„Ministarsko“ putovanje do Madagaskara u gumenom čamcu

Mladi eksperti za reklame Aleksandar Panov i Artjom Kirakozov više vole da se predstavljaju kao ministri. U njihovom slučaju, doduše, ta funkcija ne podrazumeva ozbiljan izraz lica i elegantno odelo, jer služba u „Ministarstvu otkačenih putovanja”, kako oni zovu svoj blog o putovanjima podrazumeva i otkačena prevozna sredstva, opasnost i svesni prezir prema bilo kakvoj „papirologiji”.

„To ludilo se ne može zaustaviti!”

Sumanute maršrute su najpre birali zbog adrenalina, a ne radi sticanja popularnosti. Prvo putovanje je bilo dugo 7.000 kilometara – od Moskve do savezne države Goa na zapadnoj obali Indije, i to, zamislite, u bagiju. I to, zamislite, kroz Centralnu Aziju, Avganistan i Pakistan. „Pitate jesmo li imali iskustva u vožnji bagija? Pa jesmo, malo smo se provozali po dvorištu”, kaže Aleksandar.

Za taj put su uspeli da prikupe jedva polovinu potrebnih dokumenata. Nisu imali karnet za prelazak granice (carinski dokument), pa su čak i dozvolu za bagi kupili, tj. stekli nelegalno (jer je potrebna dozvola za terensko, a ne za putničko vozilo).

„I zapamtite: ovo ludilo se ne može zaustaviti!” – tako glasi slogan „ludog ministarstva”. Nije ih zaustavilo ni to što se automobil gotovo raspao od drifta po bespućima, ni kolone u kojima su i po nekoliko dana čekali da pređu granicu, ni Avganistan koji se sav nakostrešio od ogromne količine oružja.

Da bi brže prešli granicu, momci su se predstavljali kao čuveni asovi automobilskih trka, fotografisali se sa vojnicima i nastavljali put. Usred Avganistana su ove „ministre” zaustavili naoružani ljudi i povezli ih nekud. „Dok smo mi razmišljali kako da pobegnemo, već su nas dovezli njihovom komandiru”, seća se Aleksandar. Ispostavilo se da je to policija. Oficir je pomislio da ljudi sa evropskim fizionomijama u čudnom prevoznom sredstvu mogu zapasti u nevolju i dao im je pratnju – vozilo puno bradonja naoružanih automatima.

Drskost je svuda upalila, osim u Indiji. Tu nije pomogla ni priča o automobilskim trkama, ni lepe reči, ni pokloni. Nisu imali karnet i policija im je konfiskovala bagi, tako da su preostalih 2.000 km ljubitelji adrenalina putovali na motociklima koje su kupili na brzu ruku. „Ala su dosadni ti carinici”, gunđa Artjom. „Nemaju nimalo ljudskosti!”

Kulturni kontakti

Teško je reći da li su žitelji Kolumbije, videvši naše svetske putnike, pomislili da su to neki narko-bosovi. U svakom slučaju, ruski momci su odmah na licu mesta kupili crnu limuzinu i uspeli su u njoj da proputuju Centralnu Ameriku sa tompusima u zubima i leptir-mašnama. Zašto to rade? – zapitaće se neko. Vuče ih osećaj beskrajnih mogućnosti i život „punom parom”. I naravno, mogućnost da postave neverovatno zanimljive fotografije na blog!

Treće putovanje je plovidba od Moskve do Madagaskara u gumenom čamcu. Tu nisu bili predviđeni mnogobrojni kontakti sa lokalnim stanovništvom. Naprotiv, prijatelji su planirali da mesec dana provedu oči u oči sa otvorenim morem. Međutim, stvari su krenule tako da su upravo na ovom proputovanju na svojoj koži osetili sve čari druge kulture. Umesto na Antananarivo, pustolovine su ih odvele u kairski zatvor.

Kada je usred Crnog mora voda počela da im ulazi u čamac, shvatili su da ojačavanje gumenog dna metalnim trakama i nije bilo baš najbolja ideja. Dugo su to popravljali, tako da su do Egipta doplovili sa zakašnjenjem, lakomisleno su prenebregli važnost pečata u pasošu koji svedoči o ulasku u zemlju i uskoro su se našli iza rešetaka. Sreća je bar što nisu postavili imitaciju mitraljeza na čamac, kao što su prvobitno planirali sa ciljem da zaplaše somalijske pirate.

U zatvoru su prekraćivali vreme kako su znali i umeli: čitali su jedinu knjigu koju su imali (udžbenik brzog čitanja) i igrali poker sa „cimerima”. Ispostavilo se da je druženje sa zatvorenicima bilo neočekivano prisno. Sada se Aleksandar i Artjom šale kako imaju prijatelje po čitavoj Africi: pobunjenike, falsifikatore novca i lopove. Nema svako priliku da se do mile volje ispriča sa takvim ljudima. „Koliko samo vredi jedan jemenski telohranitelj”, seća se Artjom. „Mnogo dobar i živahan momak. Svima je pokazivao 11 ožiljaka od metaka, i svaki je detaljno opisivao”.

Na suđenju se nešto dešavalo, ali momci nisu ništa shvatili jer su sa tužiocem komunicirali pomoću gestova, pošto nije govorio ni engleski ni ruski. Uglavnom, sve se dobro završilo. Nakon osam dana su oslobođeni i deportovani iz zemlje. Sada „ministri” planiraju da negde pred kraj godine ipak završe to putovanje i konačno stignu do Madagaskara na hidrociklima.

A za četvrto putovanje su planirali da sednu u minijaturni helikopter, takozvani autožir (žiroplan, žirokopter). Voda i kopno su osvojeni, vreme je za juriš na nebo.

Instagram dvojice svetskih putnika: instagram.com/ministerstvo_dp/

Oleg Skripnjik,
Ruska reč