Срби у Републици Српској изгубили писмо и име свог језика

Пре десетак година објављен је чланак у Политици о томе шта би Срби требало да науче од Хрвата, па су наведена и два примера. Први се односио на ТВ слику из Купреса, када је после другог упада хрватске војске на згради општине мењана табла , а један њихов повратник рекао је у камеру: „Никад више општина (него опћина) и никад више ћирилица.“ Други се односио на емисију хрватског радија (у Србији нема ни радија Србије, а камоли српског радија, него само Радио Београд), у којој Хрват избеглица говори да се не може вратити у околину Теслића јер неће да гледа ћирилицу и да му син служи у војсци Републике Српске.

Судећи по Дервенти, Српска је учинила много за повратак Хрвата, јер у њој толико доминира хрватска латиница да би пролазник могао помислити да ју је поново окупирала хрватска војска, а ни војске Републике Српске већ одавно нема.

Али, оно што је о значају ћирилице разумео хрватски сељак, не разумеју школовани Срби, иако су то могли научити макар од странаца. Тако је Матија Бећковић на скупу посвећеном заштити ћирилице на Филолошком факултету у Београду пренео како је високи стрaни званичник уверавао владику Јефрема да Срби не треба да страхују од унитаризације БиХ јер имају свој кинески зид – ћирилицу. И заиста, у околностима када нема војске Српске, када се љуља и полиција, а ионако се сваки дан прети поништењем Дејтонског споразума, ништа није логичније него да се српско обележи ћирилицом, бољим чуварем од патрола и граничног камења. Али, Срби слабо уче и кратко памте, па су тако заборавили да је непријатељ, кад год је био у прилици, истовремено сатирао и Србе и њихове симболе. Тако је 1941. страдао митрополит Петар Зимоњић када није могао испунити ултиматум усташког заповедника Сарајева, свештеника Божидара Бралеа: или ће уништити све црквене ћириличке печате, или ће остати без главе.

А откуд је онај Хрват могао знати о значају ћирилице за Србе? Па зна да је она у Хрватској омражена јер значи исто што и Србин. А да је тако било и у БиХ, не сведочи само њена законска забрана у време НДХ него и наредба из тог времена нађена у цркви у Новом Селу код Брода током последењег рата, по којој ћирилицу коначно треба искоренити из Дервенте. Оно што онда није успело усташкој власти, успело је данас самим Србима, и то у Републици Српској.


Д о б р о д о ш л и у з е м љ у ћ и р и л и ц е

Изнад магистралног пута Брод – Бањалука, између села Календеровци и Палачковци, однедавно стоји транспарент с поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ. Он је повод да Срби ставе прст на чело, па ево и овог покушаја.

Пре свега погледајмо има ли у Српској закона који је довео до оволиког страдања ћирилице, највећег откако Римокатоличка црква ради на њеном затирању готово 1000 година., јер је она последња брана римопокатоличавању. Почело је то и много раније, док сви Срби ћирилицу још нису ни били прихватили, на Синоду у Салони ( Сплиту) 1059. г. када је она проглашена ђаволовим изумом, а Методије јеретиком. Запрећено је искључењем из цркве ако се она не напусти, па су се поколебале Чешка, Пољска и Хрватска.

Да будемо прецизни, горе стање било је само у време НДХ, када је ћирилица била забрањена чак и у приватној употреби, и у време комунизма – када су се сви ћирилички натписи у БиХ могли избројати прстима једне руке. Између осталих места, виђена је и у Крајишниковом родном селу Забрђе.

И з г у б љ е н о с р п с к о и м е ј е з и к а

Нема никаквог Закона о службеној употреби језика и писма, него има само оваква одредба у Члану 7. Устава Српске: „Службени језици Републике Српске су : језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“

Завиримо сада и у Устав Федерације БиХ, Члан 6. став 1:

Службени језици федерације су босански језик и хрватски језик. Службено писмо је латиница.“

Боду очи следеће чињенице:

А) Бошњаци и Хрвати су конститутивни народи два пута: у Федерацији БиХ и у Републици Српској, а Срби само једном, у својој Републици.

Б) Латиница за Бошњаке и Хрвате заступљена је такође два пута: у Федерацији БиХ искључиво, а у Српској алтернативно, док ћирилице уопште нема у Федерацији БиХ, а у Српској је има само алтернативно.

В) У Федерацији БиХ бошњачки народ има босански језик, а Хрвати хрватски језик, док су у Српској заступљени језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа.

