Rusi na Solunskom frontu
booking.com
Početna stranica > Novosti

Rusi na Solunskom frontu

Rusi na Solunskom frontu
10.10.2017. god.


Piše, Boško Antić, kontraadmiral u penziji



Rusija je 1914. godine objavila rat Nemačkoj zbog Srbije jer bi prepuštanje Srbije Austrougarskoj značilo i prepuštanje celog Balkana čime bi bile srušene ruske ambicije za izlazak na Sredozemno more. Na to su uticali i prisni odnosi između dinastija Karađorđevića i Romanova. Na poruku regenta Aleksandra Karađorđevića u kojoj kaže „nama je nemoguće braniti se i mi preklinjemo Vaše veličantsvo da nas zaštiti“ car Nikolaj Drugi Romanov odgovorio je „Vaše veličanstvo može biti uvreno da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije“. Objavljivanja rata Nemačkoj i naređenja o mobilizaciji u Petrogradu je proslaljeno parolama „Živele Srbija“.

Ruski car odazvao se i na poruku Regenta Aleksandra Karađorđevića da spasi srpsku vojsku u Albaniji. Car je Saveznicima poručio da je on, ako Saveznici ne pomognu srbskoj vosji, spreman da zaključi separatni mir. Tek tada su Saveznici počeli sa spasavanjem srpske vojske koja je, iscrpljena u borbama i prelasku preko Albanije. umirala na obali mora.

Nažalost, ogromna ruska pomoć Srbiji nedovoljno je bila poznata i ostala je u senci prenaglašene pomoći ostalih Saveznika.




Već krajem avgusta 1914. godine Rusija šalje Srbiji 120.000 pušaka berdanki, 100 brdskih topova i haubica sa odgovarajućom municijom. Zahvaljujući ovoj pomoći Srbija je uspela da zaustavi prvi austrougarski nalet. Slično se dogodilo i sa drugim, koji se završio Kolubarskom bitkom, kada je Rusija poslala velike količine oružja i municije, 200.000 toplih odela i 50.000 kratkih bundi. Sve ove pošiljke slate su Dunavom, konvojima uz oružanu pratnju pod komandom kapetana prvog ranga (kasnije kontraadmirala) Vesjolkina. Ovim putem poslato je i 2.500 dobrovoljaca, bivših austrougarskih vojnika. Dunavom su transportovane desetine vagona sanitetskog materijala.

Krajem avgusta 1914. godine iz Odese u Srbiju upućen je odred kapetana Grigorenka sa minama i opremom. Konvoj pukovnika, kasnije kontraadmiral, Vesjolkina krenuo je iz Renija 13/14. oktobra sa vojnom opremom namenjenoj srbskoj vojsci, a u Prahovo je stigao 23. oktobra. To je bila prva ekspedicija koju su činili sedam parobroda i šesnaest barži. Do kraja novembra u Srbiju je stigao još jedan ruski odred sastavljen od sedam oficira i trideset vojnika. Zajedno s njima u Srbiju su stigla i dva motorna čamca, kao i oklopni parni brod «Tiraspolj» pod komandom kapetana Dobrova. Pored pukovnika Dobrova tu su bila još dva potpukovnika, jedan inženjer, jedan doktor-kapetan, pomoćnik brodskog kapetana i 59 mornara. Ova jedinica je uključena u srpsku vojsku, brod «Tiraspolj» je određen za specijalne misije Ministarstva vojnog. Ukupno je tokom prve godine stiglo pet ruskih konvoja.

Car Nikolaj Drugi Romanov i kontraadmiral Vesjolkin na brodu „Štandart“

Pomoć je stizala i naredne 1915. godine. Krajem marta jedan od konvoja sastojao se od 14 parnih brodova i 40 tegljača, 40 barži i 28 pontona. Do kraja istog meseca razmere ovih transporta prevazišle su mogućnost ne samo srbskih pristaništa, već i same luke Reni koja je čak proširivana radi potreba vojne saradnje sa Srbijom.

