U gnezdu Staljinovog Gulaga: Kolima – zlatna žila ruskog Dalekog istoka

Kolima je područje na krajnjem severu ruskog Dalekog istoka. Krase je duboke i čiste reke, beskrajne šume i mineralna bogatstva, ali joj reputaciju kvari njena mračna prošlost – ovde je u Staljinovo doba bilo smešteno oko 80 logora Gulaga.

U popularnoj sovjetskoj komediji „Brilijantna ruka” (1969) jednu od glavnih uloga tumači Andrej Mironov. Njegov junak, lopov i prevarant, ruča sa čovekom iz Kolime koji mu na rastanku srdačno kaže: „Ako dođete u Kolimu, svratite”. Na te reči se lopov nervozno zagrcnu i odgovori: „Ne, bolje vi dođite kod nas”.

Kosti zatvorenika logora Butugičag na Kolimi / TASS / Nikolaj Nikitin

Nije ni čudo što se glavni junak plaši suđenja i radije bi zaobišao Kolimu. Ovaj region na ruskom Dalekom istoku decenijama je bio poznat po surovim logorskim zatvorima iz kojih se malo ko vraćao. Nažalost, ovde nisu dolazili samo zločinci. Mnogi nevini ljudi dospevali su na Kolimu tokom 1930-ih, kada su Staljinove represije bile na vrhuncu. Logoraši su trpeli neopisive muke i na kraju najčešće umirali.

Zlatna groznica

Kolima zvanično nema status regiona. Dobila je naziv po reci Kolimi i istoimenom planinskom vencu, a obuhvata dva zvanična regiona – Magadansku oblast i Čukotski autonomni okrug.

Iskopavanje zlata na Kolimi. / Global Look Press /

Čak i po ruskim standardima Kolima se tretira kao daleki kraj. Glavni grad ove regije je Magadan, nalazi se 6.000 kilometara istočno od Moskve. Do kraja 19. veka ovde su živeli samo malobrojni starosedelački narodi kao što su Čukče i Eveni.

Međutim, to se promenilo kada su naučnici i putnici došli do zaključka da se ovde mogu nalaziti ogromne količine mineralnih bogatstava. Stručnjak Edvard Anert je za vreme Ruskog građanskog rata procenio da u Kolimi ima 3.800 tona zlata. Ta tvrdnja je bila isuviše smela, ali se na kraju pokazala kao tačna – Kolima je zaista bila prepuna zlata.

Sovjetski geolog Jurij Bilibin je posle ekspedicije na Kolimu 1928. godine izjavio da se tamo nalazi veća količina zlata nego na čitavoj teritoriji Sovjetskog Saveza. Iskopavanje je počelo posle Revolucije i Građanskog rata. Bila je potrebna radna snaga i tako su se pojavili logori Gulaga.

Imperija „Daljstroja”

Prema zvaničnoj verziji, zatvorima na Kolimi nije upravljao Gulag (Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada). Kako bi iskopavanje zlata na Dalekom istoku postalo što efektivnije, Josif Staljin je 1931. godine osnovao „Daljstroj” – udruženje za izgradnju na Dalekom severu.

Mnogi zatvorenici logora Butugičag na Kolimi umrli su prilikom ručnog iskopavanja kalaja i uranijuma. Radili su u fabrici za obogaćivanje uranijuma bez ikakve zaštitne opreme. / RIA Novosti / Pavlov

Ovu organizaciju je kontrolisala država, a direktnu vlast nad njom imao je Centralni komitet Komunističke partije, koji je upravljao čitavom Kolimom. „Daljstroj” je bio zadužen za iskopavanje zlata, kalaja i volframa, izgradnju sela i gradova i razvoj infrastrukture u udaljenom regionu.

Vlasti su od samog početka koristile robijaše kao radnu snagu, jer nije bilo lako nagovoriti ljude da dobrovoljno odu u ledenu Kolimu, gde nije bilo nikakve infrastrukture niti uslova za rad.

Prva grupa osuđenika stigla je na Kolimu u novembru 1932. godine. Od 11.000 ljudi niko nije preživeo zimu – umirali su čak i stražari i psi. „Daljstroj” je tek 1934. godine obezbedio osnovne uslove za život i rad.

Život u logorima Gulaga

Vlasti su ostvarile svoj cilj: količina iskopanog zlata rasla je iz godine u godinu, a 1940. godine je dostigla vrhunac i od tada je na godišnjem nivou iskopavano 80 tona zlata. To je postignuto zahvaljujući povećanom broju zatvorenika koje je koristio „Daljstroj”. Ovde je 1940. godine bilo preko 190.000 robijaša koji su naporno radili trudeći se da „povrate poverenje društva”. Pravi kriminalci su živeli i radili zajedno sa političkim zatvorenicima, koji su imali još teže uslove.

„Logor nikada nikome nije ništa pružio, a nije ni mogao. Svakog je iskvario, i robijaše i civile”, napisao je sovjetski pisac Varlam Šalamov koji je 14 godina proveo u logorima Kolime.

osije Varlama Šalamova nakon hapšenja 1937. godine. / Arhiv NKVD

U „Kolimskim pričama” Šalamov opisuje strašan logorski život. Izgladneli i polumrtvi ljudi bili su primorani da obavljaju teške poslove, ponekad i na -30 stepeni Celzijusa. Šalamov smatra da su ovakvi logori istinski dokaz životinjske prirode ljudi.

Zatvaranje logora

Zloglasna priča o logorima Kolime završena je Staljinovom smrću 1953. godine. Dotada je iskopan veći deo zlatnih rezervi, tako da više i nije bilo potrebe za hiljadama robijaša, a Komunistička partija je promenila politički pravac i prekinula masovne represije.

„Daljstroj” je 1957. godine raspušten, a ozloglašeni kampovi su zatvoreni. Prošlo je dosta vremena i život u Magadanskoj oblasti se izjednačio sa ostalim udaljenim oblastima Rusije, ali tamne mrlje njegove prošlosti još uvek nisu izbledele.

Ako stanovnike Magadana pitate ima li kod njih mnogo zatvora, oni će se samo nasmešiti i reći: „Kao i u svakoj oblasti. I nema više logora”.

Oleg Jegorov,
Russia beyond