Г) У целој БиХ Бошњаци имају босански језик и језик бошњачког народа, Хрвати имају хрватски језик и језик хрватског народа, а Срби само језик српског народа.


Г о р е н е г о у в р е м е о к у п а ц и ј е

Понављамо, у целој БиХ, па и Републици Српској изгубио се српски језик, а из јавног живота је нестала ћирилица. Зар је таква Република Српска вредна изгубљених живота српских младића у одбрани народа и стварању Српске, као и невиђених патњи српског народа у стотинама логора? То је много гора ситуација по Србе него у време окупације БиХ када је њоме управљао Мађар Бењамин Калај. Он је забрањивао српско име језика па је био увео ново име : земаљски језик, али не само за Србе него и за остале. Додуше, забранио је и своју књигу о БиХ написану пре тога док је службовао у Кнежевини Србији, јер је у њој писало да је то претежно српска земља.

За потисивање ћирилице ишло се у затвор. Иначе, до доласка Аустроугарске у БиХ, која је увезла око 250.000 католика, Срби мухамеданци писали су ћирилицом и она се код њих звала беговским писмом.Не много раније страни историчар је запазио да се у БиХ није знало за хрватско име, па када Србе католике (Шокце) упита којим језиком говоре, они одговарају: по нашки. Нису хтели рећи да је то био српски језик, као што су говорили Срби, али нису могли рећи ни да је хрватски. У то време мало је било школованих Срба – попови, учитељи , трговци, али они су сматрали узвишеним служити свом народу и учинити га достојанственим и равним другим народима, па је аустроугарска сила морала попустити и у језику и у писму. Србин се више није морао ни одазвати на позив ако није био ћирилички.

Да ли је неко натерао Србе да се расрбе одустајањем од српског имена свог језика, и од свог хиљадугодишњег најпрепознативљијег симбола ћирилице, која је и свето писмо СПЦ? Не, они то чине сами не знајући зашто, и не могу окривити никог другог осим себе. Нема више директива из комитета и цекаа, али док други стварају нове нације и муку муче како да од српског (штокавског) језика створе свој, а да не личи у свему на српски, њима је опет југословенско постајало прече од српског. И то све више како су падали у заборав они који дадоше своје животе за слободу Срба у Републици Српској. Зато они не могу разумети да данас губитак српског имена свог језика, као и нестанак писма, значи сутра губитак имена српског народа и утапања у босански народ. Тако ће се звати данашњи Бошњаци када дође погодно време. Нису они случајно свој језик већ назвали у Уставу босанским!

Али Срби изгледа да нису ни приметили како су преварени у сопственом Уставу. Да не би неко помислио да језик српског народа сутра може бити и босански, како је негде планирано, и двама другим званичним језицима нису дата народна имена, него језик бошњачког народа и језик хрватског народа. А видели смо већ у Уставу Федерације БиХ да је језик бошњачког народа запарво босански језик.

Школовани Срба треба да се стиде због оваквог самопотирања српског народа. Једни због лошег чињења, а други због ћутања.

Ко данас да опомене народ и призове га памети? Они који су поново засејали ћирилицу после престанка комунистичког једноумља дуго су већ одсутни и не зна се да ли ће се и када вратити. Од црквених великодостојника оглашава се само владика Василије ставом да српски идентитет почива на три стуба: вери, језику и писму. Један ако се измакне, руши се све, а ми смо добровољно оборили два: језик и писмо. Чини нам се да у црквама не би требало да прође ниједна проповед без указивања на потребу чувања нашег светог и националног писма ћирилице.


Л и н г в и с т и г л а в н и к р и в ц и з а с л о м ћ и р и л и ц е

Можемо ли се надати очекиваном искораку наших универзитетских професора, нарочито лингвиста, или мудрој речи наших академика?

Први, изгледа, морају да ћуте јер су учинили највеће недело: довели су у заблуду обичан народ да он поред ћирилице има и своју латиницу. А народ као народ, воли све да поједностави, па се још чуди кад неко брине за ћирилицу и овако закључује: ако нам нестане ћирилица, остаће нам наша латиница.

Српски лингвисти су и данас толико омађијани комунистичком идеологијом, југословенством, братством и јединством – како прошлим и садашњим, тако и будућим – да се никако не могу определити за српско. Није онда чудо што су први пут у историји 1993. у српски правопис унели хрватску латиницу, иако су се већ распали и комунизам и југословенство и почеле стварати нове нације. А да би сакрили своје недело – увођења хрватске латинице у српски језик, у приређеном за школе том истом правопису назвали су је „српском латиничком абецедом“. Лингвисти то правдају на два начина. Проф.др Радмило Маројевић (русиста по основној струци) први је написао да Срби имају и своју латиницу уз образложење да је данашњи стандардни хрватски језик преименована варијанта српског језика (његов заперак, како рече проф.др Драгољуб Петровић), уз који иде латиница, па по принципу чији је језик његово је и писмо, ето и српске латинице. По тој памети, ако би Хрвати увели неко ново писмо, Срби би и њега требало да присвоје, да не кажемо да украду, не би ли се још више се на туђем писму обогатили. Тога се ипак не треба плашити јер су Хрвати паметни па ће остати на једном писму, као и сав остали нормалан свет. Истовремено српски лингвисти ће наставити да се хвале богатством од два писма, па макар их оно делило и расрбљавало до последњег.

Други лингвисти тврде да је ова хрватска латиница српска по томе што ју је створио Вук, иако то немају чиме да докажу. Има доказа само да је Вук хтео помоћи Хрватима побољшањем њихове абецеде тако што би у њој било замењено чак 13 знакова. Па, како рече Драгољуб Збиљић, ако је Вук творац те абецеде, зашто би предлагао њено реформисање готово 50%, а да сам то није учинио?

А ф и р м а ц и ј а ј у г о с л о в е н с к о г м о ж е б и т и с а м о на ш т е т у с р п с к о г

Познато је да се између два рата, дакле и пре доласка на власт комуниста, у име југословенства радило на томе да се код Срба развија југословенска култура уместо српске. Томе се, напокон, супротставио велики српски интелектуалац Слободан Јовановић оснивањем 1937. г Српског културног круга, дајући српству првенство у односу на југословенство. У време комунизма он није смео ни да се врати кући из Енглеске, а овде се нису смела штампати његова дела. Али су уместо њега проговорили лингвисти, српски језик назвали српскохрватским, а ћирилици увели конкуренцију у виду хрватске латинице, назвавши је српскохрватском. Та два писма су декларативно била равноправна, али је народ брзо увидео шта се у ствари хоће: заменити ћирилицу латиницом и тако се разрачунати са српским национализмом за вјеки вјеков. Видео је он да је над ћирилицом извршено насиље повлачењем из државне администарције ћириличких писаћих машина и престанком њихове производње у Бугојну. Одједном је она именована назадном, сељачком, националистичком, великосрпском, буржоаском, четничком, сметњом братству и јединству и сл. Па ко би се томе смео супротставити? Један од њих је био велики српски сликар Милић од Мачве, који је још 1961. прочитао у Београду манифест на старословенском језику, тачно у поноћ. Посветио га је сликару Сави Шумановићу, убијеном од усташа и
очију извађених, позивајући младе српске уметнике да се уједине у одбрани ћирилице као гаранта стварне слободе српског народа.

Драгољуб Збиљић , председник Извршног одбора Удружења „Ћирилица“ из Новог Сада, написао је више књига којима је разоткрио штеточинско деловање српских лингвиста. Наравно, у њих не спада, рецимо, Милорад Телебак, чији су чланак „Док буде ћирилице – биће и Срба " хтеле у Српској да објаве само црквене новине. Има у том чланку и оваквог сведочења о насиљу над српским писмом: „Омркне ћирилица, осване латиница“. И сами наслови двеју Збиљићевих књига рекли су суштину: „Српски језик под окупацијом латинице“ и „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу“. Лингвисти о томе ћуте сада као да су у мишјој рупи јер је обелодањен њихов покушај да продуже трајање југословенства, кобног по Србе, и то оличеног у њиховом животном делу – двоазбучју, на којем су стекли титуле и привилегије, па се, ваљда, боје да их не изгубе ако признају да су рашчеречили српски народ на два писма, а направили су једини у Европи изузетак у одређивању два писма за једанн језик.

Када би могао имати имало стида, макар би дао оставку академик Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика, а да су српски лингвисти имали имало научне части, ваљда би међу собом нашли стручњака да их у Одбору предводи, а не би изабрали италијанисту Ивана Клајна коме је основна струка од које се издржава италијански језик, а српским језиком се бави из хобија или зато што нема довољно изграђених лингвиста за српски језик. Ово тим пре што је у време Клајнове незаинтересованости за бригу о ћирилици она пала на најниже гране.

