Pa vi ste Srbin!

Tadija R. Sondenmajer (*19. II 1882, Beograd – †10. H 1967, Beograd) bio je sin poznatog pukovnika dr Romana Sondenmajera, koji je u Majskom prevratu 1903. operisao ranjenog pukovnika Apisa, dok mu je mati Stanislava bila kći đenerala Dimitrija Đurića (1838–1893). Veliki ispit zrelosti položio je 1909/1910. u Drugoj Beogradskoj gimnaziji. Opredelio se da studira tehničke nauke u Nemačkoj. Kada je započet Prvi balkanski rat 1912, Tadija prekida studije i vraća se u Beograd gde se kao dobrovoljac prijavljuje za vojsku. Učestvovao je u oba balkanska rata u konjici gde je dobio ne samo čin trupnog potporučnika, već, pošto je bio hrabar u borbama, i srebrnu medalju „Obilić”.

Uniformu nije bio pošteno ni skinuo kada započe i Veliki rat, gde je bio prebačen kao vodnik u IV konjički puk „Velikog kneza Konstantina Konstantinoviča”, tako da je i tu učestvovao u svim operacijama oslobođenja Beograda decembra 1914. Tadija je bio u prvoj izvidnici koja je ušla u grad dok su u njemu još bile mnoge austrougarske jedinice. Kao i u prethodna dva rata on je, za period 1914/1915, unapređen u čin poručnika i dodeljen mu je zlatni „Obilić”.

Prešavši Albaniju, Tadija se s proleća 1916, prijavio za tromesečni izviđački kurs, u bazi u Sedesu, koja je bila nedaleko od Soluna. Po svršetku obuke dolazi u Vertekop (isto blizu Soluna), gde je do kraja 1917. u eskadrili bio prvo izviđač, a zatim, od juna iste godine, i kao vojni pilot, za šta se uglavnom sam i osposobio.

U to doba kao i mnogi drugi i Tadija se razboli od malarije, zbog čega dobije tromesečnu poštedu te ga pošalju na lečenje u Francusku. Mladić je proveo u bolničkoj postelji samo nekoliko sedmica, koliko mu je bilo potrebno vremena da prezdravi, da bi se onda upisao u školu akrobacija u Pou, koju je završio kao najbolji stranac u svojoj grupi pilota-lovaca. Završivši nju, mladi Sondenmajer se upisao i u višu školu gađanja u Kazou, koju je sa uspehom završio. Ovo mu nije bilo dosta, te je podneo molbu da ga komanda rasporedi u neku njihovu eskadrilu da bi teoriju, koju je savladao, imao i u praksi pre no što se vrati na Solunski front.

Komanda mu je izašla u susret i Tadija bude, 1. III 1918, poslat u najslavniju bazu „Roda” – koja i danas postoji – u varošici Dižon. Žorža Ginemera, jednog od najboljih pilota-lovaca, nije mogao upoznati, jer je pola godine ranije poginuo u borbi, ali se družio sa Reneom Fonkom (1894–1953) i ostalima iz „Rode”, kojih je bilo 12 na okupu, podeljenih u dve eskadrile. Prvog dana kada je Sondenmajer došao u „Rodu”, tihi Fonk mu reče pred svima:

– Gospodine poručniče, želim da Vam iskažem, u ime mojih potčinjenih drugova, svu sreću, što je nama pripala osobita čast da primimo u svoj krug prvog srbskog oficira na našem frontu.

A onda se Fonk okrenu prisutnim Francuzima:

− Gospodo, pozivam vas da pozdravite uniformu one slavne vojske o kojoj smo do sada samo slušali i kojoj smo se toliko divili! – I sva šestorica istovremeno, kao pod konac salutirahu...

Sve vreme Tadijinog boravka u „Rodi”, leteo je, kao i svi ostali članovi eskadrile, na „spadu III”, ne libeći se ni jedne izdate naredbe.

Piloti „Rode”, kao i vojnici i oficiri drugih rodova, imali su običaj da po svršetku zadataka navrate u obližnju seosku krčmu koja je pukim slučajem preživela mnoga nemačka bombardovanja i bila, sigurnosti radi, u podrumu kuće. Vlasnik je bio jedan sedi starac koji im je nudio domaće vino i dobar rum. Kada je domaćin prvi put ugledao Tadiju, nije mogao da odredi čija je to uniforma. Posluživši goste, radoznali starac natoči čašu ruma sebi i sede za njihov rasklimatani astal, upitavši ga je li on kojim slučajem ’Talijan? Sondenmajer se nasmeši, negativno odgovorivši i reče mu da pogodi. Starac poče da nabraja imena skoro svih savezničkih država, ali bez uspeha. Jedan od pilota htede da pomogne starom domaćinu i reče mu:

− Gospodin je oficir onoga naroda, koji je u ovome ratu najviše propatio, pokazao najveće junaštvo i...

− Pa Vi ste Srbin! – uzviknu ozarena lica čiča, skidajući kapu i pružajući, koščatu, pegavu ruku radi rukovanja...

Pošto je bio pametan, hrabar i brz u primeni svega onoga što je dotle naučio, 15. V 1918, postaje i samostalni vođa patrole. Više puta je bio pohvaljivan pred strojem. Nedelju dana docnije, vraćajući se sa zadatka, njegov „spad” je buknuo. Uspeo je da sleti, ali je zbog velikih opekotina zaista legao u bolnicu i tu se lečio četiri meseca, posle čega se vratio na proboj Solunskog fronta gde je isto bio uspešan. Pre no što se vratio Francuzi su ga odlikovali Medaljom ratnog krsta...

Kosta Đ. Knežević,
Politika