Комисија владе РС за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10. до. 19. јула 1995.

На нашем сајту преносимо у интегралном виду реферат Жељка Вујадиновића који је изговорен на Међународном скупу у Москви (22. и 23. април 2009). У последњем броју часописа који је посвећен Сребреници, објављена је скраћена верзија реферата коју је редакција “Двери српских” урадила према своме нахођењу.

Ово је први рад у којем су приказани неки битни моменти организације, начина и резултата рада Комисије Владе РС за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995: разлози формирања, персонални састав, мандат, утицаји спољних чинилаца, резултати, атмосфера и амбијент рада.

С обзиром на ограничени простор, веома је тешко цјеловито приказати дјелатност Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995 (даље: Комисија). Отежавајућу околност представља чињеница да сам ја[1] за члана Комисије именован на самом крају првог дијела њеног рада, када су већ били усвојени Правилник о раду Комисије, формиране њене радне групе и завршен велики дио емпиријског рада. Ипак, можда баш због тога могу да будем објективнији и критичнији према њеном раду и резултатима. И до сада сам у више наврата кроз интервјуе и ауторске радове говорио и писао о раду Комисије.

Постављајући неколико питања за која мислим да би на овој Конференцији била интересантна, покушаћу да донекле освијетлим неке сегменте из рада Комисије. О сопственом виђењу „случаја Сребреница“ упућујем на свој текст Феноменологија Сребренице.[2]

Формирање Комисије

Формирање Комисије било је мотивисано обавезом Републике Српске (РС) да одговори на Одлуку Дома за људска права Босне и Херцеговине[3] (БиХ) од 3. марта 2003.[4] Одлука Дома односила се на 49 пријава које су поднијели најближи рођаци лица пријављених као нестала у јулским догађајима у регији Сребреница 1995, о чијој судбини тада није било поузданих сазнања. Како Дом није био задовољан првим одговором Владе РС[5], услиједила је реакција ОХР. У међувремену је пристигло још 1 800 апликација. Дом је наредио РС да „по хитном поступку“ објави све информације које посједује „а које се односе на судбину и мјеста гдје се налазе нестали“, затим – да открије „све информације … које се односе на локације појединачних и масовних примарних и секундарних гробница жртава догађаја у Сребреници које нису раније објелодањене“, као и да „спроведе потпуну, сврсисходну, темељну и детаљну истрагу о догађајима који су довели до утврђених кршења људских права, како би … чланови породица и јавност сазнали за улогу РС у масакру у Сребреници јула 1995, за њене касније покушаје да прикрије ове чињенице, те за судбину и мјесто гдје се налазе лица нестала у Сребреници у јулу 1995“.[6] У одлуци Дома није прецизирано да ли се ради о лицима из апелација или о свим лицима која су пријављена као нестала.

Суочена са бројним питањима у вези са сребреничким збивањима јула 1995. која су била без одговора (а постављали су их разне институције, удружења и организације), средином децембра 2003. Влада РС била је принуђена да формира Комисију, као своје привремено радно тијело.[7] У обраћању Савјету НАТО 3. новембра 2004 (значи, послије објављивања комплетног Извјештаја Комисије) главни тужилац ICTY Карла дел Понте закључила је да је Комисију „Републици Српској наметнуо високи представник“[8]. Остаје отворено питање да ли су власти РС могле и на друге начине да се баве овим питањима; да ли је нужно било формирање Комисије. Једно је сигурно – РС није више могла нити смјела да игнорише то питање.

Претходни покушаји РС одговори на питање шта се дешавало у Сребреници јула 1995

Још 2002. урађен је Извјештај о случају „Сребреница“ (1. дио) Бироа Владе РС за односе са ICTY и Документационог центра РС[9]. Због осуде ОХР и притиска међународних чинилаца, овај Извјештај Влада РС нија разматрала и није представљао њен званичан документ. Извјештај је осудио тадашњи високи представник Педи Ешдаун. У „изјави за јавност“ Ешдаун је нагласио да је „Извјештај који је данас објављен толико далеко од истине да скоро и није вриједан коментара. То је тендециозан, апсурдан и хушкачки извјештај и надам се да ниједан одговоран политичар не би дозволио да се уз такав Извјештај веже његово име, посебно пред одржавање избора који би требало да буду усмјерени на будућност Босне и Херцеговине, а не на прекрајање њене прошлости“.[10] Шта се то „тенденциозно, апсурдно и хушкачко“ према оцјени господина Ешдауна налазило у Извјештају? Можда то што је у њему констатовано да је у „наводном масакру“ око 2 000 „муслиманских војника“ страдало у борбама а „вјероватно“ око 100 ликвидирано из „личне освете или једноставно непознавања међународног права“.[11] Извјештај је пружио широк преглед догађаја; није био фокусиран на збивања која су била предмет пријава пред Домом за људска права.[12]

Састав Комисије и критеријуми избора њених чланова

Комисија је имала седам чланова. Пет чланова именовала је Влада РС, а двојицу ОХР, односно високи представник. Разумљиво, доминирали су правници, стручњаци за кривично право. За предсједника Комисије именован је Марко Арсовић (судија и адвокат); за чланове: Ђорђе Стојаковић (судија и адвокат, именован за потпредсједника), Милорад Ивошевић (судија), Гојко Вукотић (судија и адвокат), Милан Богданић (шеф Канцеларије Владе РС за тражење несталих). У Комисију је високи представник именовао и историчара Смаила Чекића (именован за потпредсједника) у име породица које су поднијеле апелације и Гордона Бејкона (колико ми је познато – полицијског службеника по професији) као представника Међународне комисије за нестала лица (ICMP). При самом крају рада Комисије (17. маја, оперативно од 25. маја 2004) Влада РС именовала је мене за члана Комисије, на упражњено мјесто отворено одласком Марка Арсовића.[13] Сви чланови Комисије прошли су неку врсту провјере[14] и надлежних институција РС и ОХР.

У РС било је више него тешко пронаћи адекватне људе који би се прихватили обевезе рада у Комисији. Изузев М. Богданића, нико од чланова Комисије из РС раније се није бавио проучавањем догађаја у Сребреници, па ни протеклог грађанског рата уопште. С друге стране, њима су се бавили С. Чекић[15] и Г. Бејкон, радећи у ICMP. Институције у којима су они радили биле су саставиле и спискове несталих лица из сребреничке регије јула 1995.

У раду Комисије, у својству посматрача, стално су били присутни представници ОХР и Тужилаштва Хашког трибунала.

Mандат Комисије

Мандат Комисије био је одређен Одлуком Владе о формирању Комисије. Комисији је задато да транспарентно за ширу јавност, са пуним овлашћењима „предузме све истражне и друге радње у циљу утврђивања пуне истине …“ Такође, наложено је МУП РС, Министарству правде РС, Министарству одбране РС, Генералштабу ВРС и Републичком секретаријату за односе са ICTY да „у потпуности подрже рад Комисије“.

Према Одлуци, мандат Комисије трајао је шест мјесеци од дана конституисања. Комисија је била дужна да Влади подноси мјесечне извјештаје, а најкасније три дана прије престанка са радом – и Завршни извјештај са утврђеним чињеницама.[16]

Практично, задатак Комисије био је да прикупљање одговарајуће чињеничну грађу на основу које би се могли „испитати наведени злочини“, утврђивање наредбодаваца и извршилаца. Поред тога, требало је прикупити одговарајуће информације и о акцији успостављања контроле ВРС над Сребреницом, покушају евакуације становништва, хуманитарној кризи, стању у Поточарима, ситуацији у „мјешовитој колони“, судбини и мјестима несталих лица, локацијама појединачних и масовних гробница, идентификацији жртава. Један од приоритета рада Комисије било је састављање што је могуће тачнијег списка несталих лица, с акцентом на утврђивање судбине лица наведених у Одлуци Дома за људска права од 3. марта 2003.[17]

Лимитирајући чиниоци у раду Комисије

Више чинилаца лимитирало је рад Комисије. Прво, Комисија није била судски орган и није имала мандат да се бави правним питањима, што је надлежност одговарајућих судова. Комисија није имала мандат да обавља ексхумације и идентификације посмртних остатака. Локације масовних гробница (о којима су информације добијене на разне начине) означене су као потенцијалне. Значи, Комисија није могла да утврди укупан број страдалих, затим узрок, начин и вријеме смрти за оне који су ранијим испитивањима тако заведени, као ни да разлучи ко је од њих страдао као жртва злочина а ко на разне друге начине приликом класичног пробоја из окружења 28. муслиманске дивизије из Сребренице. Такође, Комисија је располагала грађом коју је скоро сву већ посједовало Тужилаштво ICTY. С друге стране, Комисији је била недоступна веома значајна грађа, прије свега извјештаји страних обавјештајних служби. Тужилаштво ICTY и поједине институције из Федерације БиХ, посебно Федерална комисија за нестала лица и Министарство одбране Федерације БиХ, нијесу доставили сву релевантну грађу. У суштини, Комисија није располагала инструментима за провјеру вјеродостојности добијених информација. Уз наведено, Комисији је одређено изузетно кратко вријеме за рад, свега шест мјесеци, до 11. јуна 2004. Уз одобрење ОХР, касније је овај рок продужен до 15. октобра 2004. за посао сређивања спискова. Лимитирајући чинилац представљали су и међусобни односи чланова Комисије, односно узајамно неповјерење између „српских“ чланова и чланова које је именовао високи представник.