П р е д о л а с к а н а в л а с т к о м у н и с т а п р е д с е д н и к САНУ ј е б и о н а п р а в и о
р а з г р а н и ч е њ е к о р и ш ћ е њ а п и с а м а

Сагласно циљевима Српског културног клуба из 1937. г. деловао је и учитељ данашњих лингвиста председник САНУ Александар Белић, који је у својој граматици из 1940. г. осетио потребу да укаже народу на разграничење: Срби користе ћирилицу коју је уобличио Вук Караџић, док Хрвати и Словенци користе латиницу коју је за њих преуредио Људевит Гај.
После тог разграничења писама имали смо на српском говорном подручју фашизам, ортодоксни комунизам и , у данашње време , комунизам прерушен у мондијализам.Зато данашњи српски лингвисти не смеју у вези с тим разграничењем ни да помену свог учитеља, али ипак стално чачкају по недоказивом Вуковом ауторству хрватске абецеде. А када то нису могли доказати изненадио нас је недавно проф. др Михаило Шћепановић „великим открићем“ у Вечерњим новостима, поновивши оно што се одавно зна – да свој допринос стварању хрватске латинице није дао Вук, него његов сарадник и наследник Ђура Даничић. Истина, овај Србин је чак прешао у Загреб и постао први човек Југославенске академије знаности и умјетности ( заиграо у хрватском тиму – Драгољуб Збиљић ), а Хрвати су од њега прихватили само садашње слово đ уместо двознака dj. Када су Хрвати у првој половини 19. века за свој стандардни језик одабрали српски (штокавски), Срби с Вуком на челу противили су се да се тај језик зове било како дукчије осим српским именом. Одбили су следећа имена: земаљски, илирски, хрватско-илирски за латиничке, а српско-илирски за ћириличке текстове, словински или словјенски и југословенски. Тек после Вукове смрти залагањем Ђуре Даничића и Јована Суботића Југославенска академија се определила за име језика хрватски или српски, а данас српског имена језика нема ни у Хрватској ни у БиХ, па ни у Републици Српској.


С р б и н е в и д е о п а с н о с т

Ако Срби не виде никакву опасност од брисања имена српског језика, погледајмо шта пише академик Василије Крестић у књизи "О називу језика у прошлости Хрватске“: „Срби нису били задовољни решењем да се службени језик Троједнице назове југословенским. Они су били за слогу и сарадњу, за југословенство, али без ичије преваге. У југословенству које им је тада силом наметано непогрешиво су сагледавали вид великохрватства којим је требало избрисати српско име, српско национално осећање па и само српско национално биће.“

Уместо да српски лингвисти зову народ на узбуну, они нам предлажу да ћирилицу чувамо у дуету са латиницом, шест деценија откако је над српским писмом извршено политичко, државно, културно и свако друго насиље. Шест деценија у којима нико српској деци није рекао да је српска ћирилица. Ни код куће, ни у школи, а камоли на факултету. И сада би да своје јагње, које им је декларативно драже и прече од вука, чувају у истом тору. Али, убеђују нас да је то добар вук који жели добро српском јагњету.
Не би било поштено стрпати све лингвисте у исти кош. Тако, проф. др Радмило Маројевић, рекосмо русиста по ужем усмерењу, без милости је за опстанак хрватске латинице у српском правопису, па и по цену сушења ћириличке гране и одвајања од руског духовног стабла. Није ни приметио да је ћирилица сведена у Србији на мање од 2%, а кад се појави на трибини посвећеној одбрани ћирилице, две су му основне поруке: да су енузијасти мало учинили за одбрану ћирилице, те да је добро њу бранити, али не на рачун латинице. Као да је ћирилицу угрозило јапанско писмо.

Нешто је другачији став проф. др Мата Пижурице, најодговорнијег лингвисте за то што се већ четири године чека на донешење новог српског правописа усклађеног с референдумским опредељењем српског народа за српско писмо. Оно је записано у Уставу, али – иако се народ определио за српски језик и ћириличко писмо – Пижурица неће да се та врховна народна одлука унесе и у правопис. Ваљда чека на измену Устава, коју је најавио Ненад Чанак. Или, може уставна одредба о ћирилици у правопис, али уз неко мудро помињање и латинице као алтернативног писма, тек толико да остане нека смутња, да се Срби не уједине у свом симболу. А и најмања смутња у темељном националном симболу, планирана од оних који плаћају за расрбљавање Срба, потребна је и довољна да они и даље остану биполаран народ (проф. Драгољуб Петровић ). Међутим, Пижурица је декларативно свим срцем за ћирилицу, и за то је навео чак 19 разлога у часопису „Хришћанска мисао“, све важнији од важнијег, а ми наводимо само оне под бројевима 13 и 19:

