Vuk Karadžić i Rusija: Carska penzija, velike simpatije slovenofila i inspiracija za Puškina

U jednom delu srbskog društva još uvek se vodi polemika o Vuku Karadžiću kao reformatoru srbskog pisma i jezika. Ima onih koji još uvek tvrde da je Karadžić odvojio Srbiju od Rusije predloživši da se slavenosrbski jezik (književni jezik toga doba, nastao na ruskoj osnovi) zameni narodnim srbskim jezikom. Međutim, i pored te polemike, istorijski podaci svedoče da je Karadžić u Rusiji imao dosta poznanstava i da je tamo sa velikim žarom prihvatano sve što je on činio.

Krajem 18. i početkom 19. veka kod Srba je bilo dosta nedefinisano stanje književnog jezika. U upotrebi su bila dva različita jezika: crkvenoslovenski jezik ruske redakcije, koji je uglavnom koristilo sveštenstvo, i takozvani slavenosrbski jezik – mešavina ruskog, srbskog i crkvenoslovenskog, koji je koristila većina pisaca. Slavenosrbski je bio prelazna faza u razvoju književnog jezika kod Srba. Ona je prethodila radikalnoj književno-jezičkoj reformi koju je pripremio i sproveo Vuk Karadžić.

Sa jedne strane, njegova jezička rešenja i principi su izazvali negodovanje i žestok otpor predstavnika „slavenosrpske” škole (pre svega sveštenstva na čelu sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem). Oni su ga optuživali da unosi raskol među „pravoslavnu braću”, Srbe i Ruse. Sa druge strane, demokratizacija i „nacionalizacija” književnog jezika koju je predložio Karadžić privlačila je mladu srpsku inteligenciju, tako da se sredinom 19. veka Vukova koncepcija čvrsto ukorenila u srbskom društvu, mada su u Srbiji tek posle Vukove smrti ukinute zabrane kojima je ograničavano korišćenje novog pisma.

Karadžićeva delatnost je bila u skladu sa vrednostima romantizma, koji je u to vreme dominirao u Evropi. Vukov rad na skupljanju folklora je postao poznat spisateljima daleko izvan Srbije. Na primer, taj rad su veoma cenili braća Jakov i Vilhelm Grim, koji su se bavili filologijom i proučavanjem folklora, kao i francuski pisac Prosper Merime. Vuk je, naravno, imao mnogo poznanstava i u Rusiji.

„Srbski rječnik istolkovan njemačkim i latinskim riječma“, Beč, 1818.

Iz slobodnih izvora

Šta je Vuk radio u Peterburgu? 

Kada je 1818. godine objavio rečnik (Srbski rječnik istolkovan njemačkim i latinskim riječima) koji je bio manifest njegove reforme, Vuk je iz Beča otišao u Sankt Peterburg. Otišao je zbog finansijskih poteškoća u kojima se našao. Naime, bio je veoma siromašan i tražio je materijalnu pomoć, a Rusija je finansijski pomagala učesnicima ustanka protiv Turaka. Pored toga, Vuk je nameravao da sa ruskim Biblijskim društvom sklopi ugovor o izdavanju prevoda Novog zaveta na srbski jezik. Rusija je i inače u Karadžićevim očima bila saveznica porobljenih Slovena.

Srbski filolog je u Peterburgu izazvao veliko interesovanje. Doneo je 30 primeraka rečnika živog srbskog jezika. Sa Vukom su se sastajali predstavnici peterburške intelektualne elite, poznati i ugledni naučnici i spisatelji, među kojima su bili i predsedik Ruske akademije Aleksandar Šiškov, istoričar Nikolaj Karamzin, pesnik i osnivač romantizma u ruskoj poeziji Vasilije Žukovski, kao i Aleksandar Turgenjev, prijatelj Aleksandra Puškina, državni funkcioner i javni poslenik kome se Karadžić obratio za pomoć u izdavanju Novog zaveta. Zahvaljujući Turgenjevu Vuk je dobio novac za pripremu pomenutog izdanja. Čuveni pokrovitelj umetnosti Nikolaj Rumjancev mu je dao novčanu pomoć za putovanje po srbskim manastirima i opisivanje starina, a nekoliko godina kasnije je zalaganjem Karadžićevih prijatelja imperator Nikolaj I izdao ukaz o izdvajanju redovne godišnje novčane pomoći Vuku za „korist koju donosi slovenskoj književnosti”*. Karadžić nije imao redovne prihode i to je spaslo njegovu porodicu od siromaštva.