Редефинисања мандата Комисије

О разлозима редефинисања мандата Комисије могуће је прецизније одговорити на основу Првог прелиминарног извјештаја Комисије од 14. априла 2004.[18] Тадашњи предсједник Марко Арсовић дуже вријеме није долазио у сједиште Комисије, па су Прелиминарни извјештај потписали потпредсједници – Чекић и Стојаковић. Може се са сигурношћу рећи да је његов аутор био Смаил Чекић.[19] Према мојим сазнањима, Прелиминарни извјештај разматран је на сједници Комисије.

У Прелиминарном извјештају, поред осталог, наведено је да институције РС, прије свих Генералштаб ВРС и Секретаријат за односе са ICTY, не сарађују са Комисијом, односно да свјесно опструишу њен рад.[20] Још прије писања овог Извјештаја, у два наврата интервенисао је високи представник[21], а након његовог објављивања – смијенио је челне људе тих институција, те инсистирао код Владе РС и на смјени предсједника Комисије. Рад Комисије ограничио је на два питања: откривање локација масовних гробница и сређивање спискова несталих лица. Запријетио је и урушавањем институција РС и успјех рада Комисије условио прихватањем њеног Извјештаја од стране Дома за људска права Уставног суда БиХ. РС је тада заиста била институционално угрожена.[22]

Сужавање мандата Комисије

Комисија је даљи рад ограничила искључиво на испитивање судбине муслимана Бошњака, односно на тражење информација о локацијама масовних гробница и – примарно у другом дијелу свог рада (од јуна до октобра 2004) – на сређивање спискова несталих лица. Приликом посјете појединих чланова Комисије Тужилаштву ICTY, сугерисано им је да Комисија прихвати „историјски контекст и чињенично стање“ из првостепене пресуде генералу Крстићу од 2. августа 2001.[23] Комисија је сугестију прихватила, навела је у свом Завршном извјештају[24], иако сама формулација није тачна. Након редефинисања мандата, Комисија се уопште није бавила „историјским контекстом“, а тешко се у том оквиру може говорити и о „прихватању чињеничног стања“, поготово оних навода који ни у првостепеној Крстићевој пресуди нису доказани као неоспорни. Важно је нагласити да је и Одлука Дома за људска права од 3. марта 2003. преузела историјски контекст и саме чињенице које се односе на догађаје у и око Сребренице у јулу 1995, а које су садржане у првостепеној пресуди ICTY „Тužilac protiv Radislava Krstića“, oд 2. августа 2001.[25]

Дотадашњи предсједник Комисије Марко Арсовић поднио је оставку. Влада РС је за новог предсједника Комисије именовала дотадашњег члана Милана Богданића.

Организациони рад Комидије

Комисија је формирала три тима од по два члана, који су се бавили појединим специфичним питањима. Дешавањима у „мјешовитој колони“ бавили су се Чекић и Стојаковић; у Поточарима Ивошевић и Вукотић а потенцијалним локацијама масовних гробница Богданић и Бејкон.[26] Грађу коју су доставили МО РС и Генералштаб ВРС прегледали су начелно Чекић и Стојаковић, а ону из МУП РС Ивошевић и Вукотић. Ту ипак није било неке строге подјеле, јер су сви чланови Комисије имали увид у све материјале.

Према овоме принципу написан је и први дио Извјештаја из јуна 2004. Чланови радних тимова написали су поједине дијелове Извјештаја, који су дорађивани и усаглашавани на сједницама Комисије.[27] У другом дијелу свог рада (од јуна до октобра 2004), Комисија се примарно бавила веома захтјевним послом анализирања разних спискова. Ради реализације тог посла, као њено тијело формирана је била посебна Радна група.[28]

Амбијент и атмосфера рада Комисије

Чланови Комисије из РС стално су били оптерећени императивом успјеха Извјештаја, односно његовим усвајањем од стране Дома за људска права Уставног суда БиХ. ОХР је јасно поручио да би у случају неусвајања Извјештаја, РС демонстрирала неспособност да одговори својим обавезама, што би проузроковало тешке институционалне (а не само персоналне) посљедице по њу. Комисија је радила и у амбијенту сталне и стресне трке са временом.