„... Да закључим : ћирилица и латиница – да, латиница и ћирилица, тим редоследом – не, јер то води једназбучности у латиници!“ (Није шија, него врат!)
„Ћирилицу бранимо зато што је наш циљ да ћирилицом пише и наше нерођено потомство – да ћирилицу имају и у потпису и у гробном натпису.“

Види се и из тога да је проф. Пижурица за обавезно двоазбучје, а не види да се оно у јавности већ претворило у једноазбучје у латиници, без обзира на то што су лингвисти декларативно за ћирилицу и формално је ставили на прво место у двоазбучју. Давали су они њој осим првог места и све нове и нове атрибуте: основно, изворно, примарно, темељно и матично писмо, а ње нестаде, и то са највећим убрзањем у време када су је највише бранили. Све су српски лингвисти пробали, само неће да поштују народну вољу исказану на референдуму и записану у Уставу, како би српска деца учила из правописа и уџбеника да Срби имају једно национално писмо – ћирилицу као сав нормалан свет у Европи где другим лингвистима не пада на памет „научна“ идеја да деле своје народе на два писма. Ваљда су други народи по Европи и толико сиромашни зато што немају наше „богатство двоазбучја“ – то чудо од изума баш српских лингвиста за које им је, неправедно, умакла Нобелова награда! Само као таква (једино писмо српскога народа и његовога језика) она може живети пуним животом међу Србима. Све друго своди заступљеност ћирилице на фолклорну меру. Народ је у процепу уизмеђу своје исправне одлуке о писму на референдуму и између друкчије одлуке њихових језичких стручњака. Народ је немоћан да се избори са својом наметнутом му навиком да пише свој језик туђим писмом без исправне одлуке српских лингвиста који би и даље да заблуђују свој народ о могућности очувања ћирилице, ако она има алтернативу. А српски политичари и политиканти, изгледа, у већини разумеју само зашто Европа нема алтернативу, а не разумеју и није их брига што би и ћирилица за српски језик морала да такође нема алтернативу! На то разумевање су и по свом предложеном и усвојеном Уставу обавезни, али они не схватају зашто су у томе обавезни пред Уставом и народом. И они су, изгледа, у процепу између Устава и лингвиста. Све је, дакле, остало на лингвистима.

Срби су разумели опасност од одложеног дејства на њих бачених радиоактивних убојних средстава, али теже разумеју опасност од одложеног дејства двоазбучја, највише кривицом његовог творца – српских лингвиста.

Колико су лингвисти и даље на југословенском уместо на српском путу, сведочи и овај закључак Управе друштва за српскохрватски језик из 1990, узет из једне Збиљићеве књиге, после којег је назив српскохрватски језик остао у српском Уставу из исте године: „Назив српскохрватски језик није никада био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.“ Не само да у томе нема никакве науке, него и да је то смешно, види се из чињенице да и они сада тај језик зову (мада, изгледа, само декларативно, а и даље често пате за тзв. српскохрватским језиком!) ипак српским, а то име је и у важећем Уставу. И уместо да са одласком измишљеног српскохраватског језика оде из Србије из српског језика и припадајућа тзв. српскохрватска латиница, која је уистину хрватска, они се боре за њену коначну победу над српском ћирилицом. На томе би им, да је жив, на успеху у прогону ћирилице могао позавидети и сам Анте Павелић који се пре српских лингвиста укључио у законско затирање српске ћирилице у својој НДХ.

Готово свакодневно слушамо од наших политичара да српски народ неће пристати на ово или оно, а већ је заслугом својим интелектуалаца сам добровољно капитулирао у основном: језику и писму.

Још у време председниковања Биљане Плавшић у Републици Српској Срби су писали њој и Алекси Бухи о опасности од враћања хрватске латинице на улице српских градова, конкретно у Прњавору , и то од стране Петра Душанића, оног који је пред ТВ камерама рекао да су само будале ишле у рат. Духовно будни Срби плашили су се да ће страни фактор, видевши да на поновну латинизацију не реагују ни држава ни народ, разумети да Србима није ни стало до ћирилице и да ће по други пут Србима бити наметнута брозовска „равноправност писама“. Суштину нису разумели ни они, ни сви наредни носиоци власти, све до данас. Тако, ових дана председник Владе Српске госп. Додик често понавља да Српска неће више ништа давати, него ће само вратити отето. Не знамо да ли се отето односи и на српско име језика и на ћирилицу. Или то можда није ни отето, него је само бачено од самих српских политичара, па ће предмет спорења бити електродистрибуција и многе друге ствари, важније од одређења која нас и чине српским народом.