Ukupno je tokom 1915. godine stiglo 45 konvoja iz ruske luke Reni u srpske luke Radujevac i Prahovo. Obim pomoći je bio toliko velik da je Ruska carska flota angažovala i privatne barže i parobrode i pristupila proširenju kapaciteta luke Reni da bi svu pomoć, koja je bila više nego obilna, mogla prebaciti u Srbiju. Dopremljena su artiljerijska oruđa i municija za njih, stoka, konji, hrana, radio – telegrafska oprema, ugalj, gorivo, sanitetski materijal i lekovi itd. 1

Ruski obalski top na položaju na Kalemegdanu

Kada je Čerčil dozvolio da nemačke krstarice „Geben“ i „Breslau“ iz Sredozemnog mora uplove u vode Turske i tako zatvore prolaz kroz Bosfor i Dardanele i zatvore Rusima prolaz iz Crnog u Sredozmeno more, svaka pomoć Francuza u Britanaca Rusiji bila je onemogućena. Ove dve krstarice, koje su formalno predate Turskoj ali zadržale nemačku posadu, su krstarile Crnim morem i teko kontrolisale i područje ispred ušća Dunava time onemogućivši dalju pomoć Rusije Srbiji.2

NA „ZABORAVLJENOM“ FRONTU

Rusi Solunski front zovu Makedonski front, a često i “zaboravljeni front“. Pored već navedene pomoći upućene Dunavom, Rusija je, kao izraz moralne pomoći srbskoj vojsci i Srbiji, poslala na Solunski front, u sastav Istočne armije3, dve pešadijske brigade4 – Druga ruska posebna pešadijska brigada pod komandom general-majora Taranovskog i Četvrta ruska posebna pešadijska brigada pod komandom general-majora Leontieva, sa ukupno 12 bataljona, koje su ušle u sastav Druge ruske posebne pešadijske divizije, kojom je komandovao general-major Diterihs. Brojno stanje bilo je 224 oficira i 9.338 podoficira i vojnika.

Ruske jedinice su iz Arhangelska krenule 21. juna, stigle su u Brest parobrodima „Venecuela“, „Martazan“ i Umtali“ 3. jula, a zatim vozom kroz celu Francusku do Marselja, odakle su stigle do Soluna 5. avgusta 1916. godine. Na Solunski front jedinice su stizale u tri etape: 27. jula, 8. i 10. avgusta. Ruske trupe su stacionirane u velikom vojnom logoru Zejtenščik na periferiji grada, gde je bila glavna vojna baza sa skladištima i bolnicom. Po dolasku trebalo je ruske vojnike naoružati i obučiti u upotrebi nepoznatog oružja. U rejonu Soluna tad je vladala malarija, pa je 180 vojnika obolelo.

Četvrta brigada je kasnila sa dolaskom u logor jer je u Marselju od sopstevnih vojnika ubijen komandant Trećeg bataljona pukovnik M. Krause pa je komandant brigade pukovnik Aleksandar bio primoran da ostane u Marselju i sprovede istragu, privremeno prenoseći komandu svoje brigade na potpukovnika Osikovskog.

Defile ruske vojske u Solunu

General M. K. Diterihs stigao je u Solun sa Drugom i Četvrtom ruskom posebnom pešadijskom brigadom, kojoj se kasnije pridružuju Prva i Treća, koje su bile u Francuskoj, i spajaju u julu 1917. godine u Drugu rusku posebnu pešadijsku diviziju jačine 18.000 ljudi.5

Te brigade borile su se hrabro od avgusta 1916. do januara 1918. godine u neposrednoj blizini Prve i Treće srpske armije u vreme Gorničevske (12-16. septembra 1916. godine) i Bitoljske bitke6. U tim borbama došla je do punog izražaja duhovna veza ruskih i srbskih oficira i vojnika. Srbski i ruski vojnici imali su potpuno poverenje jedni u druge i sa oduševljenjem su se zajedno borili.7

„Prva bitka na Solunskom frontu u kojoj su učestvovale ruske jedinice odigrala se 10. septembra 1916. godine. Tada je general Diterihs imao na raspolaganju samo jednu brigadu i krenuo je u bitku zajedno sa francuskim jedinicama. Diterihsova jedinica je u napadu bila u prvim redovima. Operacija je bila uspešna i pored teških planinskih uslova i nestašice municije“.8

Vrhovna komanda savezničke Istočne vojske visoko je ocenila uspeh ruskih jedinica u ovoj ofanzivi i odlikovala Drugu rusku posebnu pešadijsku diviziju, generala Diterihsa i desetine ruskih vojnika i oficira.

