booking.com
Početna stranica > Novosti

Šta poslednji čuvaški pagani traže u molitvama od svojih bogova?

Šta poslednji čuvaški pagani traže u molitvama od svojih bogova?
14.07.2019. god.


Usred Tatarstana, ruskog regiona na reci Volgi, gde većina stanovnika ispoveda islam, još uvek postoji selo naroda Čuvaši čiji žitelji nisu primili ni hrišćanstvo ni islam. Naprotiv, revnosno se pridržavaju drevnih rituala, pa čak prinose i prave žrtve. Pružila nam se prilika da prisustvujemo jednom žrtvoprinošenju.

Stigli smo u Staro Surkino ujutru u deset do šest da prisustvujemo „učuku“, godišnjem molitvenom obredu. U polju izvan sela su se okupili meštani i zvanice da svog vrhovnog boga Turu mole za blagostanje, nudeći mu na dar žrtvenu životinju. Unapred znam da će se molitva završiti gulašem od žrtvenog bika i već me podilaze žmarci. U prodavnici kupujem biftek bez problema, ali kad bih pogledala tom biku u oči, bilo bi mi veoma žao. Srećom, bik zasada stoji u jednom dvorištu i ja ga još uvek ne vidim.

 

Prvi prilazi čiča Petja, snažan muškarac od pedesetak godina u radnom odelu. On je jedan od onih koji će klati bika. Njemu to nije prvi put i zato je prilično spokojan. Za njim u polje izlazi još nekoliko ljudi i žena, i svi oblače čuvašku nacionalnu nošnju. Izvode bika i vezuju ga za tarabu, da na kraju malo pase. Čiča Petja oštri noževe.

U međuvremenu žene toče u krčag sok od cvekle, uzimaju žrtvenu pogaču „jusman“ i odlaze na padinu kraj reke, gde će se vršiti „učuk“. Pre klanja žene čitaju molitvu i krope bika čistom vodom.

Pored nas u polju ima još samo desetak ljudi, ne više. „Recite, kada će se sve ovo završiti“, obrati mi se starija žena inteligentnog izgleda sa naočarima, okrećući glavu od prizora. To je Zinaida Voronova, saradnica Univerziteta kulture u Čeboksariju, glavnom gradu Čuvašije. Ona je zajedno sa kolegama došla da proučava ovdašnje običaje. Nema posebnu želju da posmatra ceo proces. Kaže da nekako nije navikla na sve to. Ona je takođe čuvaške nacionalnosti, ali je krštena, kao i svi u Čeboksariju. I pored toga, kaže da nikada nije pravila razliku između krštenih i nekrštenih pripadnika svoga naroda.

„Svi smo mi znali za ove obrede od detinjstva, ali nismo tome pridavali poseban značaj“, priča ona. Nekrštenih sada ima samo u nekoliko sela u Tatarstanu. Većinom žive ovde, u Starom Surkinu.

„U mojoj porodici nema krštenih“

Čuvaši su u 17. veku došli ovamo iz okoline Kazanja, jer nisu želeli da prime ni hrišćanstvo ni islam. Čuvaši i Tatari su turanski narodi, s tim što su Tatari još u 10. veku primili islam, a Čuvaši su se većinom obratili u pravoslavlje. Malo je onih koji su ostali pagani. Oni još postoje u manjim selima. Vrhovno božanstvo im je dobri bog Tura (na čuvaškom jeziku ta reč znači „nebo“, „bog“), kome se suprotstavlja Šujtan („đavo“). Oni veruju da sve živo u prirodi ima u sebi duha i da svaki ljudski posao ima svog pokrovitelja među božanstvima. Takav sistem verovanja je i inače bio rasprostranjen među različitim turanskim narodima, samo što je vrhovno božanstvo imalo različita imena: „Tengri“, „Tejri“ i „Tor“.