Љ у т и К р а ј и ш н и ц и б е з ћ и р и л и ц е с у и с т о ш т о и љ у т и л а в о в и б е з з у б а

Дакле, ако ми не поправимо стање у Уставу Српске давањем српском језику српског имена и враћањем ћирилице у јавни живот, нико Србе неће озбиљно схватити, па ни појаву поруке у Бањој Луци ЉУТИ КРАЈИШНИЦИ. Без ћирилице на улицама српских градова они могу бити само љути лавови без зуба.

Од педестак Срба у Дервенти и Прњавору, упитаних да ли знају како је законом регулисана службена употреба писма у Српској, нико није знао одговор. Зналац се једва нашао тек у Влади РС, а и он се зачудио да то уопште негог занима. Међутим, сви анкетирани мисле да су оба писма равноправна, али остану без одговора на питање зашто онда нема ћирилице – ако су писма стварно равноправна и ако писма уопште могу бити једно с другим равноправна у истом језику.

Када у Уставу Српске пише да су у службеној употреби ћирилица и латиница, то још не значи да оба морају бити подједнако заступљена, него се касније законом једном од њих мора дати предност, па и прописати казне за непримењивање писма сагласно том закону. А зашто уопште неком писму предност? Зато што подједнака заступљеност писама није могућа чак и уз постојање најбоље воље да се она обезбеди. Кад закон није донесен, кад то готово нико и не зна, па се и не спомиње потреба његовог доношења, онда за ћирилицу у Српској постоји брига колико и за алајбегову сламу. Зато је и ишчезла.

Наравно, ту се мисли на оне који су у прилици да утичу на судбину писма, односно народа, а то су:

– Народни посланици, који су и сами означили своје фирме хрватском латиницом, па је од њих
тешко очекивати да донесу закон који ће их због тога казнити;
– Академици и професори, како средњошколски, тако и универзитетски,
који зависе од власти, а сама власт не држи до ћирилице. Тако су уџбеници бившег министра просвете Сузића латинички да би који комад могао продати у федерацији БиХ и тамо штогод утезгарити;
– Пословни људи којима је новац веома често најузвишенији идеал.

Ту ипак треба правити разлику јер су неки тек одскора раскинули с ћирилицом, разумевши да није добро остати на страни извесног потпуног губитника. Треба признати да није лако остати принципијелан између латиничких Бошњака и Хрвата на једној страни, и готово сасвим латинизиране Србије.

Ако би неко помислио да је службено само оно у шта је укључена држава, ваља одмах рећи да је то погрешно, а што се доказује ставом великог српског научника правника Радомира Лукића да је службено све што је јавно. То би значило да се равномерна заступљеност писама мора приметити првенствено по натписима фирми, а пошто је ћирилица тамо потпуно понижена, нешто крупно није у реду и са народом и са државом.


С р б и н и с у р а в н о п р а в н и у п р и м е н и п и с м а

Наравно да писма као појмови не могу бити равноправна, него могу бити равноправни само људи у коришћењу својих права. Сада се поставља питање о чијем се праву ради, да ли о праву онога ко пише поруку неким писмом да би она могла бити емитована, или о праву пролазника да примајући поруку види свој национални симбол (писмо) уместо њему туђег. Мањкавост Устава Српске и јесте у томе што њиме није заштићен српски национални симбол ћирилица, па му се може потурати нешто друго.

Размотримо сада пример судских пресуда које су, нпр., у Дервенти апсолутно све латиничке. Тј., неколико судија је наметнуло своју вољу десетинама хиљада становника дервентске општине, односно у тој сразмери они имају веће право од осталих грађана. Могуће је чак да је то наметнуо један једини човек: председник суда. Ваљда се из овога види да српски народ у Републици Српској није равноправан с другим народима.

Објективно говорећи, равноправност писама није ни могућа. Ето, Високи тужилачки и судски савет из Сарајева шаље свакоме дописе на босанском језику и латиници. Истина, меморандум је исписан и ћирилицом, али је читав текст латинички.