Portret Aleksandra Turgeneva

Iz slobodnih izvora

Uzgred, Vuk Stefanović je upravo zahvaljujući putovanju u Rusiju postao poznat kao Vuk Karadžić. On se u Peterburgu upoznao sa veoma obrazovanim mladim slavistom Petrom Kepenom. U jednom razgovoru Kepen je pitao Vuka zašto se potpisuje patronimom Stefanović, a ovaj mu je odgovorio da je takav običaj u Srbiji, ali da se njegov rod inače zove Karadžići. Kepenu se to dopalo i predložio je Vuku da mu prezime bude Karadžić.

Vuk i moskovski slavisti 

Posle boravka u Peterburgu Vuk je u junu 1819. posetio Moskvu, gde se upoznao sa Mihailom Kačenovskim, profesorom istorije na Moskovskom univerzitetu. Kačenovski je bio urednik časopisa „Vestnik Evropы” u kome je slavistika bila jedna od najvažnijih tema, tako da su ga veoma zanimala pitanja slovenske istorije, kulture i jezika. Poznanstvo sa Karadžićem mu je dalo dragocenu mogućnost da dobije obilne i verodostojne informacije o srbskom narodu i njegovoj kulturi. Kačenovski je rekao da „niko od Srba nije pružio toliko značajne usluge svojim sunarodnicima kao poznati Vuk Stefanović”.**

Portret Mihaila Kačenovskog

Iz slobodnih izvora

Zahvaljujući kontaktima sa moskovskim slavistima i proučavanju staroslovenskih rukopisa koji su čuvani u Moskvi Karadžić je imao mogućnost da iznese svoje zaključke o poreklu staroslovenskog i crkvenoslovenskog jezika. Treba istaći da su pre susreta sa Karadžićem ruski naučnici mislili da su ti jezici nastali od srbskog, jer „Srbi veoma lako pišu na slovenskom crkvenom jeziku i nema sumnje da je to tako zato što je to njihov stari jezik”.*** Vuk je, međutim, smatrao da u 9. veku jezik Slovena nije bio monolitan i da se to moralo odraziti u staroslovenskim rukopisima.** Njegovo shvatanje istorije slovenskih jezika je kasnije postalo aksioma u ruskoj i svetskoj slavistici.

Karadžiću je u znak priznanja izuzetnih zasluga za razvoj nauke dodeljen status člana Moskovskog društva istorije i starina ruskih, što je doprinelo jačanju autoriteta srbskog naučnika i pružanju moralne podrške njegovim naporima. Ovo društvo je obezbedilo Vuku Karadžiću i novčanu pomoć za izdavanje srbskih pesama.****

Zbirka Moskovskog društva istorije i starina ruskih.

Iz slobodnih izvora

„On će vas uvesti u začarani krug srbskog naroda...”

U pripremi drugog izdanja rečnika koje je izašlo 1852. godine Vuku je pomagao ruski filolog Izmail Sreznjevski. On je tada već sastavio Karadžićevu biografiju (najbolju koja je napisana za Vukovog života), zasnovanu na pričama samog Vuka.

Drugo izdanje Rječnika srbskog jezika Vuka Karadžića, 1852.

Iz slobodnih izvora

Sreznjevski ga je ovako opisao: „Čovek niskog rasta, skoro šezdesetogodišnjak, u veoma dugom mundiru i visokim čizmama. Leva noga mu je podignuta i kolenom se oslanja na štulu, zbog čega mora da hoda polako kao što niko ne hoda... Ako hoćete da ga upoznate kroz njegovu priču, zapodenite razgovor o Srbima, o njihovom karakteru, običajima, uspesima – o bilo čemu srbskom. On će postepeno postajati sve življi, i vi ćete živnuti od njegove priče, jednostavne ali pune dubokog smisla. On će vas uvesti u začarani krug srbskog naroda... Kada nekoliko puta čujete njegove priče o Srbima, ispunićete se ljubavlju prema njima, isto kao i poštovanjem prema Vuku zato što ih toliko voli i toliko poznaje u svakom pogledu”.******