Selo Staro Surkino je dobilo naziv po prvom doseljeniku koji se zvao Serka. Dobro je skriveno u udolini i okruženo gustim šumama, tako da nije baš lako doći do njega. Najbliži grad Aljmetjevsk je udaljen 20 kilometara. Baškirija je ovom selu bliža od Čuvašije, a u Baškiriji većinom žive muslimani. Danas u Starom Surkinu stalno živi oko 1.500 ljudi. Kuće su čvrste, ima mnogo i novosagrađenih. Selo ima školu i obdanište. Meštani govore čuvaški i ruski. Kada ne vrše svoje obrede ti ljudi ni po čemu se ne razlikuju od drugih – provode vreme na internetu, gledaju televizijske serije, voze automobile, rade u kancelarijama...

Pored sela postoje tri groblja: za hrišćane, za muslimane i za nekrštene. Ovo poslednje je najveće i najstarije. Umesto spomenika na grobovima su „jupe“, tj. stubovi. Muškarcima se najpre prave od hrastovine, a ženama od lipe, a kasnije se umesto drvenih prave kameni stubovi (taj obred se vrši jednom godišnje, u novembru).

Selo nema nijedan hram, i nikada ga nije imalo. Nema ni sveštenika. Sva pitanja se rešavaju na savetu predvodnika. „Mi se molimo tamo gde stanemo“, kaže Galina Timerbajevna Bikbova. Ona je jedan od seoskih predvodnika. Prišla nam je posle čitanja molitve. Deli svima kvas i „jusman“, „da bog primi žrtvu“. „Naš bog je prethrišćanski i predislamski bog Tura“.

Dok muškarci rede bika, žene pale desetak vatri na kojima se kuva žrtvena kaša „učuk pata“. Pravi se od heljde, pirinča i prosa.

Pojedinci je zovu „kaša prijateljstva“. Na kraju se dodaje meso bika. Glava i kopita se kače na stari hrast, a prošlogodišnje se skidaju i zakopavaju na istom polju, zajedno sa kožom i repom.

Žitelji sela smatraju da ih obred poljske molitve čuva od zlih stihija i zlih ljudi. „Evo nedavno je bio uragan. Poskidao je krovove u Aljmetjevsku, Zelenogorsku i drugde, a kod nas je duvao samo pet minuta. I mi kažemo: hvala ti, bože, što nas čuvaš“, priča Galina Timerbajevna. Ona je 45 godina predavala ruski jezik u školi, a sada je u penziji, gaji devetoro unučadi. Sve ih vaspitava u čuvaškoj veri. „Kod mene nema krštenih, pu-pu-pu. Ako bi trebalo da ja budem krštena, mene bi bog rodio u takvoj porodici. Zašto se suprotstavljati svojoj veri?“ U pomenutom ritualu ona učestvuje već pet godina, a pre toga se bavila organizacionim pitanjima.

Uragan je zaista divljao na jugoistoku Tatarstana četiri dana pre tog razgovora. Čak je uoči tog dana noću u Aljmetjevsku bio pljusak sa olujom i grmljavinom. Prema prognozi, u Surkinu je trebalo ceo taj dan da bude kišovito. Mi smo čak zamolili meštane da nam pozajme gumene čizme, ali nisu nam trebale. Posle molitve se oblaci raziđoše, sunce se pomoli, a trava se osuši.

„U mladosti sam bila komsomolka i odbacivala sam ove rituale“, priča Galina. „Mada, vera je verovatno postojala negde u dubini duše“. Seća se kako su i u sovjetsko vreme u Starom Surkinu vršeni svi obredi – i svadbe, i sahrane, i vašari, i poljska molitva. Lokalna uprava nije to sprečavala jer su i u njoj ljudi poštovali te običaje. Tokom proteklih godina obred poljske molitve se obavlja kao deo festivala čuvaškog naroda u Zakamju. Organizacijom se bavi Ina Aljmukova, bivši rukovodilac Surkina, zajedno sa ostalim aktivistima. Malo joj je krivo što nije stigla da obuče narodnu nošnju, jer je sinoć do kasnih sati učestvovala na forumu čuvaške omladine, pa je jutros spavala duže te je na obred morala doći u „civilu“.