Обратимо сада пажњу на чињеницу да у Српској не постоји ниједан домаћи производ означен ћирилицом, па ни млеко помужено у српским селима. Доскора се ћирилицом могла подичити само Бањалучка пивара, али откако је умро њен директор Предраг Радић, тамо је умрла и ћирилица. Зар то није доказ да је српски народ на путу потпуног губитка самопоуздања и минимума националног достојанства, те губљења капацитета који мора имати сваки народ да би могао бити на равној нози с другима. Није у питању само посусталост старијег света, с чворугама и ожиљцима од тектонских поремећаја на Балкану, мада је она доминантна. Тако, на слави у селу Доњи Детлак бивши возач трамваја у Сарајеву просто је јаукнуо када је поменута ћирилица: „ Јој, немој о ћирилици, биће опет рата!“ Страх је и код оних који тек почињу да живе јавним животом.Тако, док у српском Уставу још није била устоличена и хрватска латиница, могао се од тек једва пунолетне продавачице бурека у Дервенти сазнати разлог исписивања њене фирме хрватском латиницом: „ Знамо ми да је по Уставу у Српској ћирилица, али ми Срби се морамо прилагођавати.“ Тако она прича, иако српска црква није више у потоку , него расте у центру Дервенте, на Тргу православља, наспрам њене бурегџинице.


С в и С р б и с е н е с т и д е с в о г писма и и м е н а

Ево сада примера како други виде слабост Срба кроз њихово одустајање од ћирилице, јер је рашћириличавање набржи и највидљиви вид расрбљавања. Односно, показаћемо да она мржња Хрвата према ћирилици показана на почетку текста није само њихов екстремни ратни став него и мирнодопски, и да га се не устручавају.

Први пример је одскора и односи се на Србе у Црној Гори.. Према писању Н о в о с т и од 09.08.2009. проф Жељко Ђурковић из Тивта враћен је с граничног прелаза Дебели Бријег јер је имао ћириличку личну карту.

Други пример везан је за Дервенту. Још пре пет година, док се ћирилица у Српској држала колико-толико, славила је једна генерација матураната дервентске гимназије леп јубилеј: 40 година од матуре. Међу давдесетак присутних био је и један Србин. Истински су били срећни, све док није поменута ћирилица. Више пута су жене исказале жаљење због порушености града, а онда се укључио и проф. Звонко Корена речима да то није најгоре што је спопало Дервенту. Онда настави с презиром који је прелазио у гађење : „Ето, дође човјек у Дервенту и на улазу дочекају га велике ћириличне поруке. Чему то служи, коме то треба, куда то води , шта то значи? Ја сам имао разговор са предсједником општине Мирком Џебом и захтевао да се то склони.“ Знао је професор да је присутан и један Србин, али није очекивао његову реакцију, верујући да је и он један од оних који се скупља и увлачи врат, стидећи се свог симбола . Одговори он да не приличи професору Хрвату подучавати Србина шта је српско, те да му ћирилица много значи. Онда постави професору питање: „Ако она није важна за Србе зашто је била забрањена у време Павелића“. А честита Марица Баришић додаде : „И људи због ње убијани.“


С р б и м а ј е у з е т а м е р а

После два-три дана пришао групи Срба на улици један Бошњак економске струке, који је још пре 40 година причао како га је професор на факултету у Осијеку оборио на испиту јер није говорио хрватским језиком. Тај тихи човек, изванредан по свему, овако је реаговао на поменути став проф. Корене: „Не треба претеривати ни у чему“. Што ће рећи, може ћирилица, али не пуним капацитетом.

Занимљиво, сличан одговор се могао чути и 1994. у књижари „Шумадија" у Београду (ћириличка и данас), када је пословођа на чуђење купца што се у целом Београду више не може купити ћирилички календар, одговорио „да смо већ претерали са том ћирилицом“.

А тек данас? Комерцијалиста издавачке куће M e t a p h y s i c a Београд одговара зашто је књига Борисава Јовића „Од Газиместана до Хага“ штампана хрватском латиницом: „Нећемо ми више штампати на ћопавој (Вуковој) ћирилици.“

Застанимо код издаваштва, које немилосрдно брише ћирилицу, и у Србији и у Републици Српској. Књига некадашњег дипломате Владислава Јовановића, такође сведока улоге Слободана Милошевића, објављена је на латиници. А када је проф. др Сава Живанов упитан зашто је његова књига о историји Русије латиничка, одговорио је да је то због Срба у Хрватској !!! Али, оно што највише обеспокојава Србе јесте пример великог песника Добрице Ерића, који је, и усред рата, много пута походио Србе у Српској Крајини и У Републици Српској. У интервјју за неку латиничку кућу у Србији вели да нема ништа против штампања својих дела латиницом!!!

