BITKA NA MIŠARU

Bitka na Mišaru je vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske pod komandom Sulejman-paše Skopljaka, na brdu Mišar kod Šapca 13. avgusta 1806. godine. Ova bitka je najveća pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka i najveća i najznačajnija srpska bitka posle Kosovskog boja.

Treće godine ustanka, sultan je poslao na ustanike veliku vojsku iz pravca Rumelije i Bosne. Pripreme su bile gotove još krajem proleća, a vojske su bile brojne i dobro naoružane.

Karađorđe je želeo da sklopi mir s Turskom, i poslao Petra Ička na pregovore u Carigrad.

Međutim, turska vojska je prešla u napad, i to sa tri strane: od Vidina, Niša i sa Drine. Ukupno je na sva tri pravca bilo oko 40.000 turskih vojnika.

Dok je Karađorđe sa šumadijskom vojskom bio još na Moravi i čekao napad Turaka od Niša, Turci iz Bosne, predvođeni zamenikom bosanskog vezira Sulejman-pašom Skopljakom te Sinan-pašom Sijerčićem iz Goražda i Hasan-pašom banjalučkim su prodrli preko Mačve do Šapca i potisnuli ustanike do ušća reke Vukodraže u Savu. Istovremeno, jedan jači odred Turaka pod komandom srebreničkog ajana Salih Hadži-bega je krenuo prema Valjevskoj nahiji.

Turski plan je bio da se kolona u Paležu spoji sa glavninom koja bi iz Šapca trebala da nastavi ka Beogradu. Jakov Nenadović je izvestio Karađorđa o napadu i zatražio pomoć. Karađorđe mu je poručio da što duže zadržava Turke, dok on ne stigne, pošto pobedi Turke na Deligradu. Jakovljev sinovac Prota Mateja Nenadović je zadržao Turke, pregovorima u Bosni. Kada je zamenik bosanskog vezira sa vojskom stigao do Šapca, Karađorđe je već pobedio na Moravi i krenuo je u Podrinje. Brzo je stigao do Lajkovca, a odatle je krenuo ka šancu na Kličevcu kod Valjeva.

Glavnina srpske vojske pod komandom Miloša Obrenovića tada je prihvatila borbu sa Salih Hadži-begom. Karađorđe je sa ostatkom vojske bio u okolini Šapca 9. avgusta. Nabusiti bosanski Turci uporno su kidisali na srpska uporišta tako da je ustanička vojska i dalje bila u smrtnoj opasnosti. Vožd je zbog toga naredio da se na istočnoj strani Šapca, na polju Mišaru, podigne odbrambeni šanac. Svaki je vojnik za zaštitu šanca morao pribaviti tri daske (proštaca). Dok je podizan šanac, Lazar Mutap i Petar Jokić su zaustavljali turske napade. Sledećeg dana Turke je zaustavljala srpska konjica, a potom je zavladalo dvodnevno zatišje tokom koga su vršene pripreme za odsudnu bitku.

U mišarskom redutu - šancu - podignutom za samo 24 časa, nalazila se glavnina srpskih snaga - 10.000 pešaka, a pokretna manevarska jedinica konjice jačine 2.000 ljudi - sklonjena je u šumu između sela Jelenče i Žabara. Konjanici su bili podeljeni u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Prota Mateja Nenadović i Lazar Mutap.