Portret Mihaila Pogodina

Iz slobodnih izvora

Profesor opšte i ruske istorije Mihail Pogodin, koji je bio u kontaktima sa slovenskim naučnicima i kulturnim poslenicima, upoznao se sa Vukom još 1835. godine u Beču, a 1859. ga je predložio za počasnog člana Društva ljubitelja ruske književnosti pri Moskovskom univerzitetu. U pismu ministru prosvete Pogodin je opisao Vukove zasluge i istakao da je Karadžiću potrebna finansijska pomoć za delatnost kojom se bavi. Zaista je bilo osnova za takvu molbu. Evo šta piše Pogodin kada je nakon nekoliko godina posetio Vuka: „Pronašao sam Vuka. Živi u istim sobičcima kao i 1835. Prva soba mu je kuhinja, prepuna stvari, u drugoj je on, slovenska znamenitost našega doba. Spisatelj koji je dao ogroman doprinos slovenskom svetu svojim istraživanjima, izdanjima i putovanjima, sedi pored kolevke sa drvenom nogom, brkovima i crvenim fesom, i ljulja dete. Žalosno mi je bilo i pogledati na tog zaslužnog čoveka u takvom siromaštvu. Sto zlatnika penzije od ruskih vlasti je glavni izvor njegovih prihoda. Ponekad mu i [Ruska] akademija pošalje pomoć...”*****

Puškin i Vukova dela

Zanimljivo je da je sa radovima Vuka Karadžića bio upoznat i veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin. Prosper Merime je, naime, bio fasciniran folklorom koji je sakupio poznati Srbin, pa je izdao zbornik imitacija na osnovu kojeg je Puškin došao na ideju o ciklusu „Pesama zapadnih Slovena”. Ruski pesnik je poznavao Vukova dela, i čak ih je koristio u svom stvaralaštvu. U napomeni uz prepev pesme „Sestra i braća” Puškin piše: „Ovu predivnu poemu sam uzeo iz zbirke srbskih pesama Vuka Stefanovića”.*

Portret Aleksandra Puškina

Iz slobodnih izvora

Ovde su nabrojani samo pojedini Rusi sa kojima se Vuk poznavao, ali on je u Rusiji imao daleko širi krug poznanstava među uglednim ruskim naučnicima i spisateljima, gde je očigledno vladalo veliko interesovanje za njegovu ličnost i delatnost. I većina je pozitivno ocenila njegovu jezičku reformu. Na primer, veliki ruski lingvista Jan Boduen de Kurtene je napisao: „Samo Vuk Stefanović Karadžić, obdaren istančanim osećajem za zvučnu stranu maternjeg jezika i doslednim rasuđivanjem, sačuvao je azbuku koja je do njegovog doba korišćena i u njoj primenio potpuno dosledan, bukvalan (zvučni) grafički princip, i time učinio veliku uslugu srbskoj književnosti i srbskim umovima. Može se reći da je Karadžićeva grafika, bar po svome principu, uzor savršenstva...”******* 

* Iz statьi V. P. Gudkova «Veličie Vuka Karadžiča»

** Iz statьi V. P. Gudkova «Vuk Karadžič i slavistы Moskovskogo universiteta»

*** Й. Dobrovskiй, žurnal «Vestnik Evropы», 1817. Č. 6. Kn. 22. S. 126.

**** N. Barsukov. Žiznь i trudы P. I. Stroeva. SPb., 1878. S. 424.

***** M. P. Pogodin. God v čužih kraяh (1839). Dorožnый dnevnik. Č. 1. M., 1844. S. 156-159.

****** I. I. Sreznevskiй. Vuk Stefanovič Karadžič // Moskovskiй literaturnый i učenый sbornik. M., 1846. S. 339-341.

******* I. A. Boduэn de Kurtenэ. Neskolьko slov po povodu «Obщeslavяnskoй azbuki» // Žurnal Ministerstva narodnogo prosveщeniя. Č. 155. 1871. №5. 174

Svetoslava Cvetkova,
Russia beyond