enekretnine.info - vrh
Početna stranica > Novosti

Oprosti mi Bože

Oprosti mi Bože
12.02.2018. god.


Piše srbska književnica Gordana Pavlović

Oprosti mi Bože, na ljutnji koju osećam u sebi, jer u Božiju volju se ne sumnja. Ne mogu da je otresem, koliko god da pokušavam, jer se pomešala sa silnom tugom i nemoći...


Svaki dan odlaze jedan po jedan, moji Srbi, a da im nije data šansa da se bore! U tome i jeste najveća tragedija-kada ste u ratu, koji još uvek traje, a nema zvuka granata, bombi, nema fronta, odbrambene linije. Ne vidiš neprijatelja, a napada sa svih strana. I to one u najvećoj snazi, u najlepšoj životnoj dobi...

Oni su svoje odradili još 1999.godine, zatrovali sve što su mogli i pustili nas da se koprcamo u prividnoj slobodi i živimo kako znamo i umemo. Ovo više i nije život, već preživljavanje, sa nadom da ćeš dočekati sledeći rođendan, a ako baš imaš sreće i unučad. Odlaze moji dobri i plemeniti Srbi, pokošeni mecima uranijuma, a da se i ne osveste da su pogođeni. Zalud volja, želja, optimizam, kada je metak smrtonosan. Zalud osmeh i nada, kada je otrov već učinio svoje i pitanje je trenutka da dotakne srce i zauvek ga zaustavi...

Odlaze masovno majke, očevi, sinovi, kćeri, moji mili Srbi, preko reke tišine i ostavljaju nas da pravimo nova i veća groblja, da nekada plodne oranice prekrivamo nadgrobnim spomenicima, da umesto voćnjaka dižemo krstove i pitamo se da li će biti dovoljno mesta za sve...

Dočekasmo zlo vreme i još zlobnije neljude, mržnjom zatrovane, da majke decu sahranjuju i dok dišu nose težinu i zvuk zemlje na kovčeg bačene...Tugo moja...

Oprosti mi, Bože, ljutnju na bezbožnike i zločince koji su uzeli sebi za pravo da rod moj srbski zatiru, jer ja im oprostiti ne mogu! Lepu moju Srbiju iskoristili su za deponiju svoje truleži, otrova, istresli sve što su mogli, oprali svoju poganštinu u našim bistrim vodama, da bi mogli da posmatraju plodove svojih nedela, tretirajući nas kao eksperimentalnu laboratoriju. E, pa uspelo vam je NATO bednici! Zaista i jesmo kao miševi, polusvesni urađenog, bauljamo po hodnicima života, izgubljeni u lavirintima laži, obmana, nepravde i prevelike smrti, očajnički vapeći za izlazom, a ne vidimo ga, zaslepljeni, iscrpljeni, nagluvi i poluslepi. Uspelo vam je, jer mi i ne živimo, već životarimo, od danas do sutra, puni strepnje i straha za najelementarnije potrebe i puni molitve: “Daj Bože zdravlja...“ Ne smemo ni da maštamo, planiramo, stvaramo svoje lične vizije budućnosti, strahujući da li će nas pogoditi neki od nevidljivih uranijumskih metaka i razliti se po nama u neizlečivu bolest, koja munjevito galopira i uzima onaj poslednji udisaj, dok u smrtnim zenicama zauvek ostaje slika neverice i neispunjenih malih želja...

Neka mi Bog oprosti na ljutnji, ali previše je smrtovnica, crnila, suza, tuge, isuviše očaja, jecaja, dece koja ostaju siročići, bez oca ili majke, i puste nemoći, koja najjače lomi, jer ništa promeniti ne mogu, dok mi srbski rod moj nestaje...

Molim Ti se samo da nam ne zamre dečiji žagor, da se ne utišaju igrališta, da ne zanemi njihov smeh, naša snaga i nada u budućnost...

Gordana Pavlović



  • Izvor
  • Foto D. Milovanović / Novosti (novosti.rs)/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost