Velike uši SSSR-a: Prisluškivač u grbu SAD i druge misterije

Bivši rukovodilac sovjetske obaveštajne službe Leonid Šebaršin rekao je u jednom od intervjua: „Za naše uspehe sazna se samo kada pretrpimo veliki poraz. Za naše sadašnje uspehe neće se saznati za manje od pedeset godina.“ Russia Beyond vam predstavlja pet spektakularnih uspešnih akcija iz prošlosti jedne od najuspešnijih obaveštajnih agencija u istoriji.

1. Operacija „Informacije našeg doba“

Sovjetski obaveštajci su sproveli ovu operaciju još početkom 1930-ih. Tada su antisovjetske emigrantske organizacije bile najvažniji objekat za „obradu“. Većina takvih organizacija ne samo da se nalazila pod nadzorom, već ih je sovjetska agentura specijalno povremeno stvarala.

Borbena organizacija bele emigracije Ruski opštevojni savez (ROVS) dugo je bila van kontrole Moskve. Tada se u istoriji obaveštajnog rada i pojavljuje lik sa operativnim pseudonimom „Ivanov“, čija je kuća u Parizu bila opremljena kao štab ROVS. Lokalna rezidentura NKVD-a je 1929. izašla na ovog čoveka i on je pristao da pomogne.

Od januara 1934. počinje neprekidno prisluškivanje razgovora koji se vode u štabu ROVS. Iz ovih informacija obaveštajna služba je saznavala o svim detaljima delatnosti ove organizacije.

Uoči okupacije Francuske od strane nacističke Nemačke, veza sa „Ivanovom“ bila je privremeno zamrznuta, ali to ga nije spaslo od razotkrivanja. Gestapo mu je juna 1942. ušao u trag i uhapsio ga, a dve godine kasnije bio je streljan. Međutim, razmere onoga što je „Ivanov“ uradio ostale su neotkrivene, što je ROVS i njegove članove učinilo neupotrebljivim za neprijatelja. Tek krajem 1980-ih otkriveno je da se pod konspirativnim imenom „Ivanov“ skrivao jedan od značajnijih predstavnika ruske emigracije, Sergej Nikolajevič Tretjakov.

2. Prisluškivanje Ruzvelta u Teheranu

Pred savezničku konferenciju u Teheranu Nemci su pripremali diverziju protiv lidera SSSR-a, Engleske i SAD. Međutim, sovjetski obaveštajci su na vreme raskrinkali ove planove.

Grupa pod rukovodstvom sovjetskogog obaveštajca Gevorka Vartanjana razotkrila je svu rezidenturu nacista u Iranu, usled čega je nekoliko dana pre konferencije bilo uhapšeno preko 400 nemačkih agenata, a američki predsednik Ruzvelt je iz bezbednosnih razloga bio smešten u prostorijama sovjetske ambasade (iako se britanska ambasada nalazila preko puta). Kasnije je Oleg Gordijevski, pukovnik KGB-a koji je prebegao na Zapad, čitavu stvar predstavljao kao da je NKVD na taj način hteo da namami Ruzvelta u sovjetsku rezidenciju u cilju prisluškivanja razgovora Amerikanaca. Uostalom, iz dokumenata koji su obelodanjeni 2000. saznaje se da je Ruzvelt odabrao ambasadu SSSR-a najverovatnije iz želje da se Staljinu ne daje povod za sumnju u englesko-američki dogovor. Kao iskusni političar, Ruzvelt je morao znati da će ga „slušati“ i kod Engleza i kod Rusa, stoga nije govorio ništa „suvišno“.

3. „Bubica“ u grbu SAD

Drveni grb SAD, „poklon sovjetskih pionira“, sedam godina je bez baterija špijunirao američkog ambasadora pomoću visokotehnološkog predajnika.

topwar.ru

Nakon završetka rata odnosi između SSSR-a i SAD brzo su počeli da se pogoršavaju, tako da su informacije o novom protivniku bile posebno vredne za Moskvu. Cilj sovjetske obaveštajne službe postala je zgrada američke ambasade. Jedno lukavstvo dovelo je do uspeha.

Bubica zvana „zlatoust“ bila je postavljena u ambasadu zajedno sa „poklonom sovjetskih pionira“ — grbom SAD, urađenim u drvetu. Suvenir je bio napravljen tako dobro da ambasador SAD nikako nije mogao ostati ravnodušan. Tako se grb sa „zlatoustom“ našao na zidu u ambasadorovom kabinetu. Zahvaljujući „bubici“, sovjetsko rukovodstvo je tokom sedam godina o ambasadorovim odlukama saznavalo pre predsednika SAD.

„Zlatoust“ je preživeo četiri ambasadora — menjan je nameštaj, ali grb je ostajao na svom mestu. Otkrili su ga tek 1952, kada je radio-signal „bubice“ bio pelengiran. Amerikanci nisu odmah shvatili kakva je to naprava sakrivena u štitu sa grbom. Taj aparat nije imao baterije, već samo membranu koja je radila pomoću radio-snopa iz zgrade preko puta. Usled vibriranja membrane tokom razgovora u prostoriji, odbijeni radio-snop se modulirao, tako da se tek taj signal primao i dešifrovao.

4. „Pometači“ u Moskvi i drugde

Januara 1983. Francuzi su tokom popravke teleprintera u svojoj ambasadi u Moskvi otkrili „pometač“, uređaj namenjen za prenošenje informacija u spoljnu električnu mrežu. Tokom izvršene istrage ispostavilo se da je KGB presretao i hvatao sva saopštenja diplomata od 1978. „Majstori“ iz obaveštajne službe su 1984. ubacili ove radio-kapsule u 30 novih pisaćih mašina koje su bile namenjene za ambasadu SAD u Moskvi. A od 1979. su vođeni aktivni radovi na ugradnji ovih „umetaka“ u novu zgradu američke ambasade koja se gradila u Moskvi. Elementi prislušnih uređaja umetali su se u građevinske konstrukcije, usled čega ih je bilo krajnje teško otkriti. Ipak, Amerikanci su jedan broj „bubica“ namenjenih svojoj ambasadi 1984. ipak otkrili, a deo im je u talasu perestrojke otkrio tadašnji šef KGB-a Vadim Bakatin.

Operacije sa „pometačima“ sprovođene su i u inostranstvu. Januara 1966. agenti SSSR-a u Bejrutu postavili su mikrofon u kabinet ambasadora Velike Britanije, a februara iste godine – u kabinet rezidenta Intelidžens servisa (operacija „Rubin“). Zahvaljujući tome, sovjetska obaveštajna služba je za godinu dana uspela da otkrije preko 50 agenata Intelidžens servisa na Bliskom Istoku i Egiptu, da ustanovi ličnosti šestoro ljudi koje su Britanci ubacili u mrežu agenata KGB, GRU (Glavna obaveštajna uprava) i Službe bezbednosti ČSSR (Čehoslovačka Socijalistička Republika).

Njujorška rezidentura KGB-a je krajem 1969. ubacila ovakav prisluškivač u salu za sednice Komiteta za međunarodne odnose Senata SAD i na taj način je četiri godine imala dostup svemu o čemu se razgovaralo u ovoj veoma važnoj prostoriji.

5. Kubanske uši

Baza GRU u Lurdesu (Kuba) mogla je da prati i hvata radio-podatke po čitavoj američkoj teritoriji.

AFP

Po dogovoru sa Vladom Kube 25. aprila 1975. SSSR otpočinje zidanje prislušnog centra u bazi GRU u Lurdesu, južnom predgrađu Havane. Punkt je bio opremljen 12-metarskom stacionarnom antenom i jednom 7-metarskom mobilnom antenom montiranom na otvorenom kamionu. One su omogućavale hvatanje informacija u supervisokom SHF dijapazonu, emitovanih sa američkih satelita, kao i kontrolu razgovora između tornjeva SHF-veze.

Centar u Lurdesu je postao glavni instrument za sakupljanje informacija o „mogućem protivniku“. SSSR je uz pomoć Kubanaca „prislonio uho“ direktno na vrata SAD i praktično po čitavoj američkoj teritoriji mogao je da prati i hvata radio-podatke. Oprema centra se nekoliko puta modernizovala — tokom 1990-ih njegove mogućnosti su bile dovoljne za špijuniranje satelita veze.

„Obim informacija dobijenih uz pomoć Centra bio je ogroman. Slušani su čak i telefonski razgovori između automobilskih (stacionarnih) stanica, a da ne govorimo o značajnim događajima poput lansiranja raketa i praćenja njihovih putanja“, ovako je značaj centra ocenio bivši načelnik analitičke uprave KGB SSSR Nikolaj Leonov.

Rusija je 2002. zatvorila bazu. Obnavljanje njenog rada na Kubi predstavlja temu novinskih spekulacija, ali još se ne zna da li će se ruska radio-elektronska obaveštajna služba vratiti na Ostrvo slobode.

Aleksandar Koroljkov,
Russia beyond