Радну атмосферу употпуњавала су и стална неслагања, а понекад оштра супротстављања између С. Чекића и мене.

[1] Због карактера текста и појединих експликација, понегдје је у изражавању била неопходна употреба првог лица једнине, иначе ријетко присутна у научним текстовима.

[2] Željko VUJADINOVIĆ, Fenomenologija Srebrenice, „Istorija 20. veka“, broj 2, Beograd 2006, 147–163. Незнатно допуњен, под истим насловом рад је објављен и у часопису Радови Филозофског факултета, број 10, Бања Лука 2007, 293–315, као и на сајту www.srebrenica-project.com

[3] Дом за људска права је судско тијело, успостављено према анексу 6 Дејтонског мировног споразума. Пошто му је мандат истекао 31. децембра 2003, његове надлежности наслиједила је Комисија за људска права при Уставном суду БиХ.

[4] Дом за људска права за Босну и Херцеговину, „Предмети Сребреница“, ЦХ/01/8365 ет ал. Селимовић и 48 других против Републике Српске, Сарајево, 3. март 2003.

[5] Дом за људска права за Босну и Херцеговину, „Предмети Сребреница“, ЦХ/01/8365 ет ал. Селимовић и 48 других против Републике Српске. У параграфима 84–97 резимиран је Извјештај о случају Сребреница из септембра 2002, који су објавили Документациони центар и Биро Владе РС за односе са МКС у Хагу. Међутим, како „тужена страна“ (тј. Република Српска) тај Извјештај није поднијела Дому, „Дом нема намјеру да прихвати или коментарише тачност навода садржаних у њему. Умјесто тога, Дом сматра да су постојање и садржај Извјештаја о Сребреници Републике Српске чињенице релевантне за жалбе подносилаца пријава“ (параграф 84). Српска и енглеска верзија овог Извјештаја нијесу идентичне.

[6] Дом за људска права за Босну и Херцеговину, „Предмети Сребреница“, ЦХ/01/8365 ет ал. Селимовић и 48 других против Републике Српске, Поглавље IX („Закључци“), параграфи 211, 212, 214, 220, тачке 1–13; в. и „Сажетак Одлуке“, стр. 1–2. Умјесто појединачних износа компензација, Дом је наредио РС да „за колективну добробит свих подносилаца пријава“ једнократно уплати два милиона конвертибилних марака Фондацији Сребреница-Поточари спомен-обиљежје и мезарје, као и још два милиона конвертибилних марака у четири годишње рате. На крају, „Дом је закључио да је Република Српска дискриминисала подносиоце пријава на основу њихове бошњачке националности“.

[7] Влада РС, Одлука о образовању Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995, број: 02/1-020-1378/03, од 15. 12. 2003.

[8] Office of the Prosecutor, Den Haag, 3. 11. 2004, Саопштење за јавност, JP/P.I.S./907-t.

[9]Биро Владе РС за односе са МКС – Документациони центар РС, Извјештај о случају „Сребреница“ (1 дио), Бања Лука, септембар 2002, приредио Дарко Трифуновић.

[10] Ова „Изјава за јавност“ објављена је већ 3. септембра 2002.

[11] Извјештај о случају Сребреница, 35.

[12] У Уводу (Извјештај о случају „Сребреница“, страна 6) наведено је: „За злочине који су почињени у периоду од 1992. до 1995. чије су жртве махом били цивили припадници српске националности, постоји тачна информација ко су жртве и ко су извршиоци… Ако се на временској скали злочина почињених у Сребреници изоставе одређени дијелови, не може се доћи до пуне истине шта се заправо дешавало. За злочине за које се сматра да су почињени од 11. јула 1995. не постоји пуна информација о именима жртава, начину на који су страдали, времену у којем су страдали, као и информација о непосредним извршиоцима злочина“.

[13] Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, Događaji u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, Banja Luka, jun 2004, 2–3.

[14] Не знам који су све аспекти били обухваћени тим провјерама.

[15] И у својим јавним наступима и у текстовима о сребреничким догађањима у јулу 1995. и уопште о грађанском рату 1992–1995, Чекић је „запостављао“ постулате строге науке. Његова књига Agresija na Republiku Bosnu i Hercegovinu, I–II, Sarajevo 2004, објављена је исте године када је радила Комисија Владе РС за Сребреницу и представљала је једну врсту синтезе дотадашњих Чекићевих „разматрања“ ратних збивања 1992–1995. Као „агресоре“ на БиХ Чекић је апострофирао Србију (и Црну Гору) и Хрватску, уз назнаку да је „садржај пропорционалан ангажовању држава у агресији“ (стр. 9). Првих седам поглавља посвећено је „великосрпском агресору“ (стр. 15–932), док се осмо поглавље односи на „укључивање Републике Хрватске у агресију“ (935–1115). Органе власти и Оружане снаге РС Чекић је окарактерисао као „великосрпску пету колону у БиХ“. И поред покушаја стварања значајне хеуристичке подлоге, Чекићеву књигу карактерише једностран и ангажован приступ, а често и језик примјеренији политичком памфлету него научној студији. Само се као научни промашај може посматрати.послије Пресуде Међународног суда правде (фебруар 2007) у вези са тужбом БиХ против Србије (и Црне Горе) за геноцид.

[16] Влада РС, Одлука о образовању Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995, број: 02/1-020-1378/03, од 15. децембра 2003.

[17] Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, Događaji u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, jun 2004, 3–4. Овакав приступ битно је утицао на првобитни концеп рада Комисије. Замишљен је обухватан научни приступ проучавању наведених питања, детаљнији приказ генезе догађаја, при чему би се примјењивала строжа методологија утврђивања чињеница и извођења доказа.

[18] Овај Први прелиминарни извјештај Комисије од 14. априла 2004. до сада није објављен, нити уопште коментарисан и разматран у некој публикацији која се бавила радом Комисије.

[19] На више мјеста коришћена је синтагма „сигурна зона“. Од чланова Комисије, ту синтагму употребљавао је само Чекић. Остали чланови Комисије користили су конструкцију „заштићена зона“.

[20] Прелиминарни извјештај Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995 (12. јануар–12. април 2004), Бања Лука, 14. април 2004, 9–11.

[21] Тадашњи високи представник Педи Ешдаун је 11. марта и 8. априла 2004. захтијевао брзо окончање истраге и концентрацију рада Комисије на „судбину, локације посмртних остатака, број и идентитет жртава“; в: Прелиминарни извјештај Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995 (12. јануар–12. април 2004), Бања Лука, 14. април 2004, 12.

[22] На „институционалну угроженост“ Републике Српске упозорио је и нови предсједник Комисије М. Богданић. У једном каснијем разговору, пар мјесеци прије писања овог рада, рекао ми је да га је на то својевремено упозорио тадашњи предсједник Републике Српске Драган Чавић. Тумачено је да институције РС нијесу дорасле својим обавезама. Остаје отворено питање модалитета и стварне дјелотворност евентуалних потеза тадашњег високог представника.

[23] Прелиминарни извјештај Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995 (12. јануар–12. април 2004), Бања Лука, 14. април 2004, 8. Чланови Комисије разговарали су са главним тужиоцем ICTY Карлом дел Понте, њеним замјеником Грејемом Блуитом и главним тужиоцем за Сребреницу Петером Мекклоскијем. Поред осталог, указано је да ће истраживање Комисије „бити мањкаво без архиве Главног штаба ВРС, Предсједништва РС, видео материјала ТВ СРНА и Дринског корпуса, те електронског извиђања ВРС“ (стр. 8).

[24] Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, Događaji u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, jun 2004, 5.

[25] Дом за људска права за Босну и Херцеговину, „Предмети Сребреница“, ЦХ/01/8365 ет ал. Селимовић и 48 других против Републике Српске, Сарајево, 3. март 2003, параграфи 15–16. У вријеме усвајања ове Одлуке, у току је био жалбени поступак одбране на првостепену пресуду ICTY генералу Крстићу (од 2. августа 2001, предмет ИТ-98-33-Т). Међутим, стратегија одбране није се заснивала на оспоравању чињеничних навода и историјског контекста изнесених у Пресуди, већ на оспоравање кривице генерала Крстића и указивање на кршење Крстићевог права на правичну расправу. И у Одлуци Дома је констатовано да се приговори „не односе на историјски контекст нити на чињенице везане за догађаје у Сребреници, како су утврђене у пресуди Крстић“ (параграф 15).

[26] Из Прелиминарног извјештаја (од 14. априла 2004) види се да је Комисија груписала догађаје према овим тематским цјелинама прије тог времена (стр. 5).

[27] С обзиром на то да сам касно именован за члана Комисије, нисам имао стриктно конкретних задужења приликом писања првог дијела Извјештаја. Ипак, веома активно сам учествовао у редиговању или одбацивању појединих предлога.

[28] Радна група је упоређивала и анализирала око 35 разних спискова, за шта је израдила и посебан програм.