Lažni car na ruskom prestolu: Presudna bitka za Moskvu 1612.

„Krajem 1611. godine moskovska vlast je bila skoro potpuno srušena. Poljaci su zauzeli Smolensk, poljske trupe su spalile Moskvu i zauzele Kremlj, i zavladale u njemu. Šveđani su zauzeli Nogorod i predložili svog kandidata za moskovski presto. U zemlji je nastupio period bezvlašća...“

Ovaj upečatljivi opis istoričara Vasilija Ključevskog je u velikom kontrastu sa položajem u kome je ruska carevina bila samo nekoliko decenija ranije, kada je zauzela ogromne teritorije na istoku i sprovela mnoge političke reforme. Početkom 17. veka svi ti uspesi, počev od dolaska Ivana Groznog na vlast, već su bili prošlost. Smrću Ivanovog naslednika završila se dinastija Rjurikoviča koji su sedam vekova vladali na ovim prostorima.

Biranje cara

Vladari Rusije posle pada dinastije Rjurikoviča nisu bili popularni, što je doprinelo uspehu lažnog cara Dimitrija I, avanturiste koji se predstavljao kao sin Ivana Groznog. Njega su podržali Poljaci, tadašnja moćna sila u ovom delu Evrope, a prihvatilo ga je moskovsko plemstvo, tako da je on 1605. godine proglašen za ruskog cara.

Lažni Dimitrije I zaklinje se Sigizmundu III da će uvesti katolicizam u Rusiju. / Saratovski muzej umetnosti „A. N. Radiščev“
Međutim, moskovsko plemstvo je uskoro postalo nezadovoljno njegovom vladavinom. Nije prošlo ni godinu dana od krunisanja, a on je već ubijen. Plemići su posle toga izabrali drugog cara iz svojih redova, kneza Vasilija Šujskog, ali je njegov autoritet uskoro doveo u pitanje novi lažni car, Dimitrije II. I on je uživao podršku Poljaka. Posle prvobitnog otpora Šujski je bio prinuđen da se zamonaši, da bi na kraju bio predat u ruke poljskom kralju. Ruski plemići su se bojali lažnog Dimitrija II više nego Poljaka, i zato su zamolili sina poljskog kralja da dođe na moskovski presto i dovede poljske trupe u rusku prestonicu. Ta unutrašnja borba je godinama podrivala rusku državu, da bi na kraju prerasla u borbu za opstanak nacije.

Kako ističe istoričar Dmitrij Volodihin, u tim turbulencijama (poznatim u Rusiji kao Smutno doba) glavna pokretačka snaga je bilo plemstvo ruske provincije. U to doba je u ruskoj provinciji bilo „na desetine hiljada plemića kojima nije bilo omogućeno napredovanje u karijeri (jer su ih blokirali predstavnici visokog društva u Moskvi). Zbog toga je taj sloj postao idealno ’gorivo’ za raznorazne samozvance i avanturiste koji su mobilisali svoje trupe i ’pukove’“.

Narod ustaje u odbranu zemlje

Izgledalo je da je zemlja potonula u unutrašnjim plemićkim konfliktima. Poljaci su bili u Kremlju, a Šveđani su odlomili veliko parče ruskog severa koje nikada neće biti vraćeno Rusiji. Pa ipak, ruska država je opstala. Spasenje je stiglo sa potpuno neočekivane strane.

Kako se izrazio ruski mislilac 19. veka Konstantin Aksakov, ispostavilo se da su ispod ruševina moskovske vlasti ipak stajali čvrsti društveni temelji. Srednja i niža klasa su se ujedinile i preuzele sudbinu zemlje u svoje ruke. Trgovac mesom Kuzma Minjin, koji je izabran za lokalnog upravitelja u Nižnjem Novgorodu (400 km od Moskve), stao je na čelo borbe za oslobođenje. On je 1611. godine postao vođa dobrovoljačke armije. To je bio drugi pokušaj formiranja armije za oslobođenje Moskve od Poljaka. Prvi je bio neuspešan.

Kuzma Minjin i Dmitrij Požarski. / Državni umetnički muzej Nižnjeg Novgoroda
Formiranje armije je počelo u septembru, kada se Minjin obratio narodu. On je pozvao svoje sunarodnike da „ne žale svoj život“ i žrtvuju svoju imovinu radi oslobođenja zemlje. Minjin je preuzeo administrativnu ulogu u organizovanju armije, a knez Dmitrij Požarski je stao na čelo naoružanih odreda. Požarski je pre toga već odneo nekoliko pobeda u bitkama za odbranu ranijih careva, i narod ga je veoma voleo.

Dve armije se sastaju u Moskvi

Organizatori Dobrovoljačke narodne armije su prikupili dosta novca i sa nekoliko hiljada vojnika polako krenuli prema Moskvi, obučavajući usput regrute. Kada je u avgustu 1612. godine dobrovoljačka vojska stigla do Moskve, brojala je oko 10.000 vojnika. Sa druge strane, velika poljska vojska sa 12.000 vojnika približavala se Moskvi sa zapada. Poljaci su nameravali da oslobode poljski garnizon koji su ostaci Prve dobrovoljačke armije držali pod opsadom u Kremlju. Garnizon je bio u užasnom stanju. U gradu je nestalo hrane i pojavili su se slučajevi kanibalizma.

Dobrovoljačka armija je stigla do Moskve i zauzela položaje. Poljska vojska pod komandom hetmana Jana Karola Hodkeviča napala je Ruse 22. avgusta. Boj je trajao šest časova. Hodkevič sa Poljacima nije uspeo da dođe do Kremlja.

Potučeni do nogu

Poljaci izlaze iz Kremlja i predaju se knezu Požarskom 1612. / Ernest Lisner

Konačna bitka je vođena u naredna dva dana. Posle pet sati teških borbi u centru grada poljske trupe su slomile ruske redove i primorale odrede dobrovoljačke armije da se povuku. Međutim, nisu postigle neki veći uspeh, samo su izgubile mnogo snage. Dok su se Poljaci oporavljali Rusi su uspeli da se pregrupišu i krenu u kontranapad. Posebno je bio efektan neočekivani prodor Kuzme Minjina i nekoliko stotina njegovih konjanika. Kozaci su takođe naneli Poljacima težak udarac. Hronike beleže kako su kozaci najpre počeli da se povlače, ali ih je ohrabrio monah Avramij Palicin svojom besedom. On je crkvenim zvonima okupio rasturenu vojsku i obratio im se dirljivim i nadahnutim rečima. 

Izbor Mihaila Fjodoroviča za ruskog cara 14. marta 1613. godine. / Tretjakovska galerija

Na kraju Poljaci nisu mogli zadržati svoje položaje i povukli su se u utvrđeni deo grada. Dobrovoljačka armija je odnela pobedu i tako je sudbina Poljaka opkoljenih u Kremlju bila rešena – predali su se nakon par meseci. Kako je istakao jedan poljski hroničar, tim porazom je zauvek ugašena težnja Poljaka da uspostave kontrolu nad Moskvom. Ovaj burni period završen je naredne godine ustoličenjem cara Mihaila, osnivača nove dinastije Romanov.

Ovo je tekst u seriji članaka „Ruske reči” o velikim bitkama ruskog naroda i njihovom značaju za istoriju Rusije.

Aleksej Timofejčev,
Ruska reč