Дакле, могу Срби користити ћирилицу у некој мери пристојности, која не би изазивала подозрење не само код других, него и у својим редовима. То је оно српско скупљање и увлачење врата, односно пристајање на одлику мање вредног народа који нема потребно достојанство да би под истим именом дуго трајао. То је лако видети не само из наведених примера, него и уласком у било коју књижару, где ће се видети раширена пракса да се дела српских књижевника и публициста штампају на хрватској латиници, уз образложење да би их могли куповати Хрвати и Бошњаци и, наравно, националне мањине у Србији. А да ли ови узвраћају на исти начин ? Не пада им на памет, гледају свог посла.

Неко ће рећи, немој купити латиничку књигу. А може ли ићи улицом а да не види латинизацију српског народа натписима разних фирми ? Мањина терорише већину која ћути, а можда више и не примећује да трпи. Као да је поново оживео онај рајински менталитет из турског доба.

А када пролазник упита власнике зашто то раде, почну да муцају:„ Знате, свако нама долази у радњу“, мислећи на Башњаке и Хрвате. Да није у питању само борба за муштерије доказују многи лагањем да латиницу захтева општина „јер ми морамо у Европу“, а најжалоснији је овакав одговор, без икаквог смисла : „ Ја сам провео 5 година у рову".

Народу нема ко да каже да Европа хоће управо супротно: да се негују културе свих народа. Сетимо се да је велики енглески писац Бернард Шо тестаментом оставио новац којим би био награђен онај ко енеглеску абецеду уреди по Вуковом моделу : један знак за један глас, јер је разумео генијалност тог Србина.

И док су Енглези данас прогласили националним симболом двоспратни лондонски аутобус, Срби багателишу своју вредност, можда једину по којој су јединствени у свету.

О небризи за српско праве се већ и шале. Тако, у насељу Бусије код Земуна, где је Шешељ омогућио избеглицама прављење на хиљаде кућа, на питање како им је, овако одговарају пре неколико година : “Па, добро је. Освештали смо чак и темељ за цркву. Једино нам фали 5 до 10% Хрвата или Муслимана.“ А на зачуђен поглед додају : „Нема ко да нас води.“

А како је све то могуће, лако је разумети из књиге Данилевског „Русија и Европа“, где он каже како држава може национална осећања неговати, или затирати. А Иво Андрић у својим „Знаковима поред пута“ пише : „Дуготрајно робовање и рђава политика могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере....“


И т а л и ј а н и к р и в и з а п р и м е н у ћ и р и л и ц е у Б е о г р а д у

Пошто ствари разматрамо на нивоу општине Дервента, размотримо оправданост потребе тамошњих привредника да су им фирме латиничке, па и оне које извозе у Италију. Додуше, фирма „Металац“ у Календеровцима била је све донедавно ћириличка. Закључак је лако извести из понашања самих Италијана.

Пре неколико година на сајму технике у Београду били су ћирилички штандови само једног произвођача кованих ограда из Ћићевца и на десетине излагача из Италије. Посетиоци се обрадовали па питају српског партнера шта је сад то? Овај није разумео смисао питања, непријатно му, па брже-боље кривицу сваљује на Италиајне. Увек вешти трговци, Талијани су се преварили мислећи да ће се додворити Србима, јер су , за разлику од многих Срба, знали да у Уставу Републике Србије пише следеће : „ У службеној су употреби српски језик и ћириличко писмо.“

Како странци доживљавају ћирилицу у духовној сфери може се сазнати од дервентског песника Савка Пецића. Он свеочи да му песници из Португала и Ирана траже слање песама на ћирилици!


Ш т а д а с е р а д и ?

Још пре десетак година био је у „Политици“ чланак којим је све речено у наслову „Писмо је државно питање". Држава није нешто изван народа, баш по оној мудрости : какав народ , таква и влада, односно држава.

Верујемо да Република Српска и ћирилица не могу опстати једна без друге, и да једна другу морају подупирати.

Без државе се не може ништа учинити на националном плану, па се зато народи и боре да имају своју државу, плаћајући то веома често и људским животима.

Очигледно је да страни фактор код доношења одлука итекако држи до расположења у народу у вези с националним интересима, па ће Републике Српске бити онолико колико је жели српски народ. Али, народ мора нечим и показати да стоји иза онога за шта се залаже његово руководство. Ништа једноставније него да се учврсти и уједини у својој светој и лепој ћирилици, истинском драгуљу у ризници светске културне баштине.

Минимум који се треба постићи изменом Устава Српске је : „У службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.Службена употреба других језика и писама регулисаће се законом на основу Устава.“

Законом о службеној употреби језика и писма утврдити да јавни натписи морају бити исписани најмање српским језиком и ћирилиц