Sledeći napad planiran je za 4. oktobar 24-časovnom artiljerijskom pripremom. Drugog oktobra ruski komandant je predložio da se u napad pređe u dve kolone odmah posle artiljerijske pripreme. Desna kolona na čelu sa pukovnikom Osipovskim, sastava tri bataljona i baterija 75 mm, nastupa na pravcu Kalanika, a leva, sastava tri bataljona sa baterijama pod komandom pukovnika Tarbeeva, nastupa na pravcu Klestina. Drugi bataljon Druge brigade je u rezervi.

Bugari si preduhitrili napad Saveznika i u noći 2/3. oktobra povukli su se na sever. To povlačenje Bugara bilo je vezano s bugarskim porazom u krvavoj bici na gornjem masivu Kajmakčalana. Četvrtog oktobra Diterihs je svojoj diviziji izdao zadatak da preduzme praćenje neprijatelja, razbije njegove snage na delove i glavnim snagama spreči povlačenje. Uveče 4. oktobra snage divizije forsirale su reku Rakova. Jedinice su prošle selo Negočani i dva kiometra iza sela na čistom polju naišle su na uragansku mitraljesku i puščanu vatru Bugara.

Oficir Četvrte brigade V. Smirnov u opisu ove epizode kaže da su s bajonetima na puškama naišli na bodljikavu žicu. Nisu imali makaze i pod strašnom vatrom bili su primorani da zalegnu u hladnu jesenju vodu. Ukopavanje u blatu nije bilo moguće. U vodi su bili do ujutro kada su se povukli na sredinu između utvrđenog neprijatelja i sela Negočani gde su se počeli ukopavati. Situacija je za ruske trupe bila veoma komlikovana. I 5. oktobra nastavljeno je sa utvrđivanjem svojih položaja na kojima su ostali sve do 18. novembra. Dva puta je pokušan proboj (6. i 14. oktobra) kroz bodljikavu žicu i svaki put su jedinice vraćene na polazne položaje izgubivši u prvom pokušaju osam oficira i 450 vojnika, a u drugom pokušaju 367 vojnika.

Francusko-ruska divizija Diterihsa, sastavljena od ruske Četvrte brigade, francuske Druge brigade i dve artiljerijske grupe, krenula je u napad 19. novembra 1916. godine. Treća ruska posebna pešadijska brigada ušla je u Bitolj zajedno sa srbskom vojskom i tako je probijen nemačko-austrougarsko-bugarski front i spojeni istočni i zapadni delovi Solunskog fronta,

Za uspehe u borbama kod Bitolja Diterihs je odlikovan fancuskim Ordenom legije časti i ruskim Ordenom svetog Vladimira drugog reda sa mačavima.

Nakon oslobađanja Bitolja borbe su dobile pozicioni karakter. Od novembra 1916. godine Druga ruska posebna divizija je uključena u Srpsku vojsku i držala je položaje u dolini Crne reke.

Nova ofanziva Saveznika počela je 9. maja 1917. godine u kojoj su ruske jedinice pretrpele velike gubitke - 1.300 vojnika i oficira, što je dovelo do toga da je Diterihs tražio da se ruske jedinice izvuku u pozadinu, što je i učinjeno 24. maja

Ruski vojnici su učestvovali u borbama sve do Oktobarske revolucije. Sovjetska vlast donela je Dekret o miru posle čega su vojnici tražili da se odmah vrate u Rusiju, ali francuska komanda je tvrdila da taj Dekret o miru ne važi za ruske trupe u inostranstvu. General Taranovski preuzeo je komandu u novembru 1917. godine

