Pet najgorih vojnih poraza u ruskoj istoriji

Ruska vojska nije imala samo veličanstvene pobede, već i gorke poraze. Zbog nekih su ne samo izgubljene velike teritorije, već je doveden u pitanje opstanak zemlje. Russia Beyond podseća na najteže trenutke u istoriji ruske vojske.

Mongolska invazija (1237-1240) 

Uništenje Rjazanja. Ilustrovana hronika iz 16. veka.

Biblioteka Ruske akademije nauka

Početkom 13. veka mongolska vojska je otkrila da su ruske kneževine podeljene i da nisu u stanju da se suprotstave ujedinjenim azijskim osvajačima. Kneževine su jedna za drugom poražene u napadima Mongola, razorene, opljačkane, i veliki deo stanovništva je istrebljen. 

Neke kneževine su i do kraja 15. veka bile politički i ekonomski zavisne od Mongolskog carstva, a trebale su decenije da se obnovi uništena zemlja. Rusija se suočila sa ozbiljnim nazadovanjem u svom razvoju, i daleko zaostala za evropskim državama. 

Invazija je u potpunosti promenila političku kartu ruske zemlje. Kijev, koji su Mongoli zauzeli 1240. godine, nikada više nije stekao status najvažnijeg grada u Kijevskoj Rusiji. Zapadnoslavenske kneževine, poput Smolenska, Kurska i područja savremene Ukrajine i Belorusije, potpale su pod sferu uticaja Litvanije. 

Bila je to tempirana bomba, jer su ta područja postala glavni povod za nesuglasice i razlog za brojne ratove između ruske države i Poljsko-litvanske unije. Čak su i u 20. veku između Poljske i SSSR-a postojali sporovi oko nekih teritorija. 

Livonski rat (1558-1583)

Vojska poljskog kralja Stefana Batorija stavlja pod opsadu Pskov, 1843. Karl Brjulov, ulje na platnu.

Ivan IV, poznatiji kao Ivan Grozni, započeo je rat protiv oslabljene Livonske konfederacije kako bi zauzeo njene glavne luke i stekao uporište za Veliku kneževinu Moskvu na baltičkoj obali. To je bilo vrlo važno za rastuću rusku državu, jer je njen pristup Baltičkom moru bio ograničen na mali i uglavnom nerazvijeni komad zemlje na obali Finskog zaliva. 

Prvo razdoblje rata je za Ivana IV bilo uspešno, i njegova je vojska zauzela značajne delove Livonske konfederacije - teritorije savremene Letonije i Estonije. Drugim velikim silama, međutim, nije bilo po volji da posmatraju sve veću moć svog istočnog suseda. Dugi je niz godina Rusija bila u ratu i sa Švedskom i sa Velikom kneževinom Litvanijom, koja se 1569. godine ujedinila sa Poljskom. 

Iscrpljujući rat je trajao više od 20 godina, a završio se velikim porazom ruske države. Zemlja je bila ekonomski uništena, a na severozapadnim teritorijama je ginulo stanovništvo. Sva područja koja su bila oduzeta Livoniji su izgubljena. Još gore, Velika kneževina Moskva je izgubila teritorije u Finskoj, kao i većinu zemlje u Finskom zalivu. Samo je mali komad zemlje na ušću Neve ostao u posedu Rusije, ali on nije mogao  da joj osigura odgovarajući pristup moru. 

Sada je umesto slabe Livonske konfederacije Rusija imala nove i moćne neprijatelje na svojoj zapadnoj granici: Poljsko-litvansku uniju i Kraljevinu Švedsku. Rusija će se suočiti s tim problemima kasnije, u Velikom severnom ratu (1700-1721). 

Rusko-turski rat (1710-1713) 

Bitka kod reke Prut. Ilustracija Vilijema Hogarta, 1724.

Petar Veliki je bio uspešan tamo gde to Ivanu Groznom nije pošlo za rukom - slomio je Švedsku i izvršio aneksiju njenih teritorija, zajedno sa istočnim Baltikom (Estonija, Livonija i Ingrija) u skladu sa mirom u Ništadu.

1711, međutim, rat nije ni izbliza bio gotov, i car se našao u životnoj opasnosti koja se gotovo završila uništenjem čitave njegove vojske.

Nakon spektakularne ruske pobede u Poltavskoj bici 1709, poraženi švedski kralj Karl XII je pobegao u grad Bender u Besarabiji, tada pod osmanskom vlašću. Pregovori između cara i sultana Ahmeda III o sudbini švedskog kralja nisu urodili plodom. 

Sultan je hteo da izbaci Ruse iz Azovske tvrđave na obali mora, koju je Petar Veliki zauzeo 1695-1696 da bi Rusiji omogućio pristup Crnom moru preko Kerčkog prolaza. 

Osmanlije su 1710. godine podmuklo objavile rat Rusiji. 1711. godine je rusku vojsku od 38 hiljada vojnika, na čijem je čelu bio Petar Veliki, okružilo 190 hiljada osmanskih i krimskih trupa u Besarabiji. Da bi izbegao katastrofu Petar je bio prisiljen da prihvati sultanove ponižavajuće uslove, koji su dve godine kasnije zapisani u mirovnom dogovoru iz Pruta. 

Rusija je prepustila Azov Osmanskom carstvu i uništila sva utvrđenja na obali Azovskog mora, a tako izgubila pristup Crnom moru. Osim toga, Rusija je na gotovo 20 godina izgubila kontrolu nad kozacima iz Zaporožja koji su ostali pod osmanskom vlašću. 

Najteža posledica poraza je bilo uništenje prve ruske mornarice - Azovske flotile. Uništeno je nekoliko stotina velikih i malih brodova; jedni su prodati, sudbina drugih je nepoznata. Što se tiče južnog pravca spoljne politike, Rusija je bila prisiljena da počne od nule. 

Krimski rat (1853-1856) 

Požar kod moreuza Čanakale. Litografija objavljena u Italiji 1857.

Global Look Press

Krimski rat je na neki način bio sličan Livonskom: Rusija je uspešno započela borbu protiv jednog slabog neprijatelja, ali sukob je završila porazom u ratu protiv koalicije velikih sila. 

Prema Pariskom sporazumu 1856, Rusija nije izgubila velike teritorije, ali je izgubila pravo da drži flotu u Crnom moru. Tako Rusija više nije mogla da zaštiti hrišćane u Osmanskom carstvu i prepustila to pravo Francuskoj. Takođe je izgubila uticaj u Moldaviji, Kneževini Vlaškoj i Srbiji.

Carstvo je najviše stradalo finansijski. Međutim, Krimski je rat je takođe prisilio vladu da pokrene velike vojne i ekonomske reforme, poput ukidanja kmetstva 1861. godine. 

Prvi svetski rat (1914-1918) 

Kapitulacija ruskih vojnika u Prvom svetskom ratu, datum nepoznat.

Archiv Neumann/Global Look Press

Veliki rat, kako su Prvi svetski rat zvali savremenici, bio je prava katastrofa za Rusko Carstvo, koja je dovela do revolucije u oktobru 1917. godine. 1,7 miliona poginulih u ratu bio je tek početak još većeg krvoprolića. Iako je Rusija izašla iz rata Brest-litovskim mirom 3. marta 1918, građanski rat je gurnuo zemlju u još veće nasilje i razaranje.

Zbog svog separatnog mira sa Centralnim silama Rusija nije učestvovala u mirovnim pregovorima, iako je njen uticaj na pobedu bio značajan, posebno u ranim fazama rata. Na kraju je Rusija izgubila oko 842 hiljade kvadratnih kilometara (15,4 posto ukupne predratne površine), na kojima je živelo 31,5 miliona ljudi (23,3 posto predratne populacije Carstva). 

Kolaps Carstva je doveo do pojave novih država. Ponovno je uspostavljena nezavisnost Poljske, a Letonija, Estonija, Litvanija i Finska su prvi put u svojoj istoriji stekle državnost. Rumunija je iskoristila priliku i aneksirala Besarabiju. 

Čak i danas geopolitičku situaciju u istočnoj Evropi karakterišu komplikovani odnosi između zemalja koje su nastale iz pepela Ruskog Carstva 1918. godine.

Oleg Jegorov,
Russia beyond