Mišarski redut bio je pravougaonog oblika, 120 x 110 metara. Fortifikacijski radovi izvedeni su profesionalno. Rovovi kojima je opkoljen bili su duboki i široki po tri metra. Po ivicama su postavljene brkljače - oštre grane drveća iz okolnih šuma. U samim rovovima pobodeno je zaoštreno kolje. Na uglovima šanca sagrađene su table za topove, a spolja, prema rogljevima, zaseci - oboreno drveće, dužine 5 do 7 metara, granama okrenutim u pravcu očekivanog protivnika, te vučje ("kurjačke") jame - prikrivene rupe s oštrim koljem pobodenim na dnu. Ceo unutrašnji nagib grudobrana i topovske table obloženi su pletivima i lesama, a na unutrašnjem delu grudobrana nalazio se banket - platforma tako udešena da su borci mogli stojati u dva reda i nesmetano jedni od drugih pucati i međusobno se štititi. U samom šancu sagrađene su pod zemljom zemunice i skrovišta, u koje je smeštena municija i rezervno ljudstvo. Takođe su izgrađene i dve velike zemunice za prihvatanje i previjanje ranjenika. Ceo šanac je izukrštan uzdužnim i poprečnim saobraćajnicama, dubokim dva metra, kroz koje se slobodno moglo kretati. Sam grudobran iza rova pojačan je hrastovim prošćem, da neprijatelj, i ako savlada spoljne prepreke, ne može prodreti unutra.

Turci su raspolagali sa 20.000 pešaka, što je garantovalo skoro dvostruku nadmoć. Zbog toga su bili toliko uvereni u svoju pobedu da je njihov komandant Sulejman-paša Skopljak pozvao Austrijance da na drugoj obali Save sagrade osmatračnicu sa koje će posmatrati boj. Posmatrali su... i imali su šta da vide.

U ranim jutarnjim časovima, 13. avgusta, Karađorđe je dozvolio da se odsluži jutarnja molitva. Među vojnicima je vladao potpuni red i disciplina. Srpskoj vojsci zalegloj u šančevima ukazala se nepregledna masa bosanskih Turaka, koji su nailazili iz pravca Šapca, valjajući se poljem prema Mišaru. Odjednom se ta silna vojska zaustavila. U grobnoj tišini molila se Alahu. Zatim je nastavila sa nastupanjem. Onda se ponovo zaustavila. Opet su se vojnici molili. Pa još jednom.

U srpskom utvrđenju nastalo je komešanje: besprekorna disciplina neprijateljskih vojnika gotovo je unela paniku među srpske borce. Neki pešaci su pobegli s grudobrana. No, Karađorđe ih je, preteći sabljom, vraćao na njihove položaje.

Utom su se Turci zaustavili. Sulejman-paša, poučen iskustvom iz prethodnog boja, kada je u jurišu napao na još nedovoljno utvrđene Srbe, nije hteo da načini istu grešku koja ga je koštala živote čitavih strojeva vojnika. Van domašaja pušaka odlučio je da pripremi topove. U međuvremenu, uputio je jednog osmatrača u srpsku pozadinu da ugovorenim znacima tobdžijama pokazuje na mesta gde pada đulad. Slučaj je hteo da je tog osmatrača neki mladi Uroš, oštra oka, odmah uočio, nanišanio pravo u glavu i usmrtio ga pre nego što je pao s bresta iz čije je krošnje osmatrao i javljao. Na taj pucanj Karađorđe je, vadeći pištolj iz pojasa, piskavim glasom ciknuo kao prelomljena sablja:

"Ko je to, po duši ga pasjoj? Ovamo mi ga dovedite!"

"Ne, gospodaru, ako Boga znaš!" u jedan glas je uzviknulo nekoliko vojvoda, gledajući Turčina kako pada s grane na granu bresta.

Ugledao ga je i Karađorđe, pa će dosta mirno:

"Sreća tvoja, momče, što si ga tako dobro pogodio."

Rekavši to, Karađorđe je vratio pištolj za pojas. "Dobar znak, gospodaru", umesno su prokomentarisali neki vojnici.

Pucnjava turskih topova iz dublje pozadine, i sa levog krila napadnog poretka, nije prestajala. Na sreću, bila je neprecizna. Pogotovo kada tobdžije nisu imale obaveštenja o pogocima. Usledio je napad pešadije, koja je nastupala u linijskom poretku, gustim masama.

Srpska pešadija i dalje je držala zapete puške, čekajući Karađorđev znak. Starešine srpske vojske jurile su duž strojeva srpskih vojnika, govoreći im da budu mirni i prisebni te da, na Karađorđev znak, dobro
nišane i pogađaju. Utom su Turci dospeli na domet puške. Karađorđeva "krdžalinka", poznata i po tome što nikad ne promašuje, prva je planula, i odmah za njom hiljade drugih srpskih pušaka, pokosivši isturene turske redove. To nije zbunilo napadače. Navalili su celom svojom vojskom na šanac. Iako su imali samo četiri topa, jednu haubicu i jednu kumbaru, ustanici su sinhronizovano delovali iz njih, i uz ubitačnu paljbu iz pušaka i kubura nanosili su Turcima na otvorenom velike gubitke.

Paše i ostale starešine turske vojske, kao bez glave, jurile su između redova svojih vojnika, potežući na njih sablje i pištolje i ponovo uspostavljajući napadnu formaciju, opet su ih vodili u juriše na srpsko utvrđenje.

Nakon što je prvi napad turske pešadije uz velike napore odbijen, počeo je drugi neustrašivim, fanatičnim jurišem. Karađorđev šanac je bio opkoljen.

Sulejman-paša Skopljak već je slavio pobedu, kada je Karađorđe, negde ispred podne, procenivši situaciju, dao znak do tada prikrivenoj srpskoj konjici da krene u napad. Tako su Turci upali u Karađorđevu zamku. Predvođena Lukom Lazarevićem, Protom Matejom Nenadovićem, Simom Markovićem, Lazarom Mutapom i Petrom Jokićem, srpska konjica uletela je s leđa u najgušće turske redove. Sve što se našlo na putu te nemani smoždeno je, pregaženo i sa zemljom sravnjeno. To je bilo iznenađenje, silovit udar na već prenategnute nerve turske vojske. Istovremeno su se otvorila vrata reduta i srpska pešadija krenula je u protivnapad. Ovo je unelo pravu pometnju među Turke.

Bez obzira na uspeh ovog iznenadnog protivudara, Karađorđe je bio svestan da je brojna nadmoć neprijatelja i dalje očigledna. Prekinuo je borbu u rasutom stroju i svoje snage ponovo povukao u redut. Demoralisani Turci preduzeli su još nekoliko mlakih juriša tokom kojih je srpska plotunska vatra desetkovala njihove redove. Tek tada je usledio odlučan protivudar koji je doveo do pobede.

Bitka je trajala od osam sati ujutro do oko dva popopodne i završena potpunim turskim porazom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su vest o tome poslali u Beč. Srbi su trijumfovali unatoč brojnoj nadmoći Turaka zahvaljujući izuzetnoj hrabrosti i veštini Karađorđa i njegovih komandanata, vojvoda Luke Lazarevića, Milana i Miloša Obrenovića, Jakova i Mateje Nenadovića, Cincar Janka Popovića, Stojana Čupića, Petra Molera, Lazara Mutapa, Sime Markovića, Miloša Pocerca i drugih. Na poprištu bitke ostalo je između dve i tri hiljade poginulih Turaka. U mnoštvu izginulih Turaka bili su i svi važniji turski zapovednici, među kojima i Kulin-kapetan (Mehmed-beg Kulenović), Sinan-paša Sijerčić, derventski kapetan, Mehmed-beg Vidajić iz Zvornika. Srbi su došli do velikog plena - mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca. Još je važnije to što je opasnost koja je neprestano pretila iz Bosne otklonjena za nekoliko narednih godina.

Turci su se povukli u logor kod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Odatle su pod okriljem noći pokušali da pobegnu u Bosnu, ali su ih presreli Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa 2.000 boraca i naneli im nove teške gubitke. Miloš je od preživelih Kulinovih ljudi zaplenio Kulinovu sablju, odelo i konja.

Posle pobeda na Mišaru i Deligradu, Porta je bila primorana da pregovara o miru sa ustanicima, uz posredovanje Austrije i Rusije. Porta je fermanom dala oproštaj Srbima zbog ustanka i odobrila Srbima autonomiju i ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza s tim da Srbi plaćaju jednom godišnje carske dažbine u iznosu od 722.500 groša.