Krajem februara 1918. godine ruske jedinice su podeljene: prvu kategoriju predstavljali su oni koji posle Oktobarske revolucije nisu hteli da se bore pod francuskom komandom, drugu kategoriju činili su oni koji su odbili da učestvuju u borbenim dejstvima ali su pristali da rade za Saveznike i treću kategoriju činili su oni koji nisu hteli ni da se bore ni da rade za saveznike. Poslednju kategoriju su Saveznici zadržali kao zarobljenike i od njih formirali radni bataljon9. Do kraja 1918. godine više od polovine Radnog bataljona umrlo je od gladii bolesti. Najveći deo vojnika vratio se u Rusiju 1920. godine, a povratak je završen tek 1923. godine. Većina boraca je po povratku učestvovala u građanskom ratu – 2/3 na strani Crvene armije i 1/3 u redovima Belogardejaca.10

U svojoj knjizi „Braća po oružju“, Branko Bogdanović kaže da je „misteriozna sudbina više od 10.000 ruskih vojnika koji su se herojski borili zajedno sa Srbima na Solunskom frontu“.11

Ruski vojnici na Solunskom frontu

Posle Oktobarske revolucije, piše Branko Bogdanović, u zaborav je gurnuta Druga ruska posebna pešadijska divizija koja je 1916. godine formirana od najboljih vojnika Moskovskog vojnog okruga po ličnoj naredbi cara Nikolaja Drugog i poslata u Solun. Junaštvo te jedinice bilo je izuzetno, njena pešadija je sa srbskom konjicom osloobodila Bitolj. Svi saveznički komandanti su im se divili, odavali im priznanja i doslovno se otimali oko toga u čiji će kontigent ući. Ruska komanda je odlučila da bude u sastavu Prve armije koju je vodio vojvoda Živojin Mišić.

Akademik dr Dragoljub Živojinović u svom kapitalnom delu „Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front“ tvrdi da su Englezi sve činili da potkopaju i oslabe Srbiju pa im je „ruska brigada strašno smetala i nepriajteljski su se prema njoj odnosili. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav konkakt sa srbskom vojskom“. Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre više od trideset godina i to sasvim slučajno, baveći se Vatikanom i Srbima. Takođe, treba istaći i činjenicu, da je akademik Živojinović prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi je saopštio svetu. Pored toga, on kaže da su „iluzije o prijateljstvu na Solunskom frontu pothranjivane gotovo jedan vek bile u službi očuvanja prijateljstva sa Francuzima kao jedinim prijateljima u Prvom svetskom ratu. A u stranu je gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma“.12

Još je manje poznato da su ruski dobrovoljci bili i na Solunskom frontu na koji su u sastavu Srpske dobrovoljačke divizije pukovnika Stevana Hadžića dospeli krećući se kroz Mandžuriju, Severnim morem, Tihim okeanom i Sredozemnim morem. Među njima je bio i mladi kadet Sergej Dmitrijevič koji je učestvovao u svim ratovima i potom postao srbski oficir pri Generalštabu.13

Ruska bolnica u Solunu

U borbama na Solunskom frontu, u kojima je ruska vojska dala pun doprinos pobedama Saveznika, bilo je mnogo bolesnih i ranjenih vojnika. Tadašnji ruski konzul V.F. Kalja u svojim pismima tvrdi da su ruski vojnici i po nekoliko dana ležali na zemlji sa otvorenim ranama i bez hrane. On, između ostalog, kaže: „Oficiri i vojnici su posle evakuacije sa fronta raspoređivani u osam francuskih bolnica“ i „da su se pojedini francuski lekari sa prezrenjem odnosili prema ruskim pacijentima“.

Zbog toga je ruska zajednica svojim novcem i ličnim sredstvima cara Nikolaja Drugog sagradila bolnicu „Sveti Dimitrije Solunski“14 u koju su evakuisani ruski vojnici, u kojoj se personal sastojao uglavnom od Rusa, koja je i pored ograničenja uspešno funkcionisala.15

Zaboravljeni i živi i mrtvi

Posle rata deo ruskih vojnika vratio se u Rusiju, čija je sudbina ostala nepoznata, deo je ostao u emigraciji, dok je poginulih 65 oficira i 4.149 podoficira i vojnika ostalo na Solunskom frontu. Nove vlasti nisu se brinule ni za žive ni za mrtve ruske vojnike. Oni koji su se vratili u Rusiju izgubljeni su u haosu revolucionarnih događaja, a oni u emigraciji smatrani su neprijateljima, bilo živi ili mrtvi.

Posle rata grčke vlasti naredile su da se na Zejtinliku, pored Soluna, sahrane poginuli saveznički vojnici. Specijalna komisija sakupila je ostatke vojnika i prenosila ih na Zejtinlik, na kome su 11. novembra 1936. godine osvećeni Pravoslavni hram, Mauzolej i Kosturnica, pored kojih su srbsko i rusko vojno groblje. U srbskoj Spomen kosturnici čuva se spisak od 492 vojnika Druge ruske posebne pešadijske divizije, koji su pali na Solunskom frontu i sahranjeni na Zejtinliku.

Po završetku rata preživeli vojnici Radnog bataljona, blizu sela Gradobar, podigli su spomenik ratnim drugovima na čijoj steli piše; „Večno sećanje na vojnike Rusije pale na zemlji grčkoj“, koji je zvanično otkriven 28. septembra 1919. godine

U Kraljevini Jugoslaviji je 1935. godine naređeno 46. pešadijskom puku da traži tela poginulih ruskih vojnika na našoj teritoriji. Nađena su tela 387 oficira i vojnika, koji su 24. maja 1935. godine sahranjeni u kapeli u sklopu Spomenika ruske slave u Beogradu na kome piše: „Večna slava imperatoru Nikolaju Drugom i 2 000 000 ruskih vojnika Velikog rata“. U osnovi spomenika nalazi se grobnica ruskih vojnika poginulih na Solunskom frontu, oficira i redova ruskih baterija koji su dali svoje živote u odbrani Beograda, kao i posmrtni ostaci četvorice ruskih ratnih zarobljenika koje su streljali Austrijanci u Goraždu, zatim dvojice mornara sa broda „Tiraspolj“ poginulih kod Kladova i oko sto ruskih vojnika preminulih u bolnicama.

I konačno, posle niza decenija, preduzimaju se mere za očuvanje ovog nasleđa:

- U Beogradu 20. decembra 2010. god. ambasador Rusije u Srbiji A.V.Konuzin, strešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve u Beogradu protojerej V.Tarasjev i zamenik gradonačelnika Beograda M. Krkobabić su potpisali Memorandum o uzajamnom razumevanju o projektu formiranja kompleksa ruskih parcela na Novom groblju u Beogradu.

- 12. aprila 2012. godine Skupština Beograda usvojila je odluku, kojom je Ruski Nekropolj definisan kao jedinstveni kompleks četire parcele  Novog groblja (80, 80a, 90, 90a), Memorijalnog spomenika ruskim vojnicima, koji su poginuli u Prvom svetskom ratu, Iverske kapele, kao i grobova predsednika trećeg i četvrtog saziva Državne Dume Rusije M.V.Rodzjanko i generala M.V.Alekseeva (načelnika Generalštaba, vrhovnog komandanta Ruske vojske do maja 1917. godine), koji su locirani van navedenih parcela, ali su suštinski neodvojivi deo tog kompleksa.

- 28. avgusta 2012. godine doneta je odluka Vlade Ruske Federacije kojom je Ruski nekropolj u Beogradu svrstan u Listu  grobnih mesta u inostranstvu koji su od istorijskog i memorialnog značaja za Rusku Federaciju i stoga podležu održavanju i očuvanju.

-  27. decembra 2013. godine predstavnik Rossotrudničestva u Beogradu potpisao je Državni ugovor o izradi projekta i izvođenju radova na obnovi Ruskog Nekropolja u Beogradu (parcele br. 90 i 90a). Istovremeno Podvorje Ruske pravoslavne crkve u Beogradu potpisalo je ugovor sa ruskom Fondacijom i firmom izvođačem o izvođenju radova na parceli br. 80 i Iverskoj kapeli.

- Od januara 2014. godine krenuli su radovi na realizaciji projekta obnove. U julu radovi su bili završeni. Prvog avgusta 2014. godine održan je svečani čin osveštenja uz učešće Patrijarha Srbskog g-na Irineja.16

Spomenik ruske slave u Beogradu

U Beograd je 16. novembra 2014. godine otkriven spomenik caru Nikolaju Drugom Romanovu

Ovo je samo malo podsećanje na Ruse na Solunskom frontu, a autor preporučuje čitaocima da pročitaju navedene knjige Alekseja Timofejeva i Darka Kremića, Branka Bogdanovića i akademika dr Dragoljuba Živojinovića.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

__________________________

1 Dragan Vujičić, Konvoji života ruskog admirala Vesjolkina, Večernje novosti, 19. januar 2015, str. 34-35. Boško Antić, Mihail Mihajlovič Vesjolkin - Zaboravljeni dobrotvor, neobjavljen tekst.

2 www.vijesti.me/vijesti/bokelj-ratovao-za-dvije-vojske-nosio-i-fes-910714

3 Solunske ekspedicione snage su se sastojale od kontingenata iz četiri „velike sile Antante (Francuska, Velika Britanija, Italija i Rusija) i Srbije. Francuzi su komandovali Istočnom amijom (Armee de l'Orient), koja je formalno konstituisana 12. oktobra 1915, pod komandom generala Morisa Saraja, i sastojala se od deset francuskih, italijanskih i ruskih divizija, grupisanih u tri „divizijske grupe“ koje su imale status korpusa, kao i osam srbskih divizija.

4 Ruska divizija se sastojala od dve brigade specijalne namene (svaki sa četiri bataljona i mitraljeskom četom) oformljene za prekomorsku službu; Prva brigada (poslana u Francusku zajedno sa Trećom brigadom) imala je bataljon sa 1.300 dobrovoljaca Srba iz Bosne..

5 Solunski front, Vikipedija.

6 Bitolj je oslobođen 21. novembra 1916. godine i podeljen na francuski, ruski, italijanski i srbski sektor, pod komandom francuskog generala Morisa Saraja. Do proboja Solunskog fronta septembra 1918. Bitolj je ostao na prvoj liniji fronta i bombardovan je iz vazduha ili artiljerijom skoro svakog dana i pretrpeo je velika oštećenja.

7 Aleksej Timofejev, Darko Kremić, Ruska vojna pomoć Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, Institut za noviju istoriju, Beograd, 2014, str. 99. Marko Lopušina, Carska Rusija spasila Srbiju od propasti.

Jekaterina Turaševa, U makedonskim planinama, daleko do Rusije, bobangajic.rs/index.php/bratska-rusija-i-snf/174-ruska...

8 Isto.

9 Profesor na Odseku za balkanska pitanja i istočna istraživanja Univerziteta Makedonija (Grčka), Vlasis Vlasidis, izjavio je za „Rusku reč“ da su u jednom selu blizu Soluna pronađene ljudske kosti. Predpostavlja se da su to kosti ruskih vojnika treće kategorije koje su Saveznici verovatno streljali.

10 2. posebna ruska pešadijska brigada (na ruskom), Vikipedija.

11 Boris Subašić, Zaboravljeni junaci Solunskog fronta, Večernje novosti, 21. decembar 2014,

12 Englezi radili na uništenju Srbije - Centar akademske reči, Šabac www.carsa.rs/englezi-radili-na-unistenju-srbije

13 forum.krstarica.com/showthread.php/507950...

14 Za Ruse je Sveti velikomučenik Dimitrije zaštitnik Sibira.

 
15 Jekaterina Turaševa, U makedonskim planinama, daleko do Rusije, bobangajic.rs/index.php/bratska-rusija-i-snf/174-ruska...
 
 
 
16 O Ruskom Nekropolju u Beogradu, Ambasada Ruske Federacije u Republicu Srbiji, www.ambasadarusije.rs/sr/o-ruskom-nekropolju-u-beogradu

 



  • Izvor
  • / vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost