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора.

Његовом заслугом створена је 1921. Мала антанта (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Румунија и Чехословачка).

Савез са Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је савез између Југославије, Румуније, Турске и Грчке.

Године 1922. оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина, Петар, Томислав и Андреј.