Obično čuvaške žene ukrašavaju nošnju novčićima, koji su simbol izobilja. Galina Timerbajevna nosi ogrlicu sa sovjetskim kopejkama.

„Ovo nije religija, ovo je poredak“

Muškarci koji su redili bika sada oblače svečana odela i spremaju se za doček gostiju. Danas se očekuje delegacija iz administracije rejona. U deset sati prepodne već se okuplja nekoliko stotina ljudi. Kulturnoumetnička društva će pevati starinske pesme, tu će biti razapeti i šatori sa narodnim zanatima i svima će biti ponuđena kaša.

Stasit čovek u vezenoj košulji predstavio nam se kao Nikolaj. To ime mu piše u dokumentima, a kod kuće ga zovu Migus. Mnogi Čuvaši imaju po dva imena. Migus je vajar iz Čeboksarija, ima 54 godine. Došao je da se upozna sa običajima svoga naroda. Roditelji su ga krstili u detinjstvu, ali se on kasnije sam vratio staroj čuvaškoj veri. „Na fakultetu smo proučavali različite religije. Tada sam shvatio da sve to nije moje. Krštenje je bilo formalna stvar. Recimo da su roditelji to učinili nepromišljeno. Moji sinovi su sada već odrasli i odlučili su da proučavaju naše običaje. Ovo u šta mi verujemo nije religija, nego određeni poredak stvari oko nas“. On kaže da čak i kršteni Čuvaši u dubini duše veruju samo u Turu.

Doduše, Galina Timerbajevna ističe da nekrštenih Čuvaša ima sve manje. „Sada je krštenje moderno među omladinom. Posle nas možda neće ni ostati nekrštenih Čuvaša“. Pre deset godina je u selu bilo oko 5% krštenih. Sada ih je već 20%.

Ali „na bika“ se i dalje okuplja celo selo. Neko prilaže sto, neko dvesta rubalja. Ovaj današnji je, na primer, koštao 54.000 rubalja, a pored njega su kupljene namirnice za kašu, kaže rukovodilac Starog Surkina Nikolaj Valerjevič Leontjev. „Ja sam ceo život proveo ovde. Nisam kršten. Nije ni moja žena, nisu ni njeni roditelji“, kaže on. „Kada smo 2006. godine dobili mlađu ćerku odlučili smo da se svi krstimo. Tada sam imao 35 godina. Izabrali smo pravoslavlje. Čini nam se da nam je ono najbliže. Uvek smo verovali u Boga iako ovde i nema hramova. Svako ima svoj izbor“. On smatra da je najvažnije da žitelji njegovog sela imaju radna mesta i dobre puteve, i da svi imaju struju. Nikolaj Valerjevič je takođe učestvovao u skupljanju novca za bika.

Ana Sorokina, Russia beyond



  • Izvor
  • foto: © Sergej Poterjajev / Russia beyond/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Komandant Revolucionarne gardie Irana je obećao da će oboriti sve bespilotne letelice koje naruše vazdušni prostor zemlje, te da će odbiti bilo kojeg agresora. Upozorenje je usledilo nakon što su...


Saudijska Arabija se možda pridružila SAD-u optužujući Iran za prošlonedeljni napad na njena naftna postrojenja, ali odgovor kraljevstva jasno pokazuje da ne veruje da je to tačno, izjavio je...

Mars možda krije vodu duboko ispod svoje površine, otkrio je NASA-in modul "INsajt", a magnetno polje planete ima svoj život, pulsirajući u ponoćnim udarima na način koji je potpuno...



Dodatne američke snage i sistemi PVO su upućeni prema Persijskom zalivu da bi "pojačalo odbranu" Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, objavio je Pentagon nakon napada bespilotnim letelicama na...


Ostale novosti